детаљ слике: КРК Арт дизајн

АНИ АХМАТОВОЈ, С ЉУБАВЉУ

                                                                /1889. – 1966.г./

Ниси била жена обична,

корака лепршавог,

жудње твоје и у песми боле.

Горко је било живљење твоје,

судбина – усамљеност удвоје.

Ниси била пастирица,

ни краљица, ни монахиња,

ни сена изгубљена,

већ жена заљубљена,

поетеса незаборављена.

И када си патила,

умела си да прашташ,

када ниси ништа скривила,

грехе да испашташ.

У љубави ниси дисала сунцем,

већ те луна плавила,

довољан ти је за срећу био

звезданог злата прах,

одсјај пламена ког не гаси

ни заборав, ни страх.

Знала си да је немогуће живети,

телу без сунца и души без песме,

да треба душа камен да постане сиви

- учећи како с болом да живи.

Убише твоју птицу белу,

да не би певала о прошлости.

Ниси плакала тада,

срце си претворила у стење

и сви су ти преостали дани

били испуњени песмом

- птице убијене.

К А М Е Н

Да се у камен

студени претворим

и да као стену

усамљену шибају

ме ветрови.

Да ли би ми

и тад додир

руке нечије

срце камено,

хладно, загрејао,

или можда само,

име своје, у њему

урезао.

ДРУГО СРЦЕ

Загрли ме

и раздвој ноћ

на две полутке,

као зрелу јабуку.

Ставићу је под јастук

да из ње никну снови.

Кад је загризеш, знаћеш

шта сам сањала.

Моћи ћеш да прочиташ

моје мисли

у осушеним сузама

на образима,

пре него што утону

у дамаст јастука.

Твоја половина

јабуке закуцаће

ујутро у мени,

као друго срце.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: