detalj slike: KRK Art dizajn

Skupe reči Goluba Jašovića

( Golub Jašović, Klikovanje, Neven, Beograd 2024)

Slavica Jovanović

            Još uvek kliču vile u pesmama Goluba Jašovića, kliču divotnice i velike ptice kao u nekim pređašnjim pesmama gde se javlja Vila za Zvečana, epska i romantičarska. I u ovom klikovanju pesnikova draga pretvara se u himeru, slatko priviđenje ili pak prvotnu Evu, i mučiteljku i zanosnu preodnicu. I piše joj svoju poslednju pesmu, i onda još jednu i opet novu i tako sve u krug, do sudnjega časa. Poezija Goluba Jašovića izrazito je muška i čežnja je muška i suza je muška i celov. I sve je osveštano suncem Budućeg veka, i transpozicija od radosti do bola i obrnuto, jer putovanje je i aksiom i dijalektika.

                                                Ovo je pesma

                                                O tome

                                                Kako su

                                                Jedan pogled

                                                I jedan osmeh

                                                Postali

                                                MI

                                                      ( Poslednja)

            Pesnik je graditelj, on pribira svoje „guste reči“ tamo gde ne čuje zlo jer u njegovoj harizmatičnoj prirodi je kreacija i vizija. Intenzivnu i impulsivnu senzibilnost sputava lapidarnošću i eliptičnim izrazom. Manir pesnika Goluba Jašovića bilo je pisanje tzv. medaljona, a onda je napravio izlet u narativne, duže pesme, kao što je pesma „Možda je to bio san“, „Pesma za Sombor grad“, „Viktor(i)ja“, „Bosna“.  Ali taj pokušaj da se spreči inflacija reči i osećanja itekako je prisutan u ovoj zbirci. Mi osećamo da su reči pesnika Goluba Jašovića skupe i da su srećnici oni kojima ih je uputio. A on piše svojoj dragoj, piše Viktoru (svom unuku), Trojeručici Pećkoj, Nikolini Nimničkoj, Patrijarhu Pavlu, Ocu Nikolaju (Mikiću), đedu Vasiliju, Milošu Ćirkoviću, lastavicama svilajnačkim, čarnim lastavicama ravaničkim, Miju Pavićeviću, lomnom Šekularu, Vidomiru Šalipuru. Piše ženi, unuku, svecima, crkvama, herojima, zavičaju. I to je to pesničko sazvežđe Goluba Jašovića, njegov panteon. Homogen u versu, retko kad razliven, on krštava i miluje, i onim svicima ispod košulje prorokuje. Dok je nekada težio da se pretvori u kamen, monolitni muk, sada je postao nežniji i lepršaviji. Sve je to zbog „Trepavica tvojih/ I predvečernjeg/ Užarenog sunca“, zbog „Pismena/ Iz nenaučene azbuke/ koja te mogu/ Odvesti njoj“, zbog Viktorovih igračaka i dinosaurusa.

                                                Moje izgubljene

                                                Igračke

                                                Najbrže

                                                I najbolje

                                                Nalaziš

                                                I do novog

                                                Susreta

                                                Čuvaš deda

                                                TI

                                                            (Igračke)

            Jer snaga je u krhkosti i nežnosti, to dobro zna naš pesnik koji je i u svojim čemernicama pronašao krila za leptirov let. Kada poželi, naš pesnik je mekši od daha, kada poželi tvrđi je od belutka. Ali klikovanje ovo ide u viisnu i daljinu, pesnik želi let, da mu se vrati eho žudnje i ljubavi koju upućuje svetu. Konkretizovanjem nomena i fenomena, pesnik se vraća artefaktu, traži one iskonske reči koje u poeziji „nekako drugačije zvuče i nešto drugo znače“. I zato su mu pesme kao otisci, hologrami života, govorenja, romorenja, nesna, klikovanja. Treba pisati jednostavno, ono što smo videli, doživeli, sanjali, rečima odabranim ali jasnim, kao kada se šetaju dinosaurusi ili stepenicama izlazi iz pećine ili izgovara kratka molitva ispred ikone. Osim kada se piše o herojima. Tu Golub Jašović, potpuno moderan, u skali postaje vibrantan i dramatičan. Pesnikov nerv je u zavičaju koji obiluje junacima, onom metohijskom i onom starom crnogorskom.

            Pesma pokazuje pesnikov odnos prema svetu i stvarnosti isto koliko i njegovu unutrašnju stvarnost. To dvoje je u uzročno-posledičnom odnosu. „Poezija je najcerebralnija umetnost. Pesnički pogled na svet zahteva, pored emocionalne inteligencije i izgrađen sistem mišljenja, to nije neophodno u ostalim umetnostima“, kaže Radmila Lazić. Lirskoj pesmi se često odriče filozofičnost. Ona je u svojoj suštini metafizička, samo što se ne izražava apstraktnim, diskurzivnim ili teorijskim jezikom, već pesničkim. I pesnik Golub Jašović piše svoju izmaštanu, doživljenu realnost.

            U svom putopisnom dnevniku „Juče, na putu“, Handke kaže: „Moj jedini zahtev prema poeziji je uverljivost“. Postoje pesme koje su morale biti napisane, jer su plod nadahnuća, i pesme koje je stvorio napor i rad. Samo ove prve imaju snagu da uzbude. Golub Jašović je pesnik nadahnuća, kada piše o trenucima sa Viktorom, kada prepričava svoje razgovore sa njim, kada računa koliko zajedno imaju godina, kada imitira njegov govor i nevešte rečenice, šta drugo progovara iz tih rečenica osim spontanosti i milošte. Kada se u snu uplaši da je izgubio svoju dragu, šta drugo govori osim njegovog srca i straha. On ne piše da bi pisao, već pesme, stvorene, progovaraju iz njega

                                                Život mi

                                                Težak pretežak

                                                Bi

                                                Kao prazno

                                                Kraj ognja

                                                Grne

                                                            (Miš)

            Ova pesma nije u opštem tonu „Klikovanja“, kao da je preuzeta iz onog čuvenog „Spiska“ Vaska Pope. Pesme Goluba Jašovića imaju jake slike, vizuelne i hromatske senzacije, što svedoči o pesnikovom bogatom unutrašnjem životu. One su poput praslika, iz kojih izranja pesnikovo nesvesno i snovidovno, ali ne maglovito, već jasno kao lik nad gorskim izvorom. Miš otrovan otrovnom pšenicom izaziva upečatljive asocijacije. Po melosu blizak je i stiškom bardu Srboljubu Mitiću, kojim se naš pesnik bavio u svom naučnom radu. Pred životnim izazovima strastvemn, vredan i uporan, u poeziji talentovan – samo ga ta krhka nit talenta veže sa nebnikom i samcem Srboljubom Mitićem. A pesničku slobodu ne može da definiše nijedan rečnik: „Samo poneki pozajme od Boga/ veoma duge godine/ i nikome to ne kažu“.

            „Služim jednu muzu koja mi diktira koliko i kada da pišem. Retko me posećuje. Kucne na vrata samo kada ona hoće. Ali ima dana kada me poseti a ja sam odsutan“, kaže Petru Krdu. Pesnik Golub Jašović bio je prisutan kada ga je posetila Nikolina Nimnička odevena u zlatnu kosu i naše pamćenje, bio je budan i kada je Sveti Pavle Srpski besedio o stradaniju i Jekteniju vere njegove, video je lastavice veselice na osvetljenoj strani autobuske stanice u Svilajncu, slušao je kako knjigu štuje njegov kum Milorad, narečeni Nikolaj vas u crnu rizu ogrezao u Ravanici. Sve se to zbilo, sve je to prostrujalo pesnikovim bićem snagom elektrizma i onda se ovaplotilo u pesmi. I san i java su se izmirili i sletele su čarne lastavice na egovu ruku, i stiglo je proleće, kao i sada, i procvetali su rumenobeli cvetovi i pojavila se njegova draga lomna i radosna. U pokušaju da napiše programsku pesmu „O Pesnicima“, Golub Jašović spominje svog profesora Nedeljka Bogdanovića i jedan davni razgovor na Staroj planini o seljacima pesnicima D. Eriću, S. Mitiću, D. Jevremoviću, S. Popoviću i kako je neko u Hrvatskoj rekao da i oni imaju pesnika seljaka „Koji je pevao pesme/ O golubu/I koji se zove/ Dragutin Tadijanović“. Toliko o nomenu kao omenu i produktu profesorskog naučno-istraživačkog rada našeg pesnika.

            To su susreti u koje je uloženo dugo istraživanje, strpljenje i posvećenost, nastojanje da iz samog  teksta sveta, nigde unapred priloženog i datog – uvek traženog, i u neverici, u snažnom kolopletu emocija i slika otkrivanog – izraste govor pesme. Da fragmenti realnosti sačine svoju novu, verbalnu i stihovnu sintaksu, posredstvom koje će se, u međusobnoj obasjanosti ovih poetičkih naloga, iznutra osvetliti i smisao samog poetskog čina.  „ Tu sam, čovek nevidljiv, verovatno angažovan od strane Velike memorije da živim upravo ovog trena. Ovo je zaista čisto lično iskustvo, to ispunjavanje izvesne funkcije ovde, u službi nekog drugog“. (Iz razgovora švedskih pesnika  Tomasa Transtremera i Gunara Hardinga)

            Da li bi jezik Goluba Jašovića bio tako čist i da nije profesor jezika? Da li njegovu umetnost treba odvojiti od njegove profesije? Sintaksički uzoran, zvučan, tačan, on jezik voli i neće da ga naruži pretrpanim ukrasima. Ostavlja ga u njegovoj edenskoj čistoti i lepoti. I pesnici seljaci, iako tako deklarisani, puno su čitali i slušali svoj jezik sa usana čistih. Profesor Golub Jašović, filolog, jezik je slušao u mnogo varijanata, od raznih informatora, u monogim krajevima Srbije i on se zacario u njemu, ali bez u nutrašnjih terazija i barometra on ne bi mogao ovako klikovati, ovako lepo zvučati.

            Razapet između velike nežnosti i muške patrijarhalne tvrdokornosti, a eruptivan i vatren, pesnik Golub Jašović piše svoju autobiografiju koju dodiruju oči njegove drage, reči unuka Viktora, ruke svetaca, hrabrost bojovnika, reke zavičaja.

                                                Bitišući

                                                Vrhovodno

                                                Suzovanju

                                                Slavoluke pojah

                                                Miru nuđah

                                                Sve što

                                                Ne iska mi

                                                        (Autobiografija)

            Naš pesnik nije zlopamtilo i nije pesimista, on samo proverava ono Andrićevo da „lepša duša dublje jeca“. Tuga u kolektivnom kodu ponekad prosijava poezijom Goluba jšovića. Možda zato što su takve pesme zamamne kao lepe žene. Ali Golub Jašović je pesnik pobednik, njegov izbor je hrabrost da se kaže i bude i na strašnom mestu i na ružičastoj autostradi. On, verovatno, misli da je bolje zažaliti zbog onoga što smo učinili i rekli, nego zbog onoga što nismo. Ono što razlikuje ovu poeziju u kompleksu koji nazivamo savremenim pesništvom, od mnogih brzometnih strujanja, pravaca, dinamičnih promena i preobražaja, u visokotehnologizovanim zemljama izloženim sve naglašenijoj jezičkoj površnosti i medijskim uplivima, jeste, namesto nametljivosti subjekta ili naglašenog eksperimanta, razvlašćenih formi i složenijih jezičkih intencija, gotovo zaboravljena serioznost i složenost zahvata, dubinsko i široko otvaranje spektruma u sagledavanju i transponovanju samog pojma istine.

            U ovoj knjizi, od žene do deteta, od crnorizaca do heroja poslednjih ratova u Metohiji, kliču stihovi dubokog sozercanja i osećanja. Zbog te duše zanosne, muške, zbog lastavica, zbog igračaka, zbog Crne vode, zbog rose i trepavica, stola od orahovine, zbog klopca p i bagera i dinosaurusa i starog Jašovića čardaka, vredelo je živeti i pisati.

PODELITE OVAJ TEKST NA: