детаљ слике: КРК Арт дизајн

Скупе речи Голуба Јашовића

( Голуб Јашовић, Кликовање, Невен, Београд 2024)

Славица Јовановић

            Још увек кличу виле у песмама Голуба Јашовића, кличу дивотнице и велике птице као у неким пређашњим песмама где се јавља Вила за Звечана, епска и романтичарска. И у овом кликовању песникова драга претвара се у химеру, слатко привиђење или пак првотну Еву, и мучитељку и заносну преодницу. И пише јој своју последњу песму, и онда још једну и опет нову и тако све у круг, до судњега часа. Поезија Голуба Јашовића изразито је мушка и чежња је мушка и суза је мушка и целов. И све је освештано сунцем Будућег века, и транспозиција од радости до бола и обрнуто, јер путовање је и аксиом и дијалектика.

                                                Ово је песма

                                                О томе

                                                Како су

                                                Један поглед

                                                И један осмех

                                                Постали

                                                МИ

                                                      ( Последња)

            Песник је градитељ, он прибира своје „густе речи“ тамо где не чује зло јер у његовој харизматичној природи је креација и визија. Интензивну и импулсивну сензибилност спутава лапидарношћу и елиптичним изразом. Манир песника Голуба Јашовића било је писање тзв. медаљона, а онда је направио излет у наративне, дуже песме, као што је песма „Можда је то био сан“, „Песма за Сомбор град“, „Виктор(и)ја“, „Босна“.  Али тај покушај да се спречи инфлација речи и осећања итекако је присутан у овој збирци. Ми осећамо да су речи песника Голуба Јашовића скупе и да су срећници они којима их је упутио. А он пише својој драгој, пише Виктору (свом унуку), Тројеручици Пећкој, Николини Нимничкој, Патријарху Павлу, Оцу Николају (Микићу), ђеду Василију, Милошу Ћирковићу, ластавицама свилајначким, чарним ластавицама раваничким, Мију Павићевићу, ломном Шекулару, Видомиру Шалипуру. Пише жени, унуку, свецима, црквама, херојима, завичају. И то је то песничко сазвежђе Голуба Јашовића, његов пантеон. Хомоген у версу, ретко кад разливен, он крштава и милује, и оним свицима испод кошуље пророкује. Док је некада тежио да се претвори у камен, монолитни мук, сада је постао нежнији и лепршавији. Све је то због „Трепавица твојих/ И предвечерњег/ Ужареног сунца“, због „Писмена/ Из ненаучене азбуке/ која те могу/ Одвести њој“, због Викторових играчака и диносауруса.

                                                Моје изгубљене

                                                Играчке

                                                Најбрже

                                                И најбоље

                                                Налазиш

                                                И до новог

                                                Сусрета

                                                Чуваш деда

                                                ТИ

                                                            (Играчке)

            Јер снага је у крхкости и нежности, то добро зна наш песник који је и у својим чемерницама пронашао крила за лептиров лет. Када пожели, наш песник је мекши од даха, када пожели тврђи је од белутка. Али кликовање ово иде у виисну и даљину, песник жели лет, да му се врати ехо жудње и љубави коју упућује свету. Конкретизовањем номена и феномена, песник се враћа артефакту, тражи оне исконске речи које у поезији „некако другачије звуче и нешто друго значе“. И зато су му песме као отисци, холограми живота, говорења, роморења, несна, кликовања. Треба писати једноставно, оно што смо видели, доживели, сањали, речима одабраним али јасним, као када се шетају диносауруси или степеницама излази из пећине или изговара кратка молитва испред иконе. Осим када се пише о херојима. Ту Голуб Јашовић, потпуно модеран, у скали постаје вибрантан и драматичан. Песников нерв је у завичају који обилује јунацима, оном метохијском и оном старом црногорском.

            Песма показује песников однос према свету и стварности исто колико и његову унутрашњу стварност. То двоје је у узрочно-последичном односу. „Поезија је најцеребралнија уметност. Песнички поглед на свет захтева, поред емоционалне интелигенције и изграђен систем мишљења, то није неопходно у осталим уметностима“, каже Радмила Лазић. Лирској песми се често одриче филозофичност. Она је у својој суштини метафизичка, само што се не изражава апстрактним, дискурзивним или теоријским језиком, већ песничким. И песник Голуб Јашовић пише своју измаштану, доживљену реалност.

            У свом путописном дневнику „Јуче, на путу“, Хандке каже: „Мој једини захтев према поезији је уверљивост“. Постоје песме које су морале бити написане, јер су плод надахнућа, и песме које је створио напор и рад. Само ове прве имају снагу да узбуде. Голуб Јашовић је песник надахнућа, када пише о тренуцима са Виктором, када препричава своје разговоре са њим, када рачуна колико заједно имају година, када имитира његов говор и невеште реченице, шта друго проговара из тих реченица осим спонтаности и милоште. Када се у сну уплаши да је изгубио своју драгу, шта друго говори осим његовог срца и страха. Он не пише да би писао, већ песме, створене, проговарају из њега

                                                Живот ми

                                                Тежак претежак

                                                Би

                                                Као празно

                                                Крај огња

                                                Грне

                                                            (Миш)

            Ова песма није у општем тону „Кликовања“, као да је преузета из оног чувеног „Списка“ Васка Попе. Песме Голуба Јашовића имају јаке слике, визуелне и хроматске сензације, што сведочи о песниковом богатом унутрашњем животу. Оне су попут праслика, из којих израња песниково несвесно и сновидовно, али не магловито, већ јасно као лик над горским извором. Миш отрован отровном пшеницом изазива упечатљиве асоцијације. По мелосу близак је и стишком барду Србољубу Митићу, којим се наш песник бавио у свом научном раду. Пред животним изазовима страствемн, вредан и упоран, у поезији талентован – само га та крхка нит талента веже са небником и самцем Србољубом Митићем. А песничку слободу не може да дефинише ниједан речник: „Само понеки позајме од Бога/ веома дуге године/ и никоме то не кажу“.

            „Служим једну музу која ми диктира колико и када да пишем. Ретко ме посећује. Куцне на врата само када она хоће. Али има дана када ме посети а ја сам одсутан“, каже Петру Крду. Песник Голуб Јашовић био је присутан када га је посетила Николина Нимничка одевена у златну косу и наше памћење, био је будан и када је Свети Павле Српски беседио о страданију и Јектенију вере његове, видео је ластавице веселице на осветљеној страни аутобуске станице у Свилајнцу, слушао је како књигу штује његов кум Милорад, наречени Николај вас у црну ризу огрезао у Раваници. Све се то збило, све је то прострујало песниковим бићем снагом електризма и онда се оваплотило у песми. И сан и јава су се измирили и слетеле су чарне ластавице на егову руку, и стигло је пролеће, као и сада, и процветали су руменобели цветови и појавила се његова драга ломна и радосна. У покушају да напише програмску песму „О Песницима“, Голуб Јашовић спомиње свог професора Недељка Богдановића и један давни разговор на Старој планини о сељацима песницима Д. Ерићу, С. Митићу, Д. Јевремовићу, С. Поповићу и како је неко у Хрватској рекао да и они имају песника сељака „Који је певао песме/ О голубу/И који се зове/ Драгутин Тадијановић“. Толико о номену као омену и продукту професорског научно-истраживачког рада нашег песника.

            То су сусрети у које је уложено дуго истраживање, стрпљење и посвећеност, настојање да из самог  текста света, нигде унапред приложеног и датог – увек траженог, и у неверици, у снажном колоплету емоција и слика откриваног – израсте говор песме. Да фрагменти реалности сачине своју нову, вербалну и стиховну синтаксу, посредством које ће се, у међусобној обасјаности ових поетичких налога, изнутра осветлити и смисао самог поетског чина.  „ Ту сам, човек невидљив, вероватно ангажован од стране Велике меморије да живим управо овог трена. Ово је заиста чисто лично искуство, то испуњавање извесне функције овде, у служби неког другог“. (Из разговора шведских песника  Томаса Транстремера и Гунара Хардинга)

            Да ли би језик Голуба Јашовића био тако чист и да није професор језика? Да ли његову уметност треба одвојити од његове професије? Синтаксички узоран, звучан, тачан, он језик воли и неће да га наружи претрпаним украсима. Оставља га у његовој еденској чистоти и лепоти. И песници сељаци, иако тако декларисани, пуно су читали и слушали свој језик са усана чистих. Професор Голуб Јашовић, филолог, језик је слушао у много варијаната, од разних информатора, у моногим крајевима Србије и он се зацарио у њему, али без у нутрашњих теразија и барометра он не би могао овако кликовати, овако лепо звучати.

            Разапет између велике нежности и мушке патријархалне тврдокорности, а еруптиван и ватрен, песник Голуб Јашовић пише своју аутобиографију коју додирују очи његове драге, речи унука Виктора, руке светаца, храброст бојовника, реке завичаја.

                                                Битишући

                                                Врховодно

                                                Сузовању

                                                Славолуке појах

                                                Миру нуђах

                                                Све што

                                                Не иска ми

                                                        (Аутобиографија)

            Наш песник није злопамтило и није песимиста, он само проверава оно Андрићево да „лепша душа дубље јеца“. Туга у колективном коду понекад просијава поезијом Голуба јшовића. Можда зато што су такве песме замамне као лепе жене. Али Голуб Јашовић је песник победник, његов избор је храброст да се каже и буде и на страшном месту и на ружичастој аутостради. Он, вероватно, мисли да је боље зажалити због онога што смо учинили и рекли, него због онога што нисмо. Оно што разликује ову поезију у комплексу који називамо савременим песништвом, од многих брзометних струјања, праваца, динамичних промена и преображаја, у високотехнологизованим земљама изложеним све наглашенијој језичкој површности и медијским упливима, јесте, наместо наметљивости субјекта или наглашеног експериманта, развлашћених форми и сложенијих језичких интенција, готово заборављена сериозност и сложеност захвата, дубинско и широко отварање спектрума у сагледавању и транспоновању самог појма истине.

            У овој књизи, од жене до детета, од црноризаца до хероја последњих ратова у Метохији, кличу стихови дубоког созерцања и осећања. Због те душе заносне, мушке, због ластавица, због играчака, због Црне воде, због росе и трепавица, стола од ораховине, због клопца п и багера и диносауруса и старог Јашовића чардака, вредело је живети и писати.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: