detalj slike: KRK Art dizajn

Motivaciono pismo jednog pisca

Aleksandra Đorđević

Zašto da pišem o sebi? Jer pišući o sebi pišem o koloni duhova i braće i sestara na koje je palo bar malo iste kiše i koje je obasjalo bar malo istog sunca. Pišem o onome što poznajem, što me inspiriše, što ne razumem i što me mori.

Budim se sa zašiljenom olovkom, balansiram između ovog sveta od kog zavise brojevi, i svog, unutrašnjeg, od kog zavise svi ostali u koje uranjam i koje stvaram. Zašto, zaboga, pišem, kad imam posao, porodicu, prijatelje? Zašto kad ima toliko pametnijih, darovitijih, boljih? Zašto kad svi ostali svetovi trebaju samo jedan jedini zapaljeni um?

Pre nekoliko dana bila sam slam(ov)anju poetesa. Neke su pevale o sopstvenim stradanjima, neke o svetskoj boli, a neke su izmaštale reči, priče i likove toliko stvarno da sam poželela da im budem prijatelj. „Oskar“ je bila origami figura ptice, dakle papir, donekle staromodno za ovo digitalno vreme. A meni je proradila olovka, a i srce, videvši koliko su žara, pesme i besa te žene donele na scenu za parče hartije. Poletele smo.

Sve i da smo nagradu izvajale od vazduha, čini mi se da bi se mešanjem toplih i hladnih struja, rezonantnih tela i daha umetnica iznad nas oformio oblak ljubavi i straha, koji bi zasenio besparicu onih koji stvaraju za gušt, ne za profit. A ja? Zašto pišem? Zato što stvaram i otvaram sebe, zato što je svaki redak korak napred, svaka ideja srednji prst gravitaciji koja me povlači nadole.

Jedno od mnogobrojnih pravila o pisanju, nažalost ne mogu da se setim autora, jeste da se udate za nekoga ili oženite nekim ko vas voli i smatra da je odlična ideja da budete pisac. Ako ste to ostvarili, kao drugu po redu najbolju opciju posle one da se ne udajete i ne ženite uopšte kako biste život zaveštali umetnosti, onda ste na duplom dobitku.  Ne postoji osoba koja je imala više afera u životu, kako sa svojim supružnikom-ljubavnikom, koji i ne zna koje mu se uloge pripisuju, tako i sa svojim likovima, da ne govorimo o finansijskim i političkim aferama sa izdavačima i čitaocima. A ako me bilo ko od mojih ljubavnika u bilo kom trenutku „izda“, ja ću ga „opisati“.

Zašto ne pišem o trenutnim političkim događanjima? Zašto ne o istorijskim? Mašta mi je paravan. Pišem o svemu nudeći zapomamljenim duhovima koji se bune protiv režima i neistomišljenika jer ne umeju protiv samih sebe, uvek slatku čokoladicu – Sve je to u mojoj glavi – i kao ona dugovečna gospođa koja je nasamarila i sebe, dodajem – U pravu ste. Pišem zato što mi se može, zato što umem, zato što želim. Mogu da nastavim sve nedovršene linije, da se ubacim između redova i rodova, da poskidam i lupim tačke. A ako sam se o nekoga ogrešila, onda su reči zmije i one će me zadaviti.

Zašto pišem i objavljujem kad ima toliko knjiga na ovom svetu? toliko rangiranih listi na kojima nisam? toliko imena koja nisu moje? Pišem zato što su i oni bili gde sam sada ja, zato što je i iza i ispred mene kolona duhova i braće i sestara na koje je palo bar malo iste ove prašine i koje je uvilo bar malo iste ove tišine. A glasovi se čuju u tišini, ne razabiraju u halabuci. Na kraju krajeva, pišem i ne treba mi razlog. Pišem, dakle postojim.

PODELITE OVAJ TEKST NA: