детаљ слике: КРК Арт дизајн

Мотивационо писмо једног писца

Александра Ђорђевић

Зашто да пишем о себи? Јер пишући о себи пишем о колони духова и браће и сестара на које је пало бар мало исте кише и које је обасјало бар мало истог сунца. Пишем о ономе што познајем, што ме инспирише, што не разумем и што ме мори.

Будим се са зашиљеном оловком, балансирам између овог света од ког зависе бројеви, и свог, унутрашњег, од ког зависе сви остали у које урањам и које стварам. Зашто, забога, пишем, кад имам посао, породицу, пријатеље? Зашто кад има толико паметнијих, даровитијих, бољих? Зашто кад сви остали светови требају само један једини запаљени ум?

Пре неколико дана била сам слам(ов)ању поетеса. Неке су певале о сопственим страдањима, неке о светској боли, а неке су измаштале речи, приче и ликове толико стварно да сам пожелела да им будем пријатељ. „Оскар“ је била оригами фигура птице, дакле папир, донекле старомодно за ово дигитално време. А мени је прорадила оловка, а и срце, видевши колико су жара, песме и беса те жене донеле на сцену за парче хартије. Полетеле смо.

Све и да смо награду извајале од ваздуха, чини ми се да би се мешањем топлих и хладних струја, резонантних тела и даха уметница изнад нас оформио облак љубави и страха, који би засенио беспарицу оних који стварају за гушт, не за профит. А ја? Зашто пишем? Зато што стварам и отварам себе, зато што је сваки редак корак напред, свака идеја средњи прст гравитацији која ме повлачи надоле.

Једно од многобројних правила о писању, нажалост не могу да се сетим аутора, јесте да се удате за некога или ожените неким ко вас воли и сматра да је одлична идеја да будете писац. Ако сте то остварили, као другу по реду најбољу опцију после оне да се не удајете и не жените уопште како бисте живот завештали уметности, онда сте на дуплом добитку.  Не постоји особа која је имала више афера у животу, како са својим супружником-љубавником, који и не зна које му се улоге приписују, тако и са својим ликовима, да не говоримо о финансијским и политичким аферама са издавачима и читаоцима. А ако ме било ко од мојих љубавника у било ком тренутку „изда“, ја ћу га „описати“.

Зашто не пишем о тренутним политичким догађањима? Зашто не о историјским? Машта ми је параван. Пишем о свему нудећи запомамљеним духовима који се буне против режима и неистомишљеника јер не умеју против самих себе, увек слатку чоколадицу – Све је то у мојој глави – и као она дуговечна госпођа која је насамарила и себе, додајем – У праву сте. Пишем зато што ми се може, зато што умем, зато што желим. Могу да наставим све недовршене линије, да се убацим између редова и родова, да поскидам и лупим тачке. А ако сам се о некога огрешила, онда су речи змије и оне ће ме задавити.

Зашто пишем и објављујем кад има толико књига на овом свету? толико рангираних листи на којима нисам? толико имена која нису моје? Пишем зато што су и они били где сам сада ја, зато што је и иза и испред мене колона духова и браће и сестара на које је пало бар мало исте ове прашине и које је увило бар мало исте ове тишине. А гласови се чују у тишини, не разабирају у халабуци. На крају крајева, пишем и не треба ми разлог. Пишем, дакле постојим.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: