Portal Smetlište istorije donosi, još jedan u nizu, intervju sa književnikom Vladimirom Tabaševićem, kulturno umetničkim dešnjakom, u čijim vatrama gori avangardni duh da bi vaskrsao u novom vremenu sa novim vrednostima u novim ljudima! Književna radionica Kordun intervju prenosi u celosti.

Vladimir Tabašević u pero Nikoli Mijatovu 23.12.2019. Foto: Privatna arhiva

Već jednom smo pričali i odgovorio si na pitanje šta je za tebe smetlište istorije. Šta je danas na putu ka smetlištu istorije?

Savremena fizika je sasvim blizu ideje da „vreme ne postoji“, i ja se sa svojim skromnim poznavanjem i, srazmerno tome, neskromnom zainteresovanošću za taj problem, saglašavam, negde, sa tim shvatanjem. Verujem da će „iza nas“, na tom smetlištu, ostati upravo takvo shvatanje vremena (istorije?) – po kojem nešto što je prošlo u sebi je sadržalo „klicu“ budućeg. Tu uvek imamo posla sa retrojekcijom – „unazad“, u prošlo, lociranjem tačke nekakvog početka – Početka – čime konstruišemo lanac uzroka i posledica koji nas vodi do aktuelnog trenutka, ovog „sada“ iz, kog tumačimo. Zapravo, mi smo iz tog „sada“, konstruisali prošlost, a to je sve način nekakve sujeverne nade – pouzdanja u magičnost misli? – da ćemo biti u stanju, zapravo, da prognoziramo. To su opšta mesta filozofije, fizike koja ja sada prinuđen pitanjem ponavljam – u pitanju se upravo traže prognoze! – da bih iz pitanja izašao: ponudio „odgovor“, a sebi ostavio neznanje. Roveli kaže da je vreme samo pojam koji koristimo u iznudici odsustva pojmova kojima bismo objasnili delovanje nekih sila. „Evidentno“ je da se nešto menja, to možemo reći, i u tome možemo naći „učinke“ vremena. Smatra se da je samo vreme, zapravo, porast entropije, a sama entropija je posledica naučnikovog „zamućenog“ (Bolcman) pogleda na svet. Proglasili smo da je uređeniji onaj sistem čija nam se struktura ukazala vizuelno dopadljivom. Uvek kada vidimo nešto lepo, pripišemo mu smisao. U pitanju je toplota, i to je sve o čemu možemo da pričamo, kada pričamo o vremenu. Ja, još uvek, ovo o čemu pišem, ne razumem, ali se zagrevam, za to da ga u jednom trenutku – opet ta nada?! – možda ispravnije ne bih razumeo. Ljudi će čitati ovo sa svojih računara, proces mišljenja će proizvesti određenu toplotu – i eto već dovoljno haosa koji sada zovem(o) „sutra“, ili „prekosutra“. Nabacio bih samo: uporno dokazujemo prošlost, postojanje ovih ili onih elemenata, datuma, jer nema načina da dokažemo „sutrašnjicu“. Postoji potpuna zbrka jer se sve vreme bavimo nevidljivim – ako se zaista bavimo bilo čime, onda su to nevidljivosti – a jezik nam tu stvar dodatno otežava: jer nas najlepše zavarava da njime možemo nagovestiti to nevidljivo. Živ čovek je zapravo zauvek nedorečena i vruća životinja, telo zaposednuto životom i jezikom kao znakom te toplote; jezik kao svojevrsno isparenje tog procesa. Mi, prema tome, govorimo, i tako emitujemo vreline u svet. Rekao bih da ćemo tako proizvesti imploziju, ali bih time protivurečio sebi, jer bih prognozirao, što je takođe jedan od elemenata haosa. Protivrečnost i toplota, to su trenutno moje teme.

Uređivao si Prezupč koji je pratilo nekoliko hiljada ljudi i preko njega se upoznalo sa svojevrsnim značenjima jezika. Kakvi su učinci istupanja na društvenim mrežama i internetu, da li se njima političke ideje šire ili ograničavaju na fb ili u „tviterani“ gde se navodno nekako politički deluje?

U međuvremenu se čitalo nešto drugo osim „politički podobne literature“, odustalo se potpuno od ideje „podstrekivanja dugoga na bilo šta“, od propagandizma raznih vrsta, shvatalo se jezik i u onom Ostinovom „ključu“ – „Kako delovati rečima“?, jednom rečju – bivalo se nekako iskrenijim prema sebi. Prestao sam da verujem u distribuciju ideja putem društvenih mreža koje bi ideje, onda, potakle ljude na neko udruženo delovanje. Moguća je neka vrsta bezinteresne razmene, eventualno, lišene bilo kakvih nastojanja oko nekih „političkih“ učinaka. Društvene mreže su, ipak, medij cinizma i sve što se kaže osuđeno je na tu percepciju. U pitanju je sinhronizacija afekata. Jedan pošteno obrazovan i inteligentan prijatelj mi je povodom sukoba na „fb levici“ u koje me je svojevremeno usisala virtuelna hobotnica, rekao: „Vladimire, ti ljudi gađaju tvoju nadbubrežnu žlezdu, i to je sve što oni rade“. Počeo sam, zaista, da verujem u neku vrstu Linčovih tulpa – u „ljude“ koji ulogovani na svoje fb profile pumpaju jedan balon besmisla, koji generišu iluzuje da se u nekakvoj zbilji odvija nešto zaista važno, čega su oni integralni deo. Nemojte misliti, ta neka Jalatovićka, na primer, čije ime, nažalost, znamo upravo zahvaljujući fejsbuku i tviteru, ubeđujući druge u sebe, upravo putem društvenih mreža, naposletku će ubediti i samu sebe u svoje postojanje, u to da ona ima neko mišljenje koje ima odjeka i važnosti. To je klaster fb levice, na primer, u koju spadaju redom svi junaci koji su pobegli iz „Zlih sila“. Ne dešava se ništa, i oni jesu kreatori tog ništa, i „u pravu“ su, uvek kada se uspešno predstave kao žrtve. Ipak, najslađe im je prisustvo u kolektivu za ispovedanje tuđih nesreća, od čega prave svoje političke platforme i agende. Od radništva, preko Košara, do postradalih žena, uvek su tu, da progovore u tuđe ime, namire svoju savest, i komotno odu na žur, da se gudraju, ucveljeni, u osećanju neke „svete tuge“ i pravedništva (zbog i u ime „anti-kapitalizma“) na koju (tugu, kvazi-bes) su, takođe, navučeni.

Mora li se imati mišljenje o dnevnopolitičkim pitanjima? Da li društvene mreže stvaraju taj imperativ iznošenja mišljenja i potonjeg sukoba sa neistomišljenicima o bezmalo svačemu i šta nakon svega znači šaka lajka?

Sinhronizacija afekata. „Društvene mreže postoje samo kad gore.“ (N. Grujičić). Po sebi znam – svaki put kada sam imao nekakvu stvarnu frku, ja sam se pičkao po fb, isterivao nekakve pravde.

Posle Nobelove nagrade za književnost digla se halabuka oko Handkeovog svrstavanja u poslednjim balkanskim ratovima, dok se o njegovoj književnosti govori tek usputno ili se ona kritički sasvim zanemaruje zbog tog svrstavanja. Kako vidiš Žižekovu kritiku da se Handke u tom sukobu opredelio za stranu kako bi mogao svoju autentičnost da živi kroz drugog?

Stara je to „Žižekova“ fora, da optuži Fukoa za „interpasivnost“, pa sad i Handkea. I Kusturica je fasovao tu optužbu koliko znam. Često zlorabi taj Falerov koncept „interpasivnosti“. Međutim, na nesreću njegovog izanđanog argumenta, Handke se davnih dana razračunao upravo sa tom etičkom dilemom, jer ju je, za razliku od Slavuja, zapravo sam proživeo. U drami „Kroz sela“, Handke upravo polemiše sa tim ko od koga i kroz koga šta proživljava. To je to osnovno pitanje: ko kome krade ponašanje, mišljenja, stil života. Ko se izdaje za glasnika tuđeg stradanja, sebe nudeći kao spasonosno rešenje (kome?). Tu kreće „zlo“ politike a jezik je tu u njegovoj funkciji. U toj drami, neverovatan je sukob između dva brata i sestre, od kojih jedan brat jeste upravo „znalac“, dok su ovo dvoje šljakeri, prodavci. „Znalac“ neprestano objašnjava, šljakeri su uzajmno, sami sebi i drugima koji su poput njih – koji dele njihove životne prilike – neprestana „zagonetka“. Sestra preti bratu govoreći, parafraziram: jao tebi ako pokušaš da kažeš ko smo mi, i jao tebi ako se usudiš da nam daš ime..pa ga brat, onda, brani, zalažući se za njega, pred svojim šljakerima, brani ga rečima: „Ne brinite, nije on došao ovde da vam magnetofonom krade životne povesti i tajne.“ To je večita dilema, koja je uloga, funkcija intelektualca, pisca, i ta dilema iskreno je mučila Petera, dok je Slavoj stekao tikove koji nam mogu poslužiti kao nekakav lažni znak njegove „genijalnosti“. Handke gleda u bubice, dok Žižek prosipa zapaljive opaske, revolucionarne podstreke, „prljave“ viceve. Handke se zalaže za „nežnu sporost koja je tempo govora“ (Niče), Žižek je sav poludela mašina koja vrca, pokvarena od viška „znanja“, ubrzana. Sadržaj njegovih poruka koje u svojim nastupima šalje – a sad se bavimo tim Žižekom, Žižekom medijskom zvezdom, budući da je i on stao da čereči Handkea izobličenog medijima – jeste upravo taj njegov način na koji ih šalje, koji je zaista zavodljiv, gde nam on deluje kao da se negde guši uživajući u viškovima znanja koji nama, ostalima, nije dostupan.

Šta ti imaš da kažeš o Handkeovim delima?

Evo ovo. Monteru Jozefu Blohu, bivšem golmanu, saopšteno je da je dobio otkaz, ili je on tako protumačio činjenicu da ga niko osim jednog zaposlenog, kada se pojavio na poslu, nije pogledao. Ovo su parafrazirane prve dve rečenice iz „Golmanovog straha od penala“, i tu je sadržan jedan, užasno važan aspekat Handkeovog postupka, onako, naravno, kako sam ga ja video i razumeo. Handkea, koji, dakle, ima odnos prema „jezičkom obrtu“ u filozofiji – „Granice mog jezika su granice mog sveta“ – i koji s obzirom na to ispisuje junaka koji je sav zatočen u tu „staklenu kutiju jezika“ iz koje posmatra svet. To je novi Jozef K., što je samoočigledno. Zove se Jozef Bloh ali je umesto u birokratsku mašinu, ovaj Jozef upleten u nemogućnost da izađe iz svog (jezičkog) doživljaja sveta. Naposletku, to je sudbina svih nas.

Kakav je odnos pisane reči i vizuelne predstave? Za glumu svi znamo da je fol, pisano ne možemo tako lako prokljuviti, taj fol se jasno ne vidi. Da li je npr. smrt književnog junaka uverljivija od filmske smrti?

Skoro sam razgovarao s jednom glumicom o tome i postavio sam joj pitanje koje me zaista, neko vreme već, muči: da li glumac ikada izlazi iz uloge glumca? Nedovoljno talentovani glumci su neprestano glumci, oni su u ulozi sebe samih, i na sceni, i van scene. Biti glumac znači biti u stanju da neprestano ne znaš ko si, a to nije jednostavno živeti. Tako je sa umetnošću. Međutim, danas su stvari izokrenute. Imamo pisce koji glume pisce – tu je ta poza, umišljenost, važnost samonametnuta, tu je sve ono što se smatra da jednog pisca čini piscem – tu je, naposletku, i taj njihov stil kojim (ne)svesno oponašaju pisce koji bi voleli da jesu. To je večita identitetska frka – šta ja za sebe smatram da jesam i koje me prakse, onda, čine da to i budem. Stilovi mišljenja i pisanja su zarazni, lako se šire i usvajaju, i lako poverujemo da smo postali „nešto“. Tako je i sa imidžima. To nas sve vodi ka mogućem zaključku da smo strukturisani tako da se neprestano i samo uzajamno oponašamo i da postajemo onaj „drugi“ koji nam se čini da nešto lakše podnosi život. Baš kao bubice. Mimikrija sveopšta.

„Hoćemo pesme ubice. Pesme koje pucaju iz puške“ govorio je Amiri Baraka. Ima li danas oštrice u književnosti, da li je moguće delovati rečima i kako?

To je to pitanje. Ja zapravo neću pesme ubice, ne verujem u tu fantazmu s početka dvadesetog veka da mogu ubojitošću svojih reči da promenim svet, da podignem nekakve mase na noge, da im umesto njih objasnim njihovo iskustvo sveta. Političari najbolje od svih deluju rečima, i evo, dobijamo svet s kojim imamo problem. Sad i mi treba da se upetljamo u tu proizvodnju značenja od koje zapravo želimo da pobegnemo? To je ta zamka u koju sam i sam upadao često. Prenuti se iz košmara angažovanosti, važnosti, urgencije, oslobođenja, svih tih horizonata lažnih nada koje su nekako upisane u jezik. Kako kaže Roveli, pogledati na svet očima Kopernika koji je, dok su svi gledali kako sunce pada iza horizonta, on video zemlju koja se okreće od sunca. Deluje kao jednostavno, ali je najteže. Sva ta borbenost, ta rešenost, te smrti kojima se preti – u ime višeg cilja ubijati, revolucionarno nasilje zazivati, tražiti pravdu – užas! Sećam se kad sam kao klinac dobijao batine od nekog Cigana, Borka – koji je sav uvek bio u svom telu, jak nekako zbog života koji je živeo; od njegovog kolenceta sam prvi put ostao bez vazduha, zavukao me tako snažno u pleksus, na nekom fudbalskom terenčetu, da mi se sad čini da sam u tom trenutku na svet pogledao upravo Kopernikovim očima. Cigani zaista mlate ko sveti Ilija. Ne razmetati se velikim pojmovima, ne pretiti i ne obećavati. A tada jezik radi najzavodljivije.

Pre NIN-ove nagrade si bio poznati mladi pisac. Da li te i dalje nazivaju mladim piscem i kakav je odijum javnosti nakon tog književnog priznanja? Onih koji te osporavaju nikada ne manjka, kako se sa njima nosiš?

Iskreno, ništa ne znam. Prosledio sam tu nagradu dalje. Uporedite ovaj intervju sad i prošli koji sam dao za vaš sajt. Skupio sam hrabrosti da se odmaknem malo i da drugačije pogledam na svet. Skupio sam hrabrosti da iznova ne znam. O osporavateljima sve najbolje, uvek.

Pišeš li novi roman, šta nam se sprema iz tvoje radionice?
Evo odlomka: „Vasilije Zorić, na primer, duguljast i rad mladić, razmetao se, među prvima, znanjima iz političkih teorija, bio je ubeđen da je u stanju da odgonetne „začkoljicu“ oko klasnih antagonizama, imperijalizma, zapada, istoka, kako stoje stvari s prisvajanjem viška vrednosti, te koje pozicije treba zastupati danas, i na koji način. Jednom rečju, izraziti marksista koji je svaku svoju misao vrlo živo ilustrovao. Druga, Jovana Petkovska, devojka, iako sklona raznim slobodama i prestupima, u ime ukazivanja na vlastitu emancipovanost, duboko i istinski, ipak, obećana pomenutom dugonji, zastupala je feminističko stanovište, i sve se bila dala u to da klasno i rodno pitanje pomiri i reši. Svako je u svom mladalačkom poletu smatrao da je njegov sopstveni udeo u sveopštoj revoluciji, ne presudan, ali neizostavan. Bilo je tu i figura čija je intelektualna slava i moć jenjavala i koji su bili ponosni tvorci nekoliko „teorijskih pojmova“. Oni su od mladih i „progresivnih“ snaga očekivali neku vrstu poštovanja i uvažavanja, i zbog toga su prvi prišli sa određenom, inače nesvojstvenom im, blagonaklonošću.“
Oponašam Dostojevskog, šalim se i ozbiljan sam. Stilska vežba, prosto. Skidam svlak.

Izvor: Smetlište istorije

PODELITE OVAJ TEKST NA: