Портал Сметлиште историје доноси, још један у низу, интервју са књижевником Владимиром Табашевићем, културно уметничким дешњаком, у чијим ватрама гори авангардни дух да би васкрсао у новом времену са новим вредностима у новим људима! Књижевна радионица Кордун интервју преноси у целости.

Владимир Табашевић у перо Николи Мијатову 23.12.2019. Фото: Приватна архива

Већ једном смо причали и одговорио си на питање шта је за тебе сметлиште историје. Шта је данас на путу ка сметлишту историје?

Савремена физика је сасвим близу идеје да „време не постоји“, и ја се са својим скромним познавањем и, сразмерно томе, нескромном заинтересованошћу за тај проблем, саглашавам, негде, са тим схватањем. Верујем да ће „иза нас“, на том сметлишту, остати управо такво схватање времена (историје?) – по којем нешто што је прошло у себи је садржало „клицу“ будућег. Ту увек имамо посла са ретројекцијом – „уназад“, у прошло, лоцирањем тачке некаквог почетка – Почетка – чиме конструишемо ланац узрока и последица који нас води до актуелног тренутка, овог „сада“ из, ког тумачимо. Заправо, ми смо из тог „сада“, конструисали прошлост, а то је све начин некакве сујеверне наде – поуздања у магичност мисли? – да ћемо бити у стању, заправо, да прогнозирамо. То су општа места филозофије, физике која ја сада принуђен питањем понављам – у питању се управо траже прогнозе! – да бих из питања изашао: понудио „одговор“, а себи оставио незнање. Ровели каже да је време само појам који користимо у изнудици одсуства појмова којима бисмо објаснили деловање неких сила. „Евидентно“ је да се нешто мења, то можемо рећи, и у томе можемо наћи „учинке“ времена. Сматра се да је само време, заправо, пораст ентропије, а сама ентропија је последица научниковог „замућеног“ (Болцман) погледа на свет. Прогласили смо да је уређенији онај систем чија нам се структура указала визуелно допадљивом. Увек када видимо нешто лепо, припишемо му смисао. У питању је топлота, и то је све о чему можемо да причамо, када причамо о времену. Ја, још увек, ово о чему пишем, не разумем, али се загревам, за то да га у једном тренутку – опет та нада?! – можда исправније не бих разумео. Људи ће читати ово са својих рачунара, процес мишљења ће произвести одређену топлоту – и ето већ довољно хаоса који сада зовем(о) „сутра“, или „прекосутра“. Набацио бих само: упорно доказујемо прошлост, постојање ових или оних елемената, датума, јер нема начина да докажемо „сутрашњицу“. Постоји потпуна збрка јер се све време бавимо невидљивим – ако се заиста бавимо било чиме, онда су то невидљивости – а језик нам ту ствар додатно отежава: јер нас најлепше заварава да њиме можемо наговестити то невидљиво. Жив човек је заправо заувек недоречена и врућа животиња, тело запоседнуто животом и језиком као знаком те топлоте; језик као својеврсно испарење тог процеса. Ми, према томе, говоримо, и тако емитујемо врелине у свет. Рекао бих да ћемо тако произвести имплозију, али бих тиме противуречио себи, јер бих прогнозирао, што је такође један од елемената хаоса. Противречност и топлота, то су тренутно моје теме.

Уређивао си Презупч који је пратило неколико хиљада људи и преко њега се упознало са својеврсним значењима језика. Какви су учинци иступања на друштвеним мрежама и интернету, да ли се њима политичке идеје шире или ограничавају на фб или у „твитерани“ где се наводно некако политички делује?

У међувремену се читало нешто друго осим „политички подобне литературе“, одустало се потпуно од идеје „подстрекивања дугога на било шта“, од пропагандизма разних врста, схватало се језик и у оном Остиновом „кључу“ – „Како деловати речима“?, једном речју – бивало се некако искренијим према себи. Престао сам да верујем у дистрибуцију идеја путем друштвених мрежа које би идеје, онда, потакле људе на неко удружено деловање. Могућа је нека врста безинтересне размене, евентуално, лишене било каквих настојања око неких „политичких“ учинака. Друштвене мреже су, ипак, медиј цинизма и све што се каже осуђено је на ту перцепцију. У питању је синхронизација афеката. Један поштено образован и интелигентан пријатељ ми је поводом сукоба на „фб левици“ у које ме је својевремено усисала виртуелна хоботница, рекао: „Владимире, ти људи гађају твоју надбубрежну жлезду, и то је све што они раде“. Почео сам, заиста, да верујем у неку врсту Линчових тулпа – у „људе“ који улоговани на своје фб профиле пумпају један балон бесмисла, који генеришу илузује да се у некаквој збиљи одвија нешто заиста важно, чега су они интегрални део. Немојте мислити, та нека Јалатовићка, на пример, чије име, нажалост, знамо управо захваљујући фејсбуку и твитеру, убеђујући друге у себе, управо путем друштвених мрежа, напослетку ће убедити и саму себе у своје постојање, у то да она има неко мишљење које има одјека и важности. То је кластер фб левице, на пример, у коју спадају редом сви јунаци који су побегли из „Злих сила“. Не дешава се ништа, и они јесу креатори тог ништа, и „у праву“ су, увек када се успешно представе као жртве. Ипак, најслађе им је присуство у колективу за исповедање туђих несрећа, од чега праве своје политичке платформе и агенде. Од радништва, преко Кошара, до пострадалих жена, увек су ту, да проговоре у туђе име, намире своју савест, и комотно оду на жур, да се гудрају, уцвељени, у осећању неке „свете туге“ и праведништва (због и у име „анти-капитализма“) на коју (тугу, квази-бес) су, такође, навучени.

Мора ли се имати мишљење о дневнополитичким питањима? Да ли друштвене мреже стварају тај императив изношења мишљења и потоњег сукоба са неистомишљеницима о безмало свачему и шта након свега значи шака лајка?

Синхронизација афеката. „Друштвене мреже постоје само кад горе.“ (Н. Грујичић). По себи знам – сваки пут када сам имао некакву стварну фрку, ја сам се пичкао по фб, истеривао некакве правде.

После Нобелове награде за књижевност дигла се халабука око Хандкеовог сврставања у последњим балканским ратовима, док се о његовој књижевности говори тек успутно или се она критички сасвим занемарује због тог сврставања. Како видиш Жижекову критику да се Хандке у том сукобу определио за страну како би могао своју аутентичност да живи кроз другог?

Стара је то „Жижекова“ фора, да оптужи Фукоа за „интерпасивност“, па сад и Хандкеа. И Кустурица је фасовао ту оптужбу колико знам. Често злораби тај Фалеров концепт „интерпасивности“. Међутим, на несрећу његовог изанђаног аргумента, Хандке се давних дана разрачунао управо са том етичком дилемом, јер ју је, за разлику од Славуја, заправо сам проживео. У драми „Кроз села“, Хандке управо полемише са тим ко од кога и кроз кога шта проживљава. То је то основно питање: ко коме краде понашање, мишљења, стил живота. Ко се издаје за гласника туђег страдања, себе нудећи као спасоносно решење (коме?). Ту креће „зло“ политике а језик је ту у његовој функцији. У тој драми, невероватан је сукоб између два брата и сестре, од којих један брат јесте управо „зналац“, док су ово двоје шљакери, продавци. „Зналац“ непрестано објашњава, шљакери су узајмно, сами себи и другима који су попут њих – који деле њихове животне прилике – непрестана „загонетка“. Сестра прети брату говорећи, парафразирам: јао теби ако покушаш да кажеш ко смо ми, и јао теби ако се усудиш да нам даш име..па га брат, онда, брани, залажући се за њега, пред својим шљакерима, брани га речима: „Не брините, није он дошао овде да вам магнетофоном краде животне повести и тајне.“ То је вечита дилема, која је улога, функција интелектуалца, писца, и та дилема искрено је мучила Петера, док је Славој стекао тикове који нам могу послужити као некакав лажни знак његове „генијалности“. Хандке гледа у бубице, док Жижек просипа запаљиве опаске, револуционарне подстреке, „прљаве“ вицеве. Хандке се залаже за „нежну спорост која је темпо говора“ (Ниче), Жижек је сав полудела машина која врца, покварена од вишка „знања“, убрзана. Садржај његових порука које у својим наступима шаље – а сад се бавимо тим Жижеком, Жижеком медијском звездом, будући да је и он стао да черечи Хандкеа изобличеног медијима – јесте управо тај његов начин на који их шаље, који је заиста заводљив, где нам он делује као да се негде гуши уживајући у вишковима знања који нама, осталима, није доступан.

Шта ти имаш да кажеш о Хандкеовим делима?

Ево ово. Монтеру Јозефу Блоху, бившем голману, саопштено је да је добио отказ, или је он тако протумачио чињеницу да га нико осим једног запосленог, када се појавио на послу, није погледао. Ово су парафразиране прве две реченице из „Голмановог страха од пенала“, и ту је садржан један, ужасно важан аспекат Хандкеовог поступка, онако, наравно, како сам га ја видео и разумео. Хандкеа, који, дакле, има однос према „језичком обрту“ у филозофији – „Границе мог језика су границе мог света“ – и који с обзиром на то исписује јунака који је сав заточен у ту „стаклену кутију језика“ из које посматра свет. То је нови Јозеф К., што је самоочигледно. Зове се Јозеф Блох али је уместо у бирократску машину, овај Јозеф уплетен у немогућност да изађе из свог (језичког) доживљаја света. Напослетку, то је судбина свих нас.

Какав је однос писане речи и визуелне представе? За глуму сви знамо да је фол, писано не можемо тако лако прокљувити, тај фол се јасно не види. Да ли је нпр. смрт књижевног јунака уверљивија од филмске смрти?

Скоро сам разговарао с једном глумицом о томе и поставио сам јој питање које ме заиста, неко време већ, мучи: да ли глумац икада излази из улоге глумца? Недовољно талентовани глумци су непрестано глумци, они су у улози себе самих, и на сцени, и ван сцене. Бити глумац значи бити у стању да непрестано не знаш ко си, а то није једноставно живети. Тако је са уметношћу. Међутим, данас су ствари изокренуте. Имамо писце који глуме писце – ту је та поза, умишљеност, важност самонаметнута, ту је све оно што се сматра да једног писца чини писцем – ту је, напослетку, и тај њихов стил којим (не)свесно опонашају писце који би волели да јесу. То је вечита идентитетска фрка – шта ја за себе сматрам да јесам и које ме праксе, онда, чине да то и будем. Стилови мишљења и писања су заразни, лако се шире и усвајају, и лако поверујемо да смо постали „нешто“. Тако је и са имиџима. То нас све води ка могућем закључку да смо структурисани тако да се непрестано и само узајамно опонашамо и да постајемо онај „други“ који нам се чини да нешто лакше подноси живот. Баш као бубице. Мимикрија свеопшта.

„Хоћемо песме убице. Песме које пуцају из пушке“ говорио је Амири Барака. Има ли данас оштрице у књижевности, да ли је могуће деловати речима и како?

То је то питање. Ја заправо нећу песме убице, не верујем у ту фантазму с почетка двадесетог века да могу убојитошћу својих речи да променим свет, да подигнем некакве масе на ноге, да им уместо њих објасним њихово искуство света. Политичари најбоље од свих делују речима, и ево, добијамо свет с којим имамо проблем. Сад и ми треба да се упетљамо у ту производњу значења од које заправо желимо да побегнемо? То је та замка у коју сам и сам упадао често. Пренути се из кошмара ангажованости, важности, ургенције, ослобођења, свих тих хоризоната лажних нада које су некако уписане у језик. Како каже Ровели, погледати на свет очима Коперника који је, док су сви гледали како сунце пада иза хоризонта, он видео земљу која се окреће од сунца. Делује као једноставно, али је најтеже. Сва та борбеност, та решеност, те смрти којима се прети – у име вишег циља убијати, револуционарно насиље зазивати, тражити правду – ужас! Сећам се кад сам као клинац добијао батине од неког Цигана, Борка – који је сав увек био у свом телу, јак некако због живота који је живео; од његовог коленцета сам први пут остао без ваздуха, завукао ме тако снажно у плексус, на неком фудбалском теренчету, да ми се сад чини да сам у том тренутку на свет погледао управо Коперниковим очима. Цигани заиста млате ко свети Илија. Не разметати се великим појмовима, не претити и не обећавати. А тада језик ради најзаводљивије.

Пре НИН-ове награде си био познати млади писац. Да ли те и даље називају младим писцем и какав је одијум јавности након тог књижевног признања? Оних који те оспоравају никада не мањка, како се са њима носиш?

Искрено, ништа не знам. Проследио сам ту награду даље. Упоредите овај интервју сад и прошли који сам дао за ваш сајт. Скупио сам храбрости да се одмакнем мало и да другачије погледам на свет. Скупио сам храбрости да изнова не знам. О оспораватељима све најбоље, увек.

Пишеш ли нови роман, шта нам се спрема из твоје радионице?
Ево одломка: „Василије Зорић, на пример, дугуљаст и рад младић, разметао се, међу првима, знањима из политичких теорија, био је убеђен да је у стању да одгонетне „зачкољицу“ око класних антагонизама, империјализма, запада, истока, како стоје ствари с присвајањем вишка вредности, те које позиције треба заступати данас, и на који начин. Једном речју, изразити марксиста који је сваку своју мисао врло живо илустровао. Друга, Јована Петковска, девојка, иако склона разним слободама и преступима, у име указивања на властиту еманципованост, дубоко и истински, ипак, обећана поменутом дугоњи, заступала је феминистичко становиште, и све се била дала у то да класно и родно питање помири и реши. Свако је у свом младалачком полету сматрао да је његов сопствени удео у свеопштој револуцији, не пресудан, али неизоставан. Било је ту и фигура чија је интелектуална слава и моћ јењавала и који су били поносни творци неколико „теоријских појмова“. Они су од младих и „прогресивних“ снага очекивали неку врсту поштовања и уважавања, и због тога су први пришли са одређеном, иначе несвојственом им, благонаклоношћу.“
Опонашам Достојевског, шалим се и озбиљан сам. Стилска вежба, просто. Скидам свлак.

Извор: Сметлиште историје

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: