ILEGALNE LIČNE GRANICE

Prikaz romana Mladena Stevanovića Tri slobode za Simonu (Stela knjige, Zemun 2024)

DUŠAN MILIJIĆ

 

Veličina jednog romana procenjuje se i na osnovu toga da li je čitaocu omogućeno da zapazi detalj koji je pisac možda sasvim slučajno uneo u tekst, bez pretenzije da na tom detalju zasniva radnju ili poentu romana – a kad čitalac uoči takav detalj i na osnovu toga stvori svoj doživljaj, koji bi pritom bio iznenađujuć i samom autoru, tada je knjiga zapravo otpočela sopstveni život, jer što je više različitih shvatanja i tumačenja o njoj, pa makar da su i međusobno suprotstavljena, to je najbolji put njenog što dužeg opstanka i obitavanja.

Da li je opaska o egipatskom pisaru koji je pre četiri hiljade godina zaključio kako je sve već napisano, te da više nema o čemu da se piše, unesena u roman Tri slobode za Simonu slučajno ili namerno, prestaje da bude važno ako se nakon tog pročitanog podatka svaka rečenica i događaj do poslednje stranice romana budu posmatrali upravo kroz prizmu ovog verovatno uzgrednog i usputnog detalja.

Možda je pisac Mladen Stevanović zaista imao nameru da svojim romanom o tajanstvenoj Simoni demantuje drevnog pisara, ali ova se pretpostavka ne mora ni proveravati ako je čitalac već doneo takav zaključak – a inače je teško ne pomisliti da su Tri slobode za Simonu, s obzirom na period tokom kojeg se najvažniji deo radnje dešava, najbolji dokaz da još uvek ima šta da se piše i govori o fenomenu za koji se u srpskoj javnosti ustalio termin „devedesete“.

I upravo zato što o događajima koji su potresali srpsku svakodnevicu pri kraju dvadesetog stoleća još uvek mogu da se pišu tomovi i tomovi knjiga, to je još jedan argument za osporavanje navodne Egipćaninove izjave, jer koliko god da se razmatra period tokom kojeg je bilo lakše prebrojavati žive ljude od mrtvih, i dalje će se nailaziti na imena, pojmove i događaje koji će samim svojim pominjanjem delovati iznenađujuće, pa i zbunjujuće širem krugu čitalaca.

Čak bi bilo pogrešno okarakterisati takve slučajeve kao zaboravljene, jer da bi nešto bilo zaboravljeno, to znači da se o njemu prethodno barem nešto znalo, ali ovde je reč o pojavama koje su skrajnute ili svesno prećutane već onog trenutka kad su se zbile.

Mogu se, ipak, naći opravdani razlozi i za takvu vrstu zaborava ako se zna da su se tokom dotičnog perioda kontroverzni događaji toliko sustizali i prestizali da ne bi ni mogao svaki od njih da se duboko ureže u kolektivno i individualno pamćenje.

Stoga će čuđenje biti sasvim očekivano kad se prilikom čitanja romana Tri slobode za Simonu naiđe na jedan događaj iz avgusta 1996. godine, a neverica će tim pre biti izazvana ako se zaista prvi put bude pročitao jedan tako šokantan podatak – jer pad ruskog aviona kod Surčina jednostavno se mora okarakterisati kao takav podatak.

Ali, ovo je samo poslednje u nizu iznenađujućih saznanja i verovatno će iskrsnuti onda kad čitalac već bude pomislio da ga više ništa ne može šokirati, pogotovu zato što je zajedno sa glavnim junakom, koji je ujedno i pripovedač (i to sigurno objektivan, čim sebe otvoreno naziva bahatom vucibatinom), dotad prošao ne samo njegovim trnovitim putem malverzacija, nego i uzbudljivim špijunskim stazama kojima je prolazila junakinja iz naslova romana pre nego što se upoznala sa pripovedačem.

Vraćanjem pojedinih događaja, a naročito pojedinih imena, iz potpunog zaborava, neretko se ispravlja i nepravda koju takav zaborav nanosi, pa iako će se mnogi verovatno prvi put sresti sa imenom Josip Rajl-Kir dok budu čitali Stevanovićev roman, barem će ubuduće znati za jedan svetli primer usred besmisla bratoubilačkog rata i vremena kad je novac vidno počeo (a otada verovatno nije ni prestao) da pomaže pred onim vratima gde i lepa reč omane.

Premda siromaštvo i beda nisu identični pojmovi, sasvim je logično što se njihova značenja izjednačavaju kad nastupe istovremeno i kad pritom jedno uslovljava drugo, što je naročito bilo izraženo u Srbiji tokom poslednje decenije dvadesetog stoleća, koja se kao vremenski period, ali i kao istorijski fenomen, nameće za glavnog junaka romana, ili barem za nevidljivu sveznajuću silu što neprikosnoveno upravlja životima glavnih junaka.

Znajući da i nezaobilazni simboli dotičnog istorijskog perioda polako gube svoju prepoznatljivost, pripovedač ponekad daje dodatna objašnjenja u fusnotama, ali često sa dozom humora i blage ironije – što može biti i stav samog pisca – mada bez unošenja fiktivnih elemenata ako je u pitanju istorijska ličnostili događaj.

Uslovno se o fiktivnim detaljima može govoriti kad je reč o životopisu naslovne junakinje Simone, ali – ipak se može samo uslovno govoriti, jer i nakon pročitane poslednje stranice ostaje pitanje da li su doživljaji kroz koje je ona prošla izmišljeni ili su ipak zasnovani na stvarnim događajima, a sve i da su izmišljeni, opet su uklopljeni u istorijski kontekst i u događaje koji se smatraju neospornim istorijskim činjenicama, od Černobilja do Surčina.

Doduše, pitanje o fiktivnosti ili istoričnosti radnje samo je jedno od brojnih pitanja koja sâm roman postavlja, a inače je mnogo bitnije što pisac ostavlja i mogućnost da čitalac na svako od tih pitanjapronađe odgovor, bilo da samosvojno dođe do rešenja, bilo da ga potraži tako što će knjigu čitati malo pažljivije – i to ne mora između redova, nego je dovoljno od reči do reči.

I sâm raspored događaja neodoljivo podseća na jednu zagonetku – konkretno, na slagalicu – koju jedino čitalac može da reši i sastavi, jer iako se početak radnje poklapa sa trenucima međusobnog upoznavanja dvoje glavnih junaka, naglo je preskočen njihov zajednički život tako što se odmahprelazi na poglavlja koja se dešavaju dve decenije nakon sudbonosnog susreta, a u kojima se kroz neverovatnu priču izvesne gospođe Flore (kojoj čitalac slobodno može da veruje sve i kad joj sâm pripovedač ne veruje, ali i obrnuto) opisuje Simonin neobičan život pre nego što je upoznala pripovedača, da bi se tek onda čitaocima predočilo ono što se u međuvremenu desilo, a to je razvoj i neobičan završetak ljubavi koja je trajala tokom prve polovine decenije u kojoj su se lakše prelazile sopstvene granice od državnih – zbog čega nije neobično što je Simona (ako Lilijana zapravo nije njeno pravo ime) čak i sopstvene granice prelazila ilegalno.

Radnja romana može izgledati komplikovano kad se ovako ukratko objasni – pogotovu zato što deluje kao da će ono što se desilo u prošlosti tek kasnije doći – ali pisac nije dopustio da čitalac ijednog trenutka bude zbunjen i da se izgubi u vremenu, a ni u prostoru, jer i kad su događaji hronološki pretumbani, i kad se začas prelazi sa jednog prostora na drugi (takođe ilegalno, ako drugačije nije moglo), to je i činjeno zato da bi se lakše razumelo ono što će uslediti u narednim poglavljima, a što se zapravo desilo znatno ranije i na potpuno drugom mestu.

Iako se trojstvo, ili trilogija, kao pojam nameće već od naslovne stranice, nije teško zapaziti da je roman uglavnom zasnovan na dvojstvu, jer se o Simoni saznaje na osnovu dva svedočenja – na osnovu direktnih pripovedačevih sećanja i na osnovu kazivanja gospođe Flore – a pritom se nailazi na dva momenta kad je naslovna junakinja zasigurno osvojila sopstvenu slobodu, pa je najzad i epilog koncipiran iz dva dela, što bi značilo da i sâm roman ima dva završetka.

Ipak, i treća Simonina sloboda, i treći mogući završetak, pa i neki treći izvor o Simoninom životu kao da sve vreme lebde nad romanom i vrebaju priliku da upotpune nedostajuće delove zagonetke, mada jeočigledno da im nešto ne dozvoljava da se otkriju.

Možda se pripovedač plaši konačnog saznanja o Simoni (premda tvrdi da bilo kakvo saznanje o voljenoj osobi ne može zasmetati, ako je već u pitanju prava ljubav), a možda sâm pisac bira tišinu znajući da je ona pametnija od svakog čoveka, pa verovatno i od onog koji bi mogao da do kraja razotkrije Simoninu sudbinu.

Ako za svaku priču postoje mnogobrojni počeci, jasno je da postoje i mnogobrojni krajevi, pa je i završetak svake velike priče nedorečen, pogotovu ako se ona ne okončava u stilu čuvenog skoka pod voz, a u slučaju romana Tri slobode za Simonu nedorečenost je neminovna i stoga što se naslućuje da bi vreme dešavanja glavnog dela radnje, za koje se verovalo da je odavno prohujalo, moglo ponovo da naiđe, makar i ilegalnim putem, što neće ni biti važno kad povratak postane neminovnost.

Klikom na sliku prečica do knjige!

PODELITE OVAJ TEKST NA: