ИЛЕГАЛНЕ ЛИЧНЕ ГРАНИЦЕ

Приказ романа Младена Стевановића Три слободе за Симону (Стела књиге, Земун 2024)

ДУШАН МИЛИЈИЋ

 

Величина једног романа процењује се и на основу тога да ли је читаоцу омогућено да запази детаљ који је писац можда сасвим случајно унео у текст, без претензије да на том детаљу заснива радњу или поенту романа – а кад читалац уочи такав детаљ и на основу тога створи свој доживљај, који би притом био изненађујућ и самом аутору, тада је књига заправо отпочела сопствени живот, јер што је више различитих схватања и тумачења о њој, па макар да су и међусобно супротстављена, то је најбољи пут њеног што дужег опстанка и обитавања.

Да ли је опаска о египатском писару који је пре четири хиљаде година закључио како је све већ написано, те да више нема о чему да се пише, унесена у роман Три слободе за Симону случајно или намерно, престаје да буде важно ако се након тог прочитаног податка свака реченица и догађај до последње странице романа буду посматрали управо кроз призму овог вероватно узгредног и успутног детаља.

Можда је писац Младен Стевановић заиста имао намеру да својим романом о тајанственој Симони демантује древног писара, али ова се претпоставка не мора ни проверавати ако је читалац већ донео такав закључак – а иначе је тешко не помислити да су Три слободе за Симону, с обзиром на период током којег се најважнији део радње дешава, најбољи доказ да још увек има шта да се пише и говори о феномену за који се у српској јавности усталио термин „деведесете“.

И управо зато што о догађајима који су потресали српску свакодневицу при крају двадесетог столећа још увек могу да се пишу томови и томови књига, то је још један аргумент за оспоравање наводне Египћанинове изјаве, јер колико год да се разматра период током којег је било лакше пребројавати живе људе од мртвих, и даље ће се наилазити на имена, појмове и догађаје који ће самим својим помињањем деловати изненађујуће, па и збуњујуће ширем кругу читалаца.

Чак би било погрешно окарактерисати такве случајеве као заборављене, јер да би нешто било заборављено, то значи да се о њему претходно барем нешто знало, али овде је реч о појавама које су скрајнуте или свесно прећутане већ оног тренутка кад су се збиле.

Могу се, ипак, наћи оправдани разлози и за такву врсту заборава ако се зна да су се током дотичног периода контроверзни догађаји толико сустизали и престизали да не би ни могао сваки од њих да се дубоко уреже у колективно и индивидуално памћење.

Стога ће чуђење бити сасвим очекивано кад се приликом читања романа Три слободе за Симону наиђе на један догађај из августа 1996. године, а неверица ће тим пре бити изазвана ако се заиста први пут буде прочитао један тако шокантан податак – јер пад руског авиона код Сурчина једноставно се мора окарактерисати као такав податак.

Али, ово је само последње у низу изненађујућих сазнања и вероватно ће искрснути онда кад читалац већ буде помислио да га више ништа не може шокирати, поготову зато што је заједно са главним јунаком, који је уједно и приповедач (и то сигурно објективан, чим себе отворено назива бахатом вуцибатином), дотад прошао не само његовим трновитим путем малверзација, него и узбудљивим шпијунским стазама којима је пролазила јунакиња из наслова романа пре него што се упознала са приповедачем.

Враћањем појединих догађаја, а нарочито појединих имена, из потпуног заборава, неретко се исправља и неправда коју такав заборав наноси, па иако ће се многи вероватно први пут срести са именом Јосип Рајл-Кир док буду читали Стевановићев роман, барем ће убудуће знати за један светли пример усред бесмисла братоубилачког рата и времена кад је новац видно почео (а отада вероватно није ни престао) да помаже пред оним вратима где и лепа реч омане.

Премда сиромаштво и беда нису идентични појмови, сасвим је логично што се њихова значења изједначавају кад наступе истовремено и кад притом једно условљава друго, што је нарочито било изражено у Србији током последње деценије двадесетог столећа, која се као временски период, али и као историјски феномен, намеће за главног јунака романа, или барем за невидљиву свезнајућу силу што неприкосновено управља животима главних јунака.

Знајући да и незаобилазни симболи дотичног историјског периода полако губе своју препознатљивост, приповедач понекад даје додатна објашњења у фуснотама, али често са дозом хумора и благе ироније – што може бити и став самог писца – мада без уношења фиктивних елемената ако је у питању историјска личностили догађај.

Условно се о фиктивним детаљима може говорити кад је реч о животопису насловне јунакиње Симоне, али – ипак се може само условно говорити, јер и након прочитане последње странице остаје питање да ли су доживљаји кроз које је она прошла измишљени или су ипак засновани на стварним догађајима, а све и да су измишљени, опет су уклопљени у историјски контекст и у догађаје који се сматрају неоспорним историјским чињеницама, од Чернобиља до Сурчина.

Додуше, питање о фиктивности или историчности радње само је једно од бројних питања која сâм роман поставља, а иначе је много битније што писац оставља и могућност да читалац на свако од тих питањапронађе одговор, било да самосвојно дође до решења, било да га потражи тако што ће књигу читати мало пажљивије – и то не мора између редова, него је довољно од речи до речи.

И сâм распоред догађаја неодољиво подсећа на једну загонетку – конкретно, на слагалицу – коју једино читалац може да реши и састави, јер иако се почетак радње поклапа са тренуцима међусобног упознавања двоје главних јунака, нагло је прескочен њихов заједнички живот тако што се одмахпрелази на поглавља која се дешавају две деценије након судбоносног сусрета, а у којима се кроз невероватну причу извесне госпође Флоре (којој читалац слободно може да верује све и кад јој сâм приповедач не верује, али и обрнуто) описује Симонин необичан живот пре него што је упознала приповедача, да би се тек онда читаоцима предочило оно што се у међувремену десило, а то је развој и необичан завршетак љубави која је трајала током прве половине деценије у којој су се лакше прелазиле сопствене границе од државних – због чега није необично што је Симона (ако Лилијана заправо није њено право име) чак и сопствене границе прелазила илегално.

Радња романа може изгледати компликовано кад се овако укратко објасни – поготову зато што делује као да ће оно што се десило у прошлости тек касније доћи – али писац није допустио да читалац иједног тренутка буде збуњен и да се изгуби у времену, а ни у простору, јер и кад су догађаји хронолошки претумбани, и кад се зачас прелази са једног простора на други (такође илегално, ако другачије није могло), то је и чињено зато да би се лакше разумело оно што ће уследити у наредним поглављима, а што се заправо десило знатно раније и на потпуно другом месту.

Иако се тројство, или трилогија, као појам намеће већ од насловне странице, није тешко запазити да је роман углавном заснован на двојству, јер се о Симони сазнаје на основу два сведочења – на основу директних приповедачевих сећања и на основу казивања госпође Флоре – а притом се наилази на два момента кад је насловна јунакиња засигурно освојила сопствену слободу, па је најзад и епилог конципиран из два дела, што би значило да и сâм роман има два завршетка.

Ипак, и трећа Симонина слобода, и трећи могући завршетак, па и неки трећи извор о Симонином животу као да све време лебде над романом и вребају прилику да употпуне недостајуће делове загонетке, мада јеочигледно да им нешто не дозвољава да се открију.

Можда се приповедач плаши коначног сазнања о Симони (премда тврди да било какво сазнање о вољеној особи не може засметати, ако је већ у питању права љубав), а можда сâм писац бира тишину знајући да је она паметнија од сваког човека, па вероватно и од оног који би могао да до краја разоткрије Симонину судбину.

Ако за сваку причу постоје многобројни почеци, јасно је да постоје и многобројни крајеви, па је и завршетак сваке велике приче недоречен, поготову ако се она не окончава у стилу чувеног скока под воз, а у случају романа Три слободе за Симону недореченост је неминовна и стога што се наслућује да би време дешавања главног дела радње, за које се веровало да је одавно прохујало, могло поново да наиђе, макар и илегалним путем, што неће ни бити важно кад повратак постане неминовност.

Кликом на слику пречица до књиге!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: