detalj slike: KRK Art dizajn

Ljiljana Pilipović Karanović:  Odrastati u Lici je nešto posebno

U pisanju sam pronašla veliki dio sebe u smislu utjehe, samospoznaje i bitnosti samopoštovanja u svim sferama života. A naravno i kako poštovati ljude ponaosob kao čovjeka. Ne po zvanju i vokaciji jer je i svako dijete ličnost. – Ljiljana Pilipović Karanović.

Književni ESNAF 21.03.2025.

Razgovarala: Neda Gavrić, Banja Luka

Tehnički uredio: Ilija Šaula

Kada se osvrnete na svoje detinjstvo u prelepoj Lici, kako biste ga opisali?

Poštovanje vama i čitaocima.

Moje djetinjstvo; uh, imalo bi tu svašta da se kaže. Rođena sam i odrasla na selu u našoj lijepoj Lici. Znam da su sva odrastanja na selu slična, ali odrastati u Lici bogatoj prelijepom prirodom, i da, biću malo pristrasna i reći sa ljudima širokog srca je nešto posebno. Imala sam privilegiju roditi se u ona bezbrižnija vremena. Manje smo imali, ali smo svi bili složniji i sretniji. Bili smo zadovoljni sa onim što su nam roditelji mogli priuštiti,  sve smo međusobno dijelili i nije bilo zlobe i zavisti kao danas.

Љиљана Пилиповић Карановић са уредницима Горданом Јеж Лазић и Илијом Шаулом

Koji su vam događaji ili uspomene ostavili najdublji trag i kako su formirali vašu ličnost? Na koji način ste doživljavali običaje i kulturu svog rodnog kraja?

Odrastati u takvom ambijentu sve je imalo svoje čari. Djeca na selu su kroz igru imala i svoje zadatke, pa da ne kažem čim prohodaju i saznaju nešto. Stariji su nas vodili sa sobom kad bilo šta rade ili kad čobane. Do polaska u školu već ovladamo sa mnogim sitnim i lakšim poslovima, ali i raznim igrama. Bilo nas je puno djece i nije bilo bijele kuge kao danas.

Naše djetinjstvo ili ako hoćete moje je bilo puno svakodnevnih sadržaja. Veselili smo se sitnicama. Za nas je krpana lopta ili lutka predstavljala nešto posebno. Ako bismo dobili od nekoga pravu lutku čuvali smo je kao svetinju. Nismo svakoga dana jeli slatkiše. Moj otac je nama kupovao čokoladu samo kad negdje ode do varoši i to je bio pravi spektakl. Posebno smo se radovali praznicima kad je Nova godina i Božić.

Kasnije, kad malo poodrastemo, mogli smo ići i na zborove, ali tek kad pozavršavamo sve  poslove. Morali smo voditi računa o svom ponašanju i naravno kući se vratiti na vrijeme kada nam kažu roditelji. 

Sećate li se svojih prvih susreta s pisanjem? Koje ste teme istraživali u tim ranim radovima, i kako su oni uticali na vaš dalji razvoj kao pisca?

Školski dani na selu su imali svoju draž. Svi bismo skupa išli u školu. Skupa smo jeli i dijelili sve što smo imali. Znalo je tu biti po nekad i sitnih dječijih svađica, ali se nikad niko nije ozbiljno potukao. I već sutra dan sve bi bilo kao i obično. Mogao je bilo čiji roditelj da nas izgrdi, ostali se nisu ljutili. A tu je bio i naš učitelj Dragan Pribić koga smo se jako bojali, ali još više poštovali bez obzira što bi nas po nekad i išibao. 

Nekako još u to vrijeme voljela sam brojalice koje se rimuju i tako sam ponekad znala da izrimujem nekoliko riječi. Sklonost ka pisanju je počela od spomenara u srednjoj školi. Svima sam u spomenar poklanjala po koji stih. A onda i po neku pjesmu za školske novine. 

Vaš roman „Gorštak“ nosi posebnu priču. Možete li nam ukratko otkriti osnovne teme i poruke koje ste želeli preneti čitaocima kroz ovo delo?

Sva moja kasnija i sadašnja pisanja su došla nekako spontano. Najviše na prozivku ljudi koji su znali i smatrali da za to imam dara. Tako je zbog žala i nostalgije za rodnim krajem nastala  moja prva knjiga tj.esej LIKA ognjište moje. Da bi ugledala svjetlo dana pomogli su mi moralno i materijalno Ilija Šaula koji kad je pročitao rukopis rekao da ne smijem odustati od štampanja i nekoliko mojih zemljaka.  Uporedo sa njom  pisala sam i pjesme, pa je tako i zbirka pjesama  „Gdje je bako Lika“  izašla već sledeće godine. U njima su zastupljeni mnogi naši običaji i uspomene moga odrastanja.

Roman „Čežnja“  i  „Gorštak“ su istinite priče koje su me kopkale i morala sam ih prenijeti na papir. Mogu reći da su sve odlično prihvaćene kod publike i da sam ih nekoliko puta doštampavala. A u periodu korone su nastale i dvije zbirke poezije „Ponesi, vjetre“  i „Rasuti maslačak.“

U kojim aspektima se vaša poezija razlikuje od proze koju stvarate?

Moja proza i poezija su u neku ruku povezane. Radnje se dešavaju u isto vrijeme. Ja bih prije rekla da se isprepliću i nadovezuju jedna na drugu. Tim prije što to sve izlazi iz duše i kako često znam reći,  ja i pišem za svoju dušu.

Kako biste opisali vezu između vaše ljubavi prema književnosti i samog procesa pisanja?

U pisanju sam pronašla veliki dio sebe u smislu utjehe, samospoznaje i bitnosti samopoštovanja u svim sferama života. A naravno i kako poštovati ljude ponaosob kao čovjeka. Ne po zvanju i vokaciji jer je i svako dijete ličnost.

Vaša nova knjiga nosi naziv “Iz bakinog albuma”, u pitanju je knjiga pesama za decu. Kada ste stvarali pesme za decu, šta je bila vaša inspiracija za ovaj specifičan projekat? Da li ste imali određenu poruku ili vrednost koju ste želeli da prenesete mladim čitaocima kroz svoje stihove?

I baš moja nova zbirka IZ BAKINOG ALBUMA je za mene nešto posebno. Posvetila sam je svom prerano usnulom sinu i svoj usnuloj djeci. Ujedno sam imala želju da ovdašnjoj djeci dočaram ljepotu odrastanja na selu uz toplinu baka i deka. U toj zbirci djeca će moći da osjete i  sebi dočaraju susrete sa prirodom, životinjama koje djeci oplemenjuju odrastanje i razvijaju empatiju, do topline koju pruža bakino krilo i ognjiše. Radost djedovih majstorija i sve ono što ide uz jedno nematerijalno bogatstvo djetinjstvo koga se svi kroz život rado sjećamo.

Kako ste odabrali ilustratore koji su vizualizovali ovu knjigu? Koliko su važne ilustracije  u dečijoj književnosti i kako vizuelni elementi doprinose stvaranju celovitog doživljaja za mlade čitaoce?

Same ilustracije u zbirci pomoći će gradskoj djeci da upoznaju i povežu tekstove pjesme sa prirodom. U tome mi je pomogla prijateljica Radmila i oslikala skoro svaku moju pjesmu, a neke pjesme su nastale po viđenju slike.  Korice je, naravno na moju zamisao, uradila naša Lara Dorin. Brzo je shvatila šta hoću, a to se na koricama lijepo i vidi.

Kako ste doživeli reakcije čitalaca na svoje knjige? Planirate li promocije nove knjige ili vašeg književnog stvaralaštva u narednom periodu?

Sve te moje knjige , svih sedam, su našle put do srca mojih čitalaca na neki spontan način. Mnoge sam u početku slala poštom i mogu reći da ih ima na svim merdijanima gdje god ima  ljudi sa naših prostora. Ispraćena sam na sajmovima knjiga, svim našim skupovima i večerima posvećenim zavičaju. Učestvovala sam u par navrata i na radiju, ali neku veću i zvaničnu promociju na televiziji ili nekoj od zvaničnih književnih kuća nisam radila.  Još da kažem da sam dobitnik „ VerbumlandiArta“ iz Italije za prozu i poeziju i da su prevedene na Italijanski jezik. Roman „Čežnja“ je bio u užem krugu za Ninovu nagradu ispred izdavačke kuće „Alma“- Beograd.   Malo li je?

Moje knjige čitaju ljudi svih naših naroda i narodnosti. U njima i kroz prozu i kroz poeziju pišem samo istinu i svoje doživljaje, bez prozivke i vrijeđanja bilo koga. Jer za mene je najvažnija krilatica : „svoje voli, tuđe poštuj.“

Samo ćeš tako biti ispunjen, cijenjen i poštovan.  

Živi i zdravi mi bili svi moji čitaoci.

PODELITE OVAJ TEKST NA: