детаљ слике: КРК Арт дизајн

Љиљана Пилиповић Карановић:  Одрастати у Лици је нешто посебно

У писању сам пронашла велики дио себе у смислу утјехе, самоспознаје и битности самопоштовања у свим сферама живота. А наравно и како поштовати људе понаособ као човјека. Не по звању и вокацији јер је и свако дијете личност. – Љиљана Пилиповић Карановић.

Књижевни ЕСНАФ 21.03.2025.

Разговарала: Неда Гаврић, Бања Лука

Технички уредио: Илија Шаула

Када се осврнете на своје детињство у прелепој Лици, како бисте га описали?

Поштовање вама и читаоцима.

Моје дјетињство; ух, имало би ту свашта да се каже. Рођена сам и одрасла на селу у нашој лијепој Лици. Знам да су сва одрастања на селу слична, али одрастати у Лици богатој прелијепом природом, и да, бићу мало пристрасна и рећи са људима широког срца је нешто посебно. Имала сам привилегију родити се у она безбрижнија времена. Мање смо имали, али смо сви били сложнији и сретнији. Били смо задовољни са оним што су нам родитељи могли приуштити,  све смо међусобно дијелили и није било злобе и зависти као данас.

Љиљана Пилиповић Карановић са уредницима Горданом Јеж Лазић и Илијом Шаулом

Који су вам догађаји или успомене оставили најдубљи траг и како су формирали вашу личност? На који начин сте доживљавали обичаје и културу свог родног краја?

Одрастати у таквом амбијенту све је имало своје чари. Дјеца на селу су кроз игру имала и своје задатке, па да не кажем чим проходају и сазнају нешто. Старији су нас водили са собом кад било шта раде или кад чобане. До поласка у школу већ овладамо са многим ситним и лакшим пословима, али и разним играма. Било нас је пуно дјеце и није било бијеле куге као данас.

Наше дјетињство или ако хоћете моје је било пуно свакодневних садржаја. Веселили смо се ситницама. За нас је крпана лопта или лутка представљала нешто посебно. Ако бисмо добили од некога праву лутку чували смо је као светињу. Нисмо свакога дана јели слаткише. Мој отац је нама куповао чоколаду само кад негдје оде до вароши и то је био прави спектакл. Посебно смо се радовали празницима кад је Нова година и Божић.

Касније, кад мало поодрастемо, могли смо ићи и на зборове, али тек кад позавршавамо све  послове. Морали смо водити рачуна о свом понашању и наравно кући се вратити на вријеме када нам кажу родитељи. 

Сећате ли се својих првих сусрета с писањем? Које сте теме истраживали у тим раним радовима, и како су они утицали на ваш даљи развој као писца?

Школски дани на селу су имали своју драж. Сви бисмо скупа ишли у школу. Скупа смо јели и дијелили све што смо имали. Знало је ту бити по некад и ситних дјечијих свађица, али се никад нико није озбиљно потукао. И већ сутра дан све би било као и обично. Могао је било чији родитељ да нас изгрди, остали се нису љутили. А ту је био и наш учитељ Драган Прибић кога смо се јако бојали, али још више поштовали без обзира што би нас по некад и ишибао. 

Некако још у то вријеме вољела сам бројалице које се римују и тако сам понекад знала да изримујем неколико ријечи. Склоност ка писању је почела од споменара у средњој школи. Свима сам у споменар поклањала по који стих. А онда и по неку пјесму за школске новине. 

Ваш роман „Горштак“ носи посебну причу. Можете ли нам укратко открити основне теме и поруке које сте желели пренети читаоцима кроз ово дело?

Сва моја каснија и садашња писања су дошла некако спонтано. Највише на прозивку људи који су знали и сматрали да за то имам дара. Тако је због жала и носталгије за родним крајем настала  моја прва књига тј.есеј ЛИКА огњиште моје. Да би угледала свјетло дана помогли су ми морално и материјално Илија Шаула који кад је прочитао рукопис рекао да не смијем одустати од штампања и неколико мојих земљака.  Упоредо са њом  писала сам и пјесме, па је тако и збирка пјесама  „Гдје је бако Лика“  изашла већ следеће године. У њима су заступљени многи наши обичаји и успомене мога одрастања.

Роман „Чежња“  и  „Горштак“ су истините приче које су ме копкале и морала сам их пренијети на папир. Могу рећи да су све одлично прихваћене код публике и да сам их неколико пута доштампавала. А у периоду короне су настале и двије збирке поезије „Понеси, вјетре“  и „Расути маслачак.“

У којим аспектима се ваша поезија разликује од прозе коју стварате?

Моја проза и поезија су у неку руку повезане. Радње се дешавају у исто вријеме. Ја бих прије рекла да се испреплићу и надовезују једна на другу. Тим прије што то све излази из душе и како често знам рећи,  ја и пишем за своју душу.

Како бисте описали везу између ваше љубави према књижевности и самог процеса писања?

У писању сам пронашла велики дио себе у смислу утјехе, самоспознаје и битности самопоштовања у свим сферама живота. А наравно и како поштовати људе понаособ као човјека. Не по звању и вокацији јер је и свако дијете личност.

Ваша нова књига носи назив “Из бакиног албума”, у питању је књига песама за децу. Када сте стварали песме за децу, шта је била ваша инспирација за овај специфичан пројекат? Да ли сте имали одређену поруку или вредност коју сте желели да пренесете младим читаоцима кроз своје стихове?

И баш моја нова збирка ИЗ БАКИНОГ АЛБУМА је за мене нешто посебно. Посветила сам је свом прерано уснулом сину и свој уснулој дјеци. Уједно сам имала жељу да овдашњој дјеци дочарам љепоту одрастања на селу уз топлину бака и дека. У тој збирци дјеца ће моћи да осјете и  себи дочарају сусрете са природом, животињама које дјеци оплемењују одрастање и развијају емпатију, до топлине коју пружа бакино крило и огњише. Радост дједових мајсторија и све оно што иде уз једно нематеријално богатство дјетињство кога се сви кроз живот радо сјећамо.

Како сте одабрали илустраторе који су визуализовали ову књигу? Колико су важне илустрације  у дечијој књижевности и како визуелни елементи доприносе стварању целовитог доживљаја за младе читаоце?

Саме илустрације у збирци помоћи ће градској дјеци да упознају и повежу текстове пјесме са природом. У томе ми је помогла пријатељица Радмила и осликала скоро сваку моју пјесму, а неке пјесме су настале по виђењу слике.  Корице је, наравно на моју замисао, урадила наша Лара Дорин. Брзо је схватила шта хоћу, а то се на корицама лијепо и види.

Како сте доживели реакције читалаца на своје књиге? Планирате ли промоције нове књиге или вашег књижевног стваралаштва у наредном периоду?

Све те моје књиге , свих седам, су нашле пут до срца мојих читалаца на неки спонтан начин. Многе сам у почетку слала поштом и могу рећи да их има на свим мердијанима гдје год има  људи са наших простора. Испраћена сам на сајмовима књига, свим нашим скуповима и вечерима посвећеним завичају. Учествовала сам у пар наврата и на радију, али неку већу и званичну промоцију на телевизији или некој од званичних књижевних кућа нисам радила.  Још да кажем да сам добитник „ VerbumlandiArta“ из Италије за прозу и поезију и да су преведене на Италијански језик. Роман „Чежња“ је био у ужем кругу за Нинову награду испред издавачке куће „Алма“- Београд.   Мало ли је?

Моје књиге читају људи свих наших народа и народности. У њима и кроз прозу и кроз поезију пишем само истину и своје доживљаје, без прозивке и вријеђања било кога. Јер за мене је најважнија крилатица : „своје воли, туђе поштуј.“

Само ћеш тако бити испуњен, цијењен и поштован.  

Живи и здрави ми били сви моји читаоци.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: