|
|
|
 | Aleksandra Grozdanić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Bez (o)snova
Zovu je Baba-mrziteljka. Ili, samo ‒ Baba. Smeštena je u komfornom stanu, s pogledom na ozelenjeni prilaz zgradi, koji je deli od parkinga i ulice, iz koga kao nišandžija posmatra lokalne mačke okupljene oko improvizovane trpeze, koju je za njih organizovao komšiluk. Ubogo društvo, mahom osakaćeno i buvljivo, okupljeno oko jedinog pribežišta, u prometnom kraju, koje bi se, možda, moglo nazvati enklavom mira, da nije tog para očiju, koje kroz otvore spuštenih roletni pikiraju svoje izložene i bespomoćne žrtve. Već, i mala deca, iz zgrade i okoline, dolaze da se požale na „tetu“, koja bez osnova nalazi razlog da na bilo koji način naudi ovim nesrećnim životinjama, bez prestanka negodujući što, i one, imaju prava na život, hranu i zaštitu, od strane njenih neistomišljenika. „Sve mačke treba potrovati“, vapi ova neobična žena, gledajući u krznenu skupinu oko olizanih posuda, iskolačivši pritom oči, baš kao da je zaposeo duh Bordžija, ukazujući njihovim mecenama, iz okoline, na ovaj nepravedno privilegovan stalež, kome je, tvrde očevici, više puta pokušavala da presudi ili uskrati neophodan obrok, rušeći, u prolazu, svojom pravednom štakom, njihovu neuglednu sofru.
*
Bilo je žarko leto. Neko je ponovo uhvatio Baba-mrziteljku, kako prosipa mačkama vodu. Kada je zbog ovoga buknula rasprava, kažu da je bila začuđujuće mirna, mačke više nije spominjala, samo je tiho izustila: „Mene se nikada niste setili“.
*
Već neko vreme lokalne mačke, posle svoje gozbe, nesmetano uživaju na jesenjem suncu kao na šetalištu ostrva Hidre. Prošla su dva meseca otkako je njihova progoniteljka umrla. Da je u belom svetu imala dvoje dece, mnogi su tek tada saznali. Retko su je posećivala, veliki je to put ― vajkala se jednom prilikom nekom od suseda... Pa, ipak, mogli bi češće da se jave, prošle su godine otkako je nisu zvali, govorila je sa gorčinom. Godine, u kojima neki ljudi nisu ni jednom zaboravili da napune tanjiriće, tu, ispred njenog prozora...
|
