|
|
|
 | Александра Грозданић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Без (о)снова
Зову је Баба-мрзитељкa. Или, само ‒ Баба. Смештена је у комфорном стану, с погледом на озелењени прилаз згради, који је дели од паркинга и улице, из кога као нишанџија посматра локалне мачке окупљене око импровизоване трпезе, коју је за њих организовао комшилук. Убого друштво, махом осакаћено и бувљиво, окупљено око јединог прибежишта, у прометном крају, које би се, можда, могло назвати енклавом мира, да није тог пара очију, које кроз отворе спуштених ролетни пикирају своје изложене и беспомоћне жртве. Већ, и мала деца, из зграде и околине, долазе да се пожале на „тету“, која без основа налази разлог да на било који начин науди овим несрећним животињама, без престанка негодујући што, и оне, имају права на живот, храну и заштиту, од стране њених неистомишљеника. „Све мачке треба потровати“, вапи ова необична жена, гледајући у крзнену скупину око олизаних посуда, исколачивши притом очи, баш као да је запосео дух Борџија, указујући њиховим меценама, из околине, на овај неправедно привилегован сталеж, коме је, тврде очевици, више пута покушавала да пресуди или ускрати неопходан оброк, рушећи, у пролазу, својом праведном штаком, њихову неугледну софру.
*
Било је жарко лето. Неко је поново ухватио Баба-мрзитељку, како просипа мачкама воду. Када је због овога букнула расправа, кажу да је била зачуђујуће мирна, мачке више није спомињала, само је тихо изустила: „Мене се никада нисте сетили“.
*
Већ неко време локалне мачке, после своје гозбе, несметано уживају на јесењем сунцу као на шеталишту острва Хидре. Прошла су два месеца откако је њихова прогонитељка умрла. Да је у белом свету имала двоје деце, многи су тек тада сазнали. Ретко су је посећивала, велики је то пут ― вајкала се једном приликом неком од суседа... Па, ипак, могли би чешће да се јаве, прошле су године откако је нису звали, говорила је са горчином. Године, у којима неки људи нису ни једном заборавили да напуне тањириће, ту, испред њеног прозора...
|
