detalj slike: KRK Art dizajn

PLODOTVORNA INTERAKCIJA MUŠKOG I ŽENSKOG PRINCIPA

(Ilija Šaula, Nedrina, poezija, Književni ESNAF, Beograd, 2025.)

Mr Milica Jeftimijević Lilić

Ljubav i kreativnost su u tesnoj vezi, o tome govori vaskolika umetnost. Budući da je Eros pokretač bivanja, ljubavi, stvaranja, kad se on razmahne, pokrene i stvaralačku energiju koja se otelotvoruje na bezbroj načina. Tu gde se desi ukrštaj muškog i ženskog principa nešto se začinje i rađa. Ožive emocije, strast, čežnje...Čovek postaje aktivniji, plemenitiji i dobronamerniji. Paolo Kueljo je primetio da moć ljubavi popravlja čoveka i svet: „Ljubav je sila koja menja i poboljšava dušu sveta. Jer kada volimo, nastojimo da budemo bolji nego što jesmo“.

Ljudi su energetska bića podložna interaktivnom dejstvu te i umnožavanju kreativnih energija kada između njih postoji ljubav, sklad, prijateljstvo ili saglasnost oko bitnih životnih stavova.

U novom rukopisu Ilije Šaule, koji je i vrlo cenjeni pesnik i prozni pisac, slikar i izdavač, nazvanom Nedrina, to postaje još očiglednije. Zanos koji budi lepota žene i komunikacija sa njom rezultiraju nadahnutim stihovima o ljubavi i zbog ljubavi:

Postoji božanska tišina u čoveku,

nemost koja prepoznaje tajne,

nemost koja se naslanja na zidine mira

ne dajući tvrđavi da se odroni.

Ako ta tišina i mir postoje u tebi,

ne brini za ljubav.

Doći će tiho

i svrstati se u nedeljivi deo tebe.

Nesumnjivo je da je izvorište ljubavi (i kreativnosti) nepresušno u svakom čoveku, i stoga je njegova aktivacija veoma bitan činilac. Stoga, kad god se desi, ljubav je uvek sveža, plodonosna i kreativno preporađajuća. Umnožava već postojeće stvaralačke potencijale i rađa nove slike, ideje, žudnju za večnim spajanjem sa objektom ljubavi, makar se sve odvijalo u spiritualnoj ravni, jer ljudi se poštuju rečima a vole ćutanjem (Mika Antić).

Nisam mogao sebe da izneverim!

Kako da zaobiđem istinu!?

Kako da odustanem od ljubavi!?

Voleti, jedino mi je to preostalo!

U ovim lepršavim i toplim, povremeno i narativno razuđenim pesmama i onim u proznom diskursu, ljubav poput svetlosti obavija biće lirskog subjekta i vraća ga u predele arhajske harmonije i blaženstva, potiskujući košmare svetske realnosti pune ratova, razaranja, bezdušnosti i nepravdi. Pesnik ispoveda blagoslov posedovanja ljubavi kao celebne tvari koja ga vraća sebi otuđenom od svoje kreativne suštine, od života koji gasi životnu vedrinu i suzbija kreativne podsticaje. Nedrina je zbirka blagodarje, zahvalnost za ispunjenje duše lekovitom emocijom koja je pokatkad dovoljna sama sebi iako su žudnje za njenom dopunom i sa druge strane vidne.

Opet sam te susreo u mislima;

rado dolaziš u moja sela i gradove,

stepe i prerije,

kosmičke prostore,

prošlost i budućnost.

Gde san proizvodi magiju,

java ocrtava sebe u svetu vidljivom,

gde mašta izmešta,

vera drži gde je ljubav. (Tvoj Potemkin)

Ova ispovedna lirika, (u kojoj ima i pomalo raspričanosti), koja potvrđuje i afirmiše srodnost dva duha i blagodarnost na toj dopuni, potvrda je čovekove večne žeđi za pounutarnjenjem i ogledanjem u drugome. Za odsjajem sa lica onoga ko nas privlači, inspiriše i motiviše na novu kreativnost, na samozaborav, na neumitnu prolaznost života, na bezizlaze iz sputavajuće pragmatične realnosti:

Skupimo hrabrosti da uđemo u prošle živote!

Tamo su otisci naših stopala u steni ljubavi.

Vreme promrzlo podrhtava na svetlosti,

ne može se vratiti,

treptajem doziva zaglavljene duše.

Nedrina je muza, lako je možemo i zamisliti jer je asocijacija na istureno poprsje, očigledna, ali i na ono što je njen uticaj na autorovu kreativnost iznedrio, novi susret sa podmlađenom sobom posredovan njenom energijom, njenim prisustvom, njenim postojanjem. Ovlaš je skiciran i njen duhovni profil, njen intelekt koji takođe izaziva divljenje, kao što i čitava zbirka počiva na odavanju počasti lepoti (i stvaralaštvu) u najširem značenju tog pojma:

Divno razmišljaš, divno voliš, bićem svim.

Tvoja duša je slobodna, oplemenjena i bogata.

Poznaje život iznutra i ništa joj nije strano.

Ona, žena, u stihovima u zbirci jeste i blizu i daleko, sadrug u duhovnim ekskursima ali i ćudljiva i neuhvatljiva silueta, otelotvorenje onoga što je Niče rekao za Lu Salome za kojom je uvek neutešno čeznuo: "Voleti pa propasti, to ide jedno sa drugim od pamtiveka. Volja za ljubavlju- to ujedno znači biti spreman na smrt".

No, za razliku od Ničea koji nije mogao podneti gubitak Lu Salome koja se udala za njegovog prijatelja, te je izrekao vrlo pogrdne reči o ženi u kojoj su, kako on kaže, dugo čučali rob i tiranin, i da negde treba u pripravnosti imati i bič kad se ide ženi, naš poeta je daleko suptilniji i širokogrudiji. On pledira za sreću izabranice svoje duše ma otkud joj došla. Poput Rumija i on i za nju ispoveda slobodu srca, da se napaja sa bilo kog izvora, samo neka bude radosno i ispunjeno ljubavlju, tim blagoslovenim darom sudbine.

Stoga se Ničeove reči iz pomenutog pisma: "Da li ja mnogo patim, od manjeg su značaja od onog da li ćeš ti, draga Lu, ponovo pronaći sebe", dobro uklapaju u poetiku nedvremene ljubavi za kojom se u pesništvu oduvek tragalo. Ali lepota je svakako podsticaj da se pojmi njena suština kao vrhunski smisao koji se realizuje i kroz kreativnost:

„Dakle, lepota je presudna u određivanju smisla postojanju, zbog svoje univerzalnosti, inspiriše nas da tražimo dublje značenje i razumevanje sveta. Simbol je skladnosti i ravnoteže, doprinosi opštem doživljaju zadovoljstva. Povezana je sa moralnim vrednostima“.

Pesnik svestan da stvarnost nije u nivou snova naziva sebe Potemkinom, (asocijacija na nepostojeće), kao i onim bezazlenim stvorom koje toliko toga zna, ali ne može a da ne „plovi“ – za snovima:

Ne brini, tvoj patak ima ključ

i on će otključati skrivena bogatstva u tebi.

A žena kockar, ona nema patka,

nit se on ikad razvio u njoj.

Budi to što jesi i ne brini,

tvoji su koraci dalji. (Patak)

Uz emocije koje su ovu zbirku oplemenile i obogatile pesnikov izraz,( kao i rad na formi stihova) tu je i misaonost koja prati promene i u lirskom subjektu i u svetu koji postaje sve hladniji i neprijateljskiji. Ozarenost duše ljubavlju olakšava poziciju čoveka u savremenom svetu, koji se tako opremljen lakše probija kroz sve okrutnije okruženje, tim pre što se pri tom nikako ne gubi iz vida ono što dolazi i što je neumitno:

Trčim, a znam da su mi koraci odbrojani;

da bih se spasao,

trebalo bi još brže potrčati.

Ne, ne predajem se,

zver ne može biti zla

koliko ja mogu biti dobar;

koraci utišavaju, preda mnom nova svetlost, duga, preduga,

pratim je pogledom, ne mogu da je dosegnem.

Tamo je kraj! Nije! Kraj ne postoji!

Tamo je početak kao na svakom drugom mestu!

Apostrofirajući dobrotu, vrline, čovekoljublje i životoljublje, Ilija Šaula donosi još jedno raskošno, višeslojno i višebojno duhovno čedo u kojem trajno ostaju prosevi njegove senzibilne prirode, izdanci darovitosti i spremnosti da se služi ljubavlju kao vrhunskim smislom postojanja i stvaranja.

Beograd, na dan ljubavi – 2025.

PODELITE OVAJ TEKST NA: