детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПЛОДОТВОРНА ИНТЕРАКЦИЈА МУШКОГ И ЖЕНСКОГ ПРИНЦИПА

(Илија Шаула, Недрина, поезија, Књижевни ЕСНАФ, Београд, 2025.)

Мр Милица Јефтимијевић Лилић

Љубав и креативност су у тесној вези, о томе говори васколика уметност. Будући да је Ерос покретач бивања, љубави, стварања, кад се он размахне, покрене и стваралачку енергију која се отелотворује на безброј начина. Ту где се деси укрштај мушког и женског принципа нешто се зачиње и рађа. Оживе емоције, страст, чежње...Човек постаје активнији, племенитији и добронамернији. Паоло Куељо је приметио да моћ љубави поправља човека и свет: „Љубав је сила која мења и побољшава душу света. Јер када волимо, настојимо да будемо бољи него што јесмо“.

Људи су енергетска бића подложна интерактивном дејству те и умножавању креативних енергија када између њих постоји љубав, склад, пријатељство или сагласност око битних животних ставова.

У новом рукопису Илије Шауле, који је и врло цењени песник и прозни писац, сликар и издавач, названом Недрина, то постаје још очигледније. Занос који буди лепота жене и комуникација са њом резултирају надахнутим стиховима о љубави и због љубави:

Постоји божанска тишина у човеку,

немост која препознаје тајне,

немост која се наслања на зидине мира

не дајући тврђави да се одрони.

Ако та тишина и мир постоје у теби,

не брини за љубав.

Доћи ће тихо

и сврстати се у недељиви део тебе.

Несумњиво је да је извориште љубави (и креативности) непресушно у сваком човеку, и стога је његова активација веома битан чинилац. Стога, кад год се деси, љубав је увек свежа, плодоносна и креативно препорађајућа. Умножава већ постојеће стваралачке потенцијале и рађа нове слике, идеје, жудњу за вечним спајањем са објектом љубави, макар се све одвијало у спиритуалној равни, јер људи се поштују речима а воле ћутањем (Мика Антић).

Нисам могао себе да изневерим!

Како да заобиђем истину!?

Како да одустанем од љубави!?

Волети, једино ми је то преостало!

У овим лепршавим и топлим, повремено и наративно разуђеним песмама и оним у прозном дискурсу, љубав попут светлости обавија биће лирског субјекта и враћа га у пределе архајске хармоније и блаженства, потискујући кошмаре светске реалности пуне ратова, разарања, бездушности и неправди. Песник исповеда благослов поседовања љубави као целебне твари која га враћа себи отуђеном од своје креативне суштине, од живота који гаси животну ведрину и сузбија креативне подстицаје. Недрина је збирка благодарје, захвалност за испуњење душе лековитом емоцијом која је покаткад довољна сама себи иако су жудње за њеном допуном и са друге стране видне.

Опет сам те сусрео у мислима;

радо долазиш у моја села и градове,

степе и прерије,

космичке просторе,

прошлост и будућност.

Где сан производи магију,

јава оцртава себе у свету видљивом,

где машта измешта,

вера држи где је љубав. (Твој Потемкин)

Ова исповедна лирика, (у којој има и помало распричаности), која потврђује и афирмише сродност два духа и благодарност на тој допуни, потврда је човекове вечне жеђи за поунутарњењем и огледањем у другоме. За одсјајем са лица онога ко нас привлачи, инспирише и мотивише на нову креативност, на самозаборав, на неумитну пролазност живота, на безизлазе из спутавајуће прагматичне реалности:

Скупимо храбрости да уђемо у прошле животе!

Тамо су отисци наших стопала у стени љубави.

Време промрзло подрхтава на светлости,

не може се вратити,

трептајем дозива заглављене душе.

Недрина је муза, лако је можемо и замислити јер је асоцијација на истурено попрсје, очигледна, али и на оно што је њен утицај на ауторову креативност изнедрио, нови сусрет са подмлађеном собом посредован њеном енергијом, њеним присуством, њеним постојањем. Овлаш је скициран и њен духовни профил, њен интелект који такође изазива дивљење, као што и читава збирка почива на одавању почасти лепоти (и стваралаштву) у најширем значењу тог појма:

Дивно размишљаш, дивно волиш, бићем свим.

Твоја душа је слободна, оплемењена и богата.

Познаје живот изнутра и ништа јој није страно.

Она, жена, у стиховима у збирци јесте и близу и далеко, садруг у духовним екскурсима али и ћудљива и неухватљива силуета, отелотворење онога што је Ниче рекао за Лу Саломе за којом је увек неутешно чезнуо: "Волети па пропасти, то иде једно са другим од памтивека. Воља за љубављу- то уједно значи бити спреман на смрт".

Но, за разлику од Ничеа који није могао поднети губитак Лу Саломе која се удала за његовог пријатеља, те је изрекао врло погрдне речи о жени у којој су, како он каже, дуго чучали роб и тиранин, и да негде треба у приправности имати и бич кад се иде жени, наш поета је далеко суптилнији и широкогрудији. Он пледира за срећу изабранице своје душе ма откуд јој дошла. Попут Румија и он и за њу исповеда слободу срца, да се напаја са било ког извора, само нека буде радосно и испуњено љубављу, тим благословеним даром судбине.

Стога се Ничеове речи из поменутог писма: "Да ли ја много патим, од мањег су значаја од оног да ли ћеш ти, драга Лу, поново пронаћи себе", добро уклапају у поетику недвремене љубави за којом се у песништву одувек трагало. Али лепота је свакако подстицај да се појми њена суштина као врхунски смисао који се реализује и кроз креативност:

„Дакле, лепота је пресудна у одређивању смисла постојању, због своје универзалности, инспирише нас да тражимо дубље значење и разумевање света. Симбол је складности и равнотеже, доприноси општем доживљају задовољства. Повезана је са моралним вредностима“.

Песник свестан да стварност није у нивоу снова назива себе Потемкином, (асоцијација на непостојеће), као и оним безазленим створом које толико тога зна, али не може а да не „плови“ – за сновима:

Не брини, твој патак има кључ

и он ће откључати скривена богатства у теби.

А жена коцкар, она нема патка,

нит се он икад развио у њој.

Буди то што јеси и не брини,

твоји су кораци даљи. (Патак)

Уз емоције које су ову збирку оплемениле и обогатиле песников израз,( као и рад на форми стихова) ту је и мисаоност која прати промене и у лирском субјекту и у свету који постаје све хладнији и непријатељскији. Озареност душе љубављу олакшава позицију човека у савременом свету, који се тако опремљен лакше пробија кроз све окрутније окружење, тим пре што се при том никако не губи из вида оно што долази и што је неумитно:

Трчим, а знам да су ми кораци одбројани;

да бих се спасао,

требало би још брже потрчати.

Не, не предајем се,

звер не може бити зла

колико ја могу бити добар;

кораци утишавају, преда мном нова светлост, дуга, предуга,

пратим је погледом, не могу да је досегнем.

Тамо је крај! Није! Крај не постоји!

Тамо је почетак као на сваком другом месту!

Апострофирајући доброту, врлине, човекољубље и животољубље, Илија Шаула доноси још једно раскошно, вишеслојно и вишебојно духовно чедо у којем трајно остају просеви његове сензибилне природе, изданци даровитости и спремности да се служи љубављу као врхунским смислом постојања и стварања.

Београд, на дан љубави – 2025.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: