detalj slike: KRK Art dizajn

TRAGANjE I ZRENjE U POZIJI NEVENKE BOŠNjAK ČOLIĆ

(Nevenka Bošnjak Čolić, CVET NA TISI, Društvo književnika Beograda, 2023.)

Olivera Šestakov

Posle veoma uspelih i zapaženih knjiga pripovedne proze: „Plave oči trave“ (priče za decu, 2009), „Sofkine unuke“ (2010) i „Čovek koji je dvaput živeo i druge priče“ (2016), Nevenka Bošnjak Čolić, profesorka srpskog jezika i književnosti, zbirkom pesama CVET NA TISI, pokazala je da nije samo majstor kratke priče, već da je i njena poezija na najvišem literarnom nivou.

Ova obimna i seriozna zbirka pesama svakako predstavlja odraz poetesine intelektualne i životne zrelosti. Tematski je izuzetno bogata, raznovrsna i kompleksna, a opet sadržajno kompaktna, ujednačenog senzibiliteta i snage lirskog iskaza. Sadrži čak šest poetskih celina, koje nam pružaju raznorodnu i celovitu sliku Nevenkinog sagledavanja i tumačenja sveta, impresija i shvatanja opstanka i razvoja, a u pojedinim poglavljima prikazanih kroz prizmu istorijskih dešavanja i znamenitih istorijskih ličnosti.

Sasvim je razumljivo da ova knjiga nije buknula najednom i iznenada, kao plod emocionalnog zanosa, već je rezultat dugogodišnjeg kontinuiranog tragalaštva i, pre svega, pesničkog i duhovnog sazrevanja. Zbirka pesama CVET NA TISI predstavlja svojevrsne unutrašnje „lirske diskusije“ na večite teme: opstanka, trajanja, stremljenja, nastajanja pesme, lepote, značaja i dragocenosti reči, ali i razgovore sa velikim pesnicima: Horacijem, Jefimijom, Vladislavom Petkovićem Disom, Momčilom Nastasijevićem, Vladimirom Majakovskim, Velimirom Rajićem…U pesmi Opstati, autorkino lirsko „ja“ progovara: „Saviću se u pupoljak/ krvotoku misli da pobegnem/ u svoje ja zavijena/ Saviću se kao puž/ bridovima vremena da izmaknem/ u spiralu sakrivena“.

Nevenka Bošnjak Čolić je pre svega pesnikinja misaone lirike, sa izuzetnom moći introspekcije. Ona sa puno nijansi opisuje stanja duše i sazrevanja, širokih raspona, od nesigurnih dečijih koraka „na početku zavejanog puta“, preko godina kada prtljag na leđima postaje sve teži, pa do kraja puta, kada „Nad horizontom/ nagoveštaja/ svetlost neka bleda/ treperi/ Sve više treperi!“ (pesma Na početku). U pesmi Traganja, pesnikinja traga zagonetnim zvezdanim nebom, neizvesnim gibavim morem i dubinama kosmosa, nošena vetrovima ka njoj samoj: „Kristofer Kolumbo/ plovi mojim venama/ na putu ka – meni“.

Nevenka neguje pesnički jezik u kome se kao dominanta ispoljava filozofska misao o traganju, odnosno kako ostaviti trag u vremenu. „Mačevi svetlosti/ u mojim rukama// Od kamena odabranog/ rukom isklesanog/ kulu zidam/ kamen na kamen/ Krv moja/ vezivno joj tkivo/ U pesak života/ utiskujem trag“, stihovi iz pesme Trag. Pesnikinja dobro zna da je umetnost i književnost, kao njen deo, večno traganje, koje ne daje uvek odgovore, ali postavlja pitanja. Suština je sadržana upravo u nalaženju odgovora i u tragalačkom putu koji se izabere. „Nad svetom mojim/ kao vladar/ nadmoćno se smeška/ i baškari/ još uvek/ - upitnik“ – zaključuje Nevenka u pesmi Znaci interpunkcije. I u pesmi Kako, ona kroz izraženu gradaciju postavlja sebi i drugima suštinska pitanja: „Kako iz kala ljudskog izaći,/ a sa lepljive kože svoje/ trag njegov lepljivi smaći.// Kako se put željene svetlosti vinuti/ krila svoja raširiti/ kao ptica radosno zakliktati/ i u beskraju blistavog plavetnila/ – nestati!“ U ovoj zapitanosti nad očuvanjem slobode i čistote duše nema odgovora, ali ona dovoljno govori o onome što Nevenku okupira. A da li je izlaz i spasenje u radosnom kliktanju i nestajanju u beskraju nebeskog plavetnila, odgovor znaju možda samo zvezde repatice, sagorele u svom plamenu. Pesnikinja gori u vatri koja se zove stvaranje, a proizvod te vatre i unutrašnjeg sagorevanja je umetnost i lepota, a mi smo samo prah i senka, kako je napisao Horacije, najveći rimski lirski pesnik iz prvog veka pre nove ere, kome se pesnikinja obraća stihovima: „I kad si umorno tonuo u sanjive dubine mora/ u tišinu zemaljskog mira,/ u okrilje lepote beskrajne/ da li si i tada pomišljao, pesniče neumrli/ da tako neznatni smo , da samo – prah i senka smo…“.

U pesmi Svetlost neba, po kojoj je drugo poglavlje dobilo naziv, pesnikinja mudro zaključuje da ništa vredno ne može da se stvori ili napiše bez zanosa, nadahnuća i neobuzdane pokretačke sile: „Svetlost neba/ moj je Skamandar,/ i bela i plava/ i svetlost rumena// opija me / struji mojim bićem// Euterpa nežna/ ruke mi pruža/ u zanosu nemom/ na Parnas me vodi “. U pojedinačnom, svakodnevnom, Nevenka vidi i razotkriva univerzalno: „Iz prostora senki/ danonoćno izvire/ u prostore svetlosti/ danonoćno uvire// Moj put teče/ kroz sveprostor/ kroz svevreme“ (pesma Moj put).

Nevenkina poezija u ovoj knjizi, sadržajno i metodološki, može da se svrsta u dve kategorije. U prvoj su pesme u kojima ona progovara u prvom licu jednine, iznoseći svoje impresije, imaginacije, promišljanja, dileme i zaključke, kao u poglavljima: Cvet na Tisi, Svetlost neba i Impresije. U drugoj grupaciji su pesme u kojima se pesnikinja poistovećuje sa istorijskim ličnostima i progovara u njihovo ime, noseći u srcu njihove emocije, bol i patnju, kao u poglavljima Stradalna vremena i Od ljubav si umiram.

Posebnu vrednost knjige predstavlja izuzetno širok vremensko-istorijski dijapazon tema, koje ona sadržajno obuhvata, od Stare Grčke i Rima, preko srednjeg veka do današnjih dana, što retko možemo da sretnemo u jednoj knjizi poezije. Kroz istorijska razdoblja vode nas stihovi pesama: Razgovor sa pesnikom Horacijem i pesme iz poglavlja Stradalna vremena: Nadahni me, Gospode (Molitva patrijarha Danila, 1392); Svu sebe u molitvu sabravši (Molitve kneginje Milice – monahinje Jevgenije, u proleće 1398, pred odlazak u Ser sultanu Bajazitu); Jefimijin molitveni vez; pesma U tvoju beskrajnu ljubav verujući (Molitva Mare Branković, ćerke despota Đurđa Brankovića, na vest da su joj braća u tamnici sultana, njenog supruga) i pesma Stradalna vremena (Molitva patrijarha Arsenija Trećeg Čarnojevića u vreme Velike seobe, 1690), sve do Neme molitve Bogorodici. U pesmi kojom se završava ovo poglavlje, ona postavlja pitanje da li svetlost vere može da ublaži bol majke nad mrtvim čedom: „Dok klečiš tužna pred krstom/ pred telom sina mrtvog/ šta oseća srce tvoje/ u bolu majko// Da li ti užas venama teče/ da li ti u utrobi bol zri// Ili ti svetlost nad glavom dragom/ kao rukom toplom, blaženom/ trzaje bolne umiruje/ posustale misli ohrabruje/ i veru duši tvojoj daruje/ u bolu majko“.

U poglavlju Stradalna vremena, pesnikinja je sa puno posvećenosti sagledala i povezala tokove naše istorije. Likovi u pesmama nisu imaginarni, već stvarni tumači naše prošlosti i stradanja, koje autorka oživljava kroz upečatljive i snažne lirske iskaze i molitve. Ona progovara u stihu kroz molitve znamenitih istorijskih ličnosti: Patrijarha Danila (1932), kneginje Milice (1398), monahinje Jefimije (1372), Mare Branković (ćerke despota Đurđa Brankovića) i patrijarha Arsenija Trećeg Čarnojevića u vreme Velike seobe 1690. godine. Svakako da je bio poseban izazov vratiti se nekoliko vekova unazad, dobro upoznati i analizirati delo i karakter svakog od istorijskih ličnosti kojima se pesnikinja bavila, kao i specifične istorijsko-sociološke okolnosti u kojima su živele, poistovetiti se sa njihovim emocijama, patnjom i stradanjem i moliti Boga u njihovo ime za milost, snagu i pravdu. U poglavlju Stradalna vremena, Nevenka je pokazala da i ovako složen i kompleksan zadatak može uspešno da ispuni, i da kao pesnikinja-istoričar verno oslika prelomne istorijske događaje i sudbine ljudi u njima. U pesmi Jefimijin molitveni vez, Nevenka progovara u ime prve srpske pesnikinje Jefimije, udovice despota Uglješe, a nakon smrti četvorogodišnjeg sina: “I žalost velika u srcu gori/ i duša i telo danonoćno boli/ i ja grešna za milost molim/ Premilostivi i presveti Gospode/ molim za matere ojađene/ i za suprug ucveljene/ i za sve sunarodnike bola i jada pune/ i za mene i bolne rane moje/ pogledaj na nas slabe i neznatne/ nek uteši nas milosrđe tvoje“.

Poglavlje Dragocena reč se posebno izdvaja, jer kao da je pisano u jednom dahu, nadahnuto, u slavu reči, koje su za pesnikinju, a i za sve pisce, nemerljivo blago. Zato Nevenka u pesmi Reč pesnika, u slavu reči peva: „Reč pesnika je reč istine/ duboka, iskrena, jedina/ i radost na usnama/ i nežnost u oku/ i oružje u borbi sa sobom i drugima/ reč pesnika je svetionik/ na moru uzburkane realnosti/ i zvezda vodilja kroz bespuća bezumlja/ i baklja upaljena na uskoj stazi/ neminovnosti“.

Dragocena reč vodi Nevenku, poput Arijadninih niti kroz lavirint izgubljenih snova i nadanja, daruje joj mir i spokoj i uvek iznova je napaja ushićenjem, poput umilnog poja ptica: „Dragocena reč klija na mom jastuku/ u sumorna jutra// nežno dodiruje rane moje duše/ grli mi ramena/ odnoseći teret nakupljenog bola// vraća me u život/ kao nekoliko kapi vode/ žednoga, posrnulog, u pustinji“.

Kroz poeziju poetesa oseća da živi i traje, ona je njen sabirnik iskustava, pribežište i utočište, jedan od načina suprotstavljanja prolaznosti, pa čak i smrti: „Kad u plamenu procveta/ reč pesnika/ u trošnost života/ utiskuje trag“. Reči su za Nevenku istovremeno i slike i boje i plahi potoci i polja zelena. Nemo tuguju, a neke rumore kao klasovi žita. One imaju i svoju muziku, kao leptirovo krilo laku, kad nam o svetlim svitanjima žubore, a neke su: „…stoletni hrastovi/ mudraci razgranati/ što o životu/ u vekove/ šumore“, pesma Reči slike. Reči su za Nevenku i klice života, izazovi, zanos, vatra radosti, slapovi i talasi, bojni poklič i koplje osvete. Kako ona u pesmi Reči, posvećenoj Slavomiru Nastasijeviću, slikovito navodi: „rukohvati nad ponore postavljeni/ od rodnih nam zavičaja/ do tek naslućenih galaksija“. Nevenka uočava da su i reči neizrecive podjednako važne. To su reči o kojima se promišlja, koje šume kroz razgranate puteve tople krvi i gnezde se u svakoj ćeliji krhkog tela: “one koje očekujem da se rode u meni/ da ih u naručju ljuljuškam nežno/ i da rastu brzo kao što rastu deca“, stihovi iz pesme Reči neizrecive.

U pesniku uvek postoji nepresušna radoznalost i kako pesnikinja primećuje „oči detinje/ velike, širom otvorene/ sjajne/ oči života gladne“. U treperavim, srebrnim slikama javljaju joj se mirisi i zvuci detinjstva, koji joj ispunjavaju dušu, kao toplo gnezdo roditeljskom brigom svijeno. U pesmi Oči detinje, Nevenka postavlja suštinska pitanja: „U zenicama/…mostovi od snova izatkani/ i ozarena jutra, i pesma senica/ i pitanja prva: Zašto? I Ko sam ja?“

Nije uzalud Rilke govorio: “Da bi se pisale dobre pesme, treba imati uspomene. I treba zaboraviti uspomene. I treba imati mnogo strpljenja da se čeka da bi se one vratile“. I za Nevenku je prošlo dovoljno vremena da se udalji od zavičajnih uspomena da bi one sazrele u pesmu. Te uspomene za poetesu sada postaju živa vrednost i izvor nadahnuća nad koji se ona nadnosi, obuhvaćena njegovom svetlošću: „U osvit života u ravnici se nađoh,/kao more nedoglednoj/ i osetih njen dah/ i bѝlo njeno u mojim damarima/ i uzorane zemlje miris/ toplinu hleba što u sećanje priziva// lepota raskošna od koje je sazdana/ brojanica moja zavičajna“. Osim u detinjstvo, u poglavlju Impresije pesnikinja nas vodi na poetsko putovanje po svetu. Ređaju se sećanja i slike predela nepregledne ravnice koja diše, raskošnih ukusa jeseni u vinogradima, umirenog ogledala Srebrnog jezera, letnje simfonije Mediterana, suncem obasjanog Krfa sa kreščendom neumornih cvrčaka, ćudljivog prostranstva Severnog mora u Belgiji, sa talasima dugim, lenjim, belim vezom oivičenim, sa „mnoštvom raširenih krila belih jedrilice lake u zanosu divljem, strelovitom, poput čoveka večito života nezasitog“. U Španiji, u Ljoret de Maru, Nevenka doživljava strast flamenka, i igračicu nadahnuto opisuje: “Ogrtač joj prašina zvezdana/ a suknja zanosan šapat crveni/ u strasnom ritmu čizme joj uzdišu/ u očima joj lepota igranja“.

Rodoljubive i deskriptivne pesme, uslovno definisano, pune su ekspresija i emotivnog naboja, ali i promišljanja i spoznaje da je mir u duši od svega najvažniji i najbolji. Zato pesnikinja u pesmi Od svega je najbolji mir, mudro poručuje: „Mir pojedincima i htenjima u njima/ teškim morama i čestim sumnjama/ i dubokim raskolima u njinim dušama/ Mir rastrzanoj, za zemlju vezanoj/ odavno probuđenoj – duši čovekovoj“.

Dragocenim poukama i slikama daruje nas poetesa u ovoj zbirci, gde pesnički jezik vrvi od stilskih figura: sjajnih metafora, alegorijskih slika, epiteta, poređenja, personifikacija, simbola, inverzija, antagonizama, gradacija, hiperbola, anafora. Nevenkin stih je autentičan, sažet i izbrušen do perfekcije, ritmički i melodijski, jasan u izrazu, jezgrovit, efektan, bez suvišnih reči, čija lakoća i lepota prija i oplemenjuje čitaoca. U njenim pesmama sva lepota i bogatstvo srpskog jezika dolaze do punog izražaja. Izdvajam samo primer lepo izražene gradacije sa puno simbola u pesmi Tri čovekova koraka kroz život: „Korak prvi/ zeleni korak u rosnoj travi// lakoća poput krila ptice// Korak drugi/ Osmeh na licu na vrhu brega/ dok čovek diše punim plućima// Korak treći/ ruža u duši ponovo cveta/ nadomak hladnoći snežnih Himalaja“. Neodoljivo se nameće poređenje sa Crnjanskim i njegovim tihim, snežnim vrhovima Urala u pesmi Sumatra i prepoznavanje uticaja sumatraizma u njegovim osnovnim postulatima u potrazi za mirom i utehom.

Bogatstvo svoje lirike, uz poznavanje istorijskih okolnosti i narodnih običaja i tradicije, Nevenka Bošnjak Čolić je naročito iskazala kroz pesme pisane na dijalektu Južne Srbije, u poslednjem poglavlju knjige emotivnog naziva „Od ljubav si umiram“. Kao u romanima i dramama Bore Stankovića, koji je i uveo vranjski dijalekt u srpsku književnost, sve u ovim pesmama gori i treperi od strasti, čežnje i ljubavi,: „Od žal golem, od žal golem/ bez ljubav tvoju-moj melem/ i dan i noć si umiram,/ za teb si, Verke, umiram“ (pesma Od ljubav si umiram).

Melodija ovog dijalekta i stihova vodi nas u vreme Sofke i Koštane, u dert i žal, kada se za ljubav živelo i od ljubavi umiralo, a u selu na oro šareno odlazilo kao na praznik: „Ripnu se dedo ko momče iz krevet/ sevnu si sas onija oči sneni:/ Čuli Milanče i čuli Lenče,/ košula vezena pobro amo,/ na noge sag čašire i opanci/ pojas svileni da si upasujem/ bosilak zelen da si zadenem/ na oro šareno da si otidnem“,izpesme U selo na oro da si otidneme. Vraćajući se svojim korenima i predelima u kojima je odrasla, Nevenka je simbolički zatvorila lirski krug stvaralaštva u ovoj knjizi.

Da se osvrnem i na simboliku naziva knjige - Cvet na Tisi. Poznato je da je tiski cvet u stvari insekt, čija larva nakon tri godine provedene na dnu reke Tise, početkom leta izlazi na površinu vode, odbacujući svoju košuljicu, širi krila i u svoj svojoj lepoti u sumrak počinje svadbeni let, koji traje oko tri sata, koliko i život ovih jedinstvenih bića. Tiski cvet zato simboliše izlazak sa dna, iz glinovitog blata na vrh, na svetlost dana, a istovremeno predstavlja lepotu, krhkost i nežnost, koje kratko traju, da bi se sledeće godine u isto vreme opet pojavili, produžili vrstu i pružili svetu neopisivu krasotu. U Nevenki sve treperi kao cvet na Tisi i ona u istoimenoj pesmi kaže: „Moje telo treperi/ kao cvet na Tisi“, a ova knjiga upravo jeste uhvaćen svetlucavi trenutak lepote iznad životnog toka, punog izazova, let ka svetlosti, uz svest o prolaznosti i ostavljanju tragova u vremenu, kao što tiski cvet ostavlja svoje larve za buduća cvetanja. U pesmi Kako, Nevenka kroz pitanja koja postavlja upravo opisuje životni krug tiskog cveta, a i celokupnog bivstvovanja: „Kako iz kala ljudskog izaći//Kako se put željene svetlosti vinuti/ krila svoja raširiti/ kao ptica radosno zakliktati / i u beskraju blistavog plavetnila/ - nestati“.

Nevenka Bošnjak Čolić je u ovoj zbirci ponudila čitaocima jednu po svemu zrelu poetiku, promišljenu, sadržajnu, prepoznatljivu i autentičnu, koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Ona prati istorijske tragove i čuva ih za večnost, onako kako ona najbolje zna – osvetljavajući ih stihovima, kao bakljom na krugu života i trajanja. Nevenka nam filozofski poručuje: „Čestica ljubavi, čestica radosti, čestica sreće - one sakupljaju naše rasuto biće“ (pesma Kanon). Ove pesme traže čitaoca intelektualca, sklonog promišljanju i traganju za odgovorima, koji će u ovoj poetici, kao u svom odrazu na rečnoj površini, shvatiti da nije sam u toj zapitanosti.

Nevenka Bošnjak Čolić se izdvaja iz plejade savremenih pesnika svojim širokim obrazovanjem, talentom i posvećenošću, ali i skromnošću, odmerenošću i nenametljivošću. Vreme, kao najpouzdaniji i najobjektivniji sudija, najbolje ocenjuje snagu talenta i vrednost umetničkog dela i zbog toga duboko verujem da će se ova knjiga izboriti za visoko mesto u savremenoj srpskoj lirici, gde s pravom pripada.

PODELITE OVAJ TEKST NA: