детаљ слике: КРК Арт дизајн

ТРАГАЊЕ И ЗРЕЊЕ У ПОЗИЈИ НЕВЕНКЕ БОШЊАК ЧОЛИЋ

(Невенка Бошњак Чолић, ЦВЕТ НА ТИСИ, Друштво књижевника Београда, 2023.)

Оливера Шестаков

После веома успелих и запажених књига приповедне прозе: „Плаве очи траве“ (приче за децу, 2009), „Софкине унуке“ (2010) и „Човек који је двапут живео и друге приче“ (2016), Невенка Бошњак Чолић, професорка српског језика и књижевности, збирком песама ЦВЕТ НА ТИСИ, показала је да није само мајстор кратке приче, већ да је и њена поезија на највишем литерарном нивоу.

Ова обимна и сериозна збирка песама свакако представља одраз поетесине интелектуалне и животне зрелости. Тематски је изузетно богата, разноврсна и комплексна, а опет садржајно компактна, уједначеног сензибилитета и снаге лирског исказа. Садржи чак шест поетских целина, које нам пружају разнородну и целовиту слику Невенкиног сагледавања и тумачења света, импресија и схватања опстанка и развоја, а у појединим поглављима приказаних кроз призму историјских дешавања и знаменитих историјских личности.

Сасвим је разумљиво да ова књига није букнула наједном и изненада, као плод емоционалног заноса, већ је резултат дугогодишњег континуираног трагалаштва и, пре свега, песничког и духовног сазревања. Збирка песама ЦВЕТ НА ТИСИ представља својеврсне унутрашње „лирске дискусије“ на вечите теме: опстанка, трајања, стремљења, настајања песме, лепоте, значаја и драгоцености речи, али и разговоре са великим песницима: Хорацијем, Јефимијом, Владиславом Петковићем Дисом, Момчилом Настасијевићем, Владимиром Мајаковским, Велимиром Рајићем…У песми Опстати, ауторкино лирско „ја“ проговара: „Савићу се у пупољак/ крвотоку мисли да побегнем/ у своје ја завијена/ Савићу се као пуж/ бридовима времена да измакнем/ у спиралу сакривена“.

Невенка Бошњак Чолић је пре свега песникиња мисаоне лирике, са изузетном моћи интроспекције. Она са пуно нијанси описује стања душе и сазревања, широких распона, од несигурних дечијих корака „на почетку завејаног пута“, преко година када пртљаг на леђима постаје све тежи, па до краја пута, када „Над хоризонтом/ наговештаја/ светлост нека бледа/ трепери/ Све више трепери!“ (песма На почетку). У песми Трагања, песникиња трага загонетним звезданим небом, неизвесним гибавим морем и дубинама космоса, ношена ветровима ка њој самој: „Кристофер Колумбо/ плови мојим венама/ на путу ка – мени“.

Невенка негује песнички језик у коме се као доминанта испољава филозофска мисао о трагању, односно како оставити траг у времену. „Мачеви светлости/ у мојим рукама// Од камена одабраног/ руком исклесаног/ кулу зидам/ камен на камен/ Крв моја/ везивно јој ткиво/ У песак живота/ утискујем траг“, стихови из песме Траг. Песникиња добро зна да је уметност и књижевност, као њен део, вечно трагање, које не даје увек одговоре, али поставља питања. Суштина је садржана управо у налажењу одговора и у трагалачком путу који се изабере. „Над светом мојим/ као владар/ надмоћно се смешка/ и башкари/ још увек/ - упитник“ – закључује Невенка у песми Знаци интерпункције. И у песми Како, она кроз изражену градацију поставља себи и другима суштинска питања: „Како из кала људског изаћи,/ а са лепљиве коже своје/ траг његов лепљиви смаћи.// Како се пут жељене светлости винути/ крила своја раширити/ као птица радосно закликтати/ и у бескрају блиставог плаветнила/ – нестати!“ У овој запитаности над очувањем слободе и чистоте душе нема одговора, али она довољно говори о ономе што Невенку окупира. А да ли је излаз и спасење у радосном кликтању и нестајању у бескрају небеског плаветнила, одговор знају можда само звезде репатице, сагореле у свом пламену. Песникиња гори у ватри која се зове стварање, а производ те ватре и унутрашњег сагоревања је уметност и лепота, а ми смо само прах и сенка, како је написао Хорације, највећи римски лирски песник из првог века пре нове ере, коме се песникиња обраћа стиховима: „И кад си уморно тонуо у сањиве дубине мора/ у тишину земаљског мира,/ у окриље лепоте бескрајне/ да ли си и тада помишљао, песниче неумрли/ да тако незнатни смо , да само – прах и сенка смо…“.

У песми Светлост неба, по којој је друго поглавље добило назив, песникиња мудро закључује да ништа вредно не може да се створи или напише без заноса, надахнућа и необуздане покретачке силе: „Светлост неба/ мој је Скамандар,/ и бела и плава/ и светлост румена// опија ме / струји мојим бићем// Еутерпа нежна/ руке ми пружа/ у заносу немом/ на Парнас ме води “. У појединачном, свакодневном, Невенка види и разоткрива универзално: „Из простора сенки/ даноноћно извире/ у просторе светлости/ даноноћно увире// Мој пут тече/ кроз свепростор/ кроз свевреме“ (песма Мој пут).

Невенкина поезија у овој књизи, садржајно и методолошки, може да се сврста у две категорије. У првој су песме у којима она проговара у првом лицу једнине, износећи своје импресије, имагинације, промишљања, дилеме и закључке, као у поглављима: Цвет на Тиси, Светлост неба и Импресије. У другој групацији су песме у којима се песникиња поистовећује са историјским личностима и проговара у њихово име, носећи у срцу њихове емоције, бол и патњу, као у поглављима Страдална времена и Од љубав си умирам.

Посебну вредност књиге представља изузетно широк временско-историјски дијапазон тема, које она садржајно обухвата, од Старе Грчке и Рима, преко средњег века до данашњих дана, што ретко можемо да сретнемо у једној књизи поезије. Кроз историјска раздобља воде нас стихови песама: Разговор са песником Хорацијем и песме из поглавља Страдална времена: Надахни ме, Господе (Молитва патријарха Данила, 1392); Сву себе у молитву сабравши (Молитве кнегиње Милице – монахиње Јевгеније, у пролеће 1398, пред одлазак у Сер султану Бајазиту); Јефимијин молитвени вез; песма У твоју бескрајну љубав верујући (Молитва Маре Бранковић, ћерке деспота Ђурђа Бранковића, на вест да су јој браћа у тамници султана, њеног супруга) и песма Страдална времена (Молитва патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића у време Велике сеобе, 1690), све до Неме молитве Богородици. У песми којом се завршава ово поглавље, она поставља питање да ли светлост вере може да ублажи бол мајке над мртвим чедом: „Док клечиш тужна пред крстом/ пред телом сина мртвог/ шта осећа срце твоје/ у болу мајко// Да ли ти ужас венама тече/ да ли ти у утроби бол зри// Или ти светлост над главом драгом/ као руком топлом, блаженом/ трзаје болне умирује/ посустале мисли охрабрује/ и веру души твојој дарује/ у болу мајко“.

У поглављу Страдална времена, песникиња је са пуно посвећености сагледала и повезала токове наше историје. Ликови у песмама нису имагинарни, већ стварни тумачи наше прошлости и страдања, које ауторка оживљава кроз упечатљиве и снажне лирске исказе и молитве. Она проговара у стиху кроз молитве знаменитих историјских личности: Патријарха Данила (1932), кнегиње Милице (1398), монахиње Јефимије (1372), Маре Бранковић (ћерке деспота Ђурђа Бранковића) и патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића у време Велике сеобе 1690. године. Свакако да је био посебан изазов вратити се неколико векова уназад, добро упознати и анализирати дело и карактер сваког од историјских личности којима се песникиња бавила, као и специфичне историјско-социолошке околности у којима су живеле, поистоветити се са њиховим емоцијама, патњом и страдањем и молити Бога у њихово име за милост, снагу и правду. У поглављу Страдална времена, Невенка je показала да и овако сложен и комплексан задатак може успешно да испуни, и да као песникиња-историчар верно ослика преломне историјске догађаје и судбине људи у њима. У песми Јефимијин молитвени вез, Невенка проговара у име прве српске песникиње Јефимије, удовице деспота Угљеше, а након смрти четворогодишњег сина: “И жалост велика у срцу гори/ и душа и тело даноноћно боли/ и ја грешна за милост молим/ Премилостиви и пресвети Господе/ молим за матере ојађене/ и за супруг уцвељене/ и за све сународнике бола и јада пуне/ и за мене и болне ране моје/ погледај на нас слабе и незнатне/ нек утеши нас милосрђе твоје“.

Поглавље Драгоцена реч се посебно издваја, јер као да је писано у једном даху, надахнуто, у славу речи, које су за песникињу, а и за све писце, немерљиво благо. Зато Невенка у песми Реч песника, у славу речи пева: „Реч песника је реч истине/ дубока, искрена, једина/ и радост на уснама/ и нежност у оку/ и оружје у борби са собом и другима/ реч песника је светионик/ на мору узбуркане реалности/ и звезда водиља кроз беспућа безумља/ и бакља упаљена на уској стази/ неминовности“.

Драгоцена реч води Невенку, попут Аријадниних нити кроз лавиринт изгубљених снова и надања, дарује јој мир и спокој и увек изнова је напаја усхићењем, попут умилног поја птица: „Драгоцена реч клија на мом јастуку/ у суморна јутра// нежно додирује ране моје душе/ грли ми рамена/ односећи терет накупљеног бола// враћа ме у живот/ као неколико капи воде/ жеднога, посрнулог, у пустињи“.

Кроз поезију поетеса осећа да живи и траје, она је њен сабирник искустава, прибежиште и уточиште, један од начина супротстављања пролазности, па чак и смрти: „Кад у пламену процвета/ реч песника/ у трошност живота/ утискује траг“. Речи су за Невенку истовремено и слике и боје и плахи потоци и поља зелена. Немо тугују, а неке руморе као класови жита. Оне имају и своју музику, као лептирово крило лаку, кад нам о светлим свитањима жуборе, а неке су: „…столетни храстови/ мудраци разгранати/ што о животу/ у векове/ шуморе“, песма Речи слике. Речи су за Невенку и клице живота, изазови, занос, ватра радости, слапови и таласи, бојни поклич и копље освете. Како она у песми Речи, посвећеној Славомиру Настасијевићу, сликовито наводи: „рукохвати над поноре постављени/ од родних нам завичаја/ до тек наслућених галаксија“. Невенка уочава да су и речи неизрециве подједнако важне. То су речи о којима се промишља, које шуме кроз разгранате путеве топле крви и гнезде се у свакој ћелији крхког тела: “оне које очекујем да се роде у мени/ да их у наручју љуљушкам нежно/ и да расту брзо као што расту деца“, стихови из песме Речи неизрециве.

У песнику увек постоји непресушна радозналост и како песникиња примећује „очи детиње/ велике, широм отворене/ сјајне/ очи живота гладне“. У треперавим, сребрним сликама јављају јој се мириси и звуци детињства, који јој испуњавају душу, као топло гнездо родитељском бригом свијено. У песми Очи детиње, Невенка поставља суштинска питања: „У зеницама/…мостови од снова изаткани/ и озарена јутра, и песма сеница/ и питања прва: Зашто? И Ко сам ја?“

Није узалуд Рилке говорио: “Да би се писале добре песме, треба имати успомене. И треба заборавити успомене. И треба имати много стрпљења да се чека да би се оне вратиле“. И за Невенку је прошло довољно времена да се удаљи од завичајних успомена да би оне сазреле у песму. Те успомене за поетесу сада постају жива вредност и извор надахнућа над који се она надноси, обухваћена његовом светлошћу: „У освит живота у равници се нађох,/као море недогледној/ и осетих њен дах/ и бѝло њено у мојим дамарима/ и узоране земље мирис/ топлину хлеба што у сећање призива// лепота раскошна од које је саздана/ бројаница моја завичајна“. Осим у детињство, у поглављу Импресије песникиња нас води на поетско путовање по свету. Ређају се сећања и слике предела непрегледне равнице која дише, раскошних укуса јесени у виноградима, умиреног огледала Сребрног језера, летње симфоније Медитерана, сунцем обасјаног Крфа са крешчендом неуморних цврчака, ћудљивог пространства Северног мора у Белгији, са таласима дугим, лењим, белим везом оивиченим, са „мноштвом раширених крила белих једрилице лаке у заносу дивљем, стреловитом, попут човека вечито живота незаситог“. У Шпанији, у Љорет де Мару, Невенка доживљава страст фламенка, и играчицу надахнуто описује: “Огртач јој прашина звездана/ а сукња заносан шапат црвени/ у страсном ритму чизме јој уздишу/ у очима јој лепота играња“.

Родољубиве и дескриптивне песме, условно дефинисано, пуне су експресија и емотивног набоја, али и промишљања и спознаје да је мир у души од свега најважнији и најбољи. Зато песникиња у песми Од свега је најбољи мир, мудро поручује: „Мир појединцима и хтењима у њима/ тешким морама и честим сумњама/ и дубоким расколима у њиним душама/ Мир растрзаној, за земљу везаној/ одавно пробуђеној – души човековој“.

Драгоценим поукама и сликама дарује нас поетеса у овој збирци, где песнички језик врви од стилских фигура: сјајних метафора, алегоријских слика, епитета, поређења, персонификација, симбола, инверзија, антагонизама, градација, хипербола, анафора. Невенкин стих је аутентичан, сажет и избрушен до перфекције, ритмички и мелодијски, јасан у изразу, језгровит, ефектан, без сувишних речи, чија лакоћа и лепота прија и оплемењује читаоца. У њеним песмама сва лепота и богатство српског језика долазе до пуног изражаја. Издвајам само пример лепо изражене градације са пуно симбола у песми Три човекова корака кроз живот: „Корак први/ зелени корак у росној трави// лакоћа попут крила птице// Корак други/ Осмех на лицу на врху брега/ док човек дише пуним плућима// Корак трећи/ ружа у души поново цвета/ надомак хладноћи снежних Хималаја“. Неодољиво се намеће поређење са Црњанским и његовим тихим, снежним врховима Урала у песми Суматра и препознавање утицаја суматраизма у његовим основним постулатима у потрази за миром и утехом.

Богатство своје лирике, уз познавање историјских околности и народних обичаја и традиције, Невенка Бошњак Чолић је нарочито исказала кроз песме писане на дијалекту Јужне Србије, у последњем поглављу књиге емотивног назива „Од љубав си умирам“. Као у романима и драмама Боре Станковића, који је и увео врањски дијалект у српску књижевност, све у овим песмама гори и трепери од страсти, чежње и љубави,: „Од жал голем, од жал голем/ без љубав твоју-мој мелем/ и дан и ноћ си умирам,/ за теб си, Верке, умирам“ (песма Од љубав си умирам).

Мелодија овог дијалекта и стихова води нас у време Софке и Коштане, у дерт и жал, када се за љубав живело и од љубави умирало, а у селу на оро шарено одлазило као на празник: „Рипну се дедо ко момче из кревет/ севну си сас онија очи снени:/ Чули Миланче и чули Ленче,/ кошула везена побро амо,/ на ноге саг чашире и опанци/ појас свилени да си упасујем/ босилак зелен да си заденем/ на оро шарено да си отиднем“,изпесме У село на оро да си отиднеме. Враћајући се својим коренима и пределима у којима је одрасла, Невенка је симболички затворила лирски круг стваралаштва у овој књизи.

Да се осврнем и на симболику назива књиге - Цвет на Тиси. Познато је да је тиски цвет у ствари инсект, чија ларва након три године проведене на дну реке Тисе, почетком лета излази на површину воде, одбацујући своју кошуљицу, шири крила и у свој својој лепоти у сумрак почиње свадбени лет, који траје око три сата, колико и живот ових јединствених бића. Тиски цвет зато симболише излазак са дна, из глиновитог блата на врх, на светлост дана, а истовремено представља лепоту, крхкост и нежност, које кратко трају, да би се следеће године у исто време опет појавили, продужили врсту и пружили свету неописиву красоту. У Невенки све трепери као цвет на Тиси и она у истоименој песми каже: „Моје тело трепери/ као цвет на Тиси“, а ова књига управо јесте ухваћен светлуцави тренутак лепоте изнад животног тока, пуног изазова, лет ка светлости, уз свест о пролазности и остављању трагова у времену, као што тиски цвет оставља своје ларве за будућа цветања. У песми Како, Невенка кроз питања која поставља управо описује животни круг тиског цвета, а и целокупног бивствовања: „Како из кала људског изаћи//Како се пут жељене светлости винути/ крила своја раширити/ као птица радосно закликтати / и у бескрају блиставог плаветнила/ - нестати“.

Невенка Бошњак Чолић је у овој збирци понудила читаоцима једну по свему зрелу поетику, промишљену, садржајну, препознатљиву и аутентичну, која никога не оставља равнодушним. Она прати историјске трагове и чува их за вечност, онако како она најбоље зна – осветљавајући их стиховима, као бакљом на кругу живота и трајања. Невенка нам филозофски поручује: „Честица љубави, честица радости, честица среће - оне сакупљају наше расуто биће“ (песма Канон). Ове песме траже читаоца интелектуалца, склоног промишљању и трагању за одговорима, који ће у овој поетици, као у свом одразу на речној површини, схватити да није сам у тој запитаности.

Невенка Бошњак Чолић се издваја из плејаде савремених песника својим широким образовањем, талентом и посвећеношћу, али и скромношћу, одмереношћу и ненаметљивошћу. Време, као најпоузданији и најобјективнији судија, најбоље оцењује снагу талента и вредност уметничког дела и због тога дубоко верујем да ће се ова књига изборити за високо место у савременој српској лирици, где с правом припада.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: