detalj slike: KRK Art dizajn

Slavica Srdić Pogrmilović: Svaki kamen iz ličkog krša deo je moje duše

Rođena u Vrhovinama, nedaleko od bisernih Plitvičkih jezera, u onom delu Like gde lepote ima u izobilju. Po zanimanju ekonomista, dugogodišnji radnik u marketingu i medijima. Povremeno pisala za magazine „Reporter“ i „Revolt“ iz Banja Luke.Članica Udruženja Singi Art, Mondo Kult – Pariz (Francuska), Mileva Marić Ajnštajn – Bern (Švajcarska), kao i Književne radionice Kordun. Osnivač i predsednica Udruženja Petrovdan – Dijaspora u Beogradu, kroz koje organizuje razne manifestacije, književne susrete i izložbe. Autor knjige “Neprebol” – hronike izgubljenog zavičaja. Piše poeziju i prozu. Na Fejsbuk stranici iz starog albuma već više od 20 godina okuplja svoje zemljake u rasejanju, a isto čini i putem Jutjub kanala Moja Lika. Iz rodne Like otišla 1991. godine i od tada živi u Beogradu. Majka Bojana i Mie, ponosna baka Anje i Milice.

Pisanje je postalo moje pribježište, utočište, moj način da, kad god mogu, odam počast našim precima i prenesem starinu našim potomcima. I sada, dok pišem, pomere se u meni neki svetovi, izbiju na površinu tuge za mojim zemljacima, žal za svim ispričanim i neispričanim pričama, tuga za svim onim ćutanjima, neisplakanim suzama,Slavica Srdić Pogrmilović.

Književni ESNAF 03.04.2025.
Razgovarala: Neda Gavrić
Tehnički uredio: Ilija Šaula

Kako ste došli do odabira naslova „Neprebol”? Šta ovaj naziv znači za vas?

Za naslovom knjige nije trebalo tragati – sav moj narod stane u ovu reč. Naslov nije enigmatičan; to je otvorena aluzija na Stari kraj, kojeg, nažalost, nikada više neće biti. Stara lička kuća, kućni prag, đedovina – neodvojivi su od vremena i postojanja, žive večno u duši svakog čoveka. Majka – svetinja i ikona, ona koja uvek čeka i ispraća. Ovim sugestivnim naslovom i koricama gotovo je sve rečeno, a da pritom nisam ogolila dušu niti priznala svoj očaj i tamu u kojoj sam se, nedužna, našla. Pored delova koji govore o hronici zavičaja, oslikan je i svakodnevni život našeg naroda, gde s mnogo emocija prenosim neugaslu ljubav između nas i Like. Ova knjiga osvetljava davno pređene staze, u kojima su urezani otisci našeg vekovnog ličkog postojanja. Postala je moje utočište, siguran zaklon i veza s rasutom porodicom, prijateljima i komšijama

.

Na koji način bismo mogli definisati centralnu temu vaše knjige? Koje su ključne ideje ili poruke koje želite da prenesete čitaocu?

"Neprebol" je hronika, dokumentarni film, slika i priča o rodnom zavičaju. Ova knjiga je album iskrene ispovesti, zbir priča o našim neprebolima.

Bila sam svedok onih ranjenih godina, mnogih tuga mog naroda. One su me naterale da pišem, jer sam shvatila da za nekoliko godina više neću imati koga da pitam. Zapisivala sam sve: priče iz davnina, našu tradiciju i običaje, stare besede koje više nemate gde da čujete, narodne izreke... I dan-danas žalim za svim onim što nisam zapisala. Tako sam postala pisac iz potrebe. Pisanje je postalo moje pribježište, utočište, moj način da, kad god mogu, odam počast našim precima i prenesem starinu našim potomcima. I sada, dok pišem, pomere se u meni neki svetovi, izbiju na površinu tuge za mojim zemljacima, žal za svim ispričanim i neispričanim pričama, tuga za svim onim ćutanjima, neisplakanim suzama...

Nosim ih u srcu i shvatam da se ove priče nikada više neće prepričavati na pragovima naših domova.

Nedavno ste imali promociju knjige u Banskom dvoru u Banjaluci. Koji su vam utisci ostali najzapaženiji? Da li ste možda imali neočekivane reakcije od strane publike koje su vas posebno dotakle?

Banjaluku sam upoznala one tužne 1992. godine – bolovali smo od istih neprebola. Ali i u mraku nikne cvet. Te godine su se u moj život uselili neki divni ljudi – ne divni, već predivni. Stekla sam kumove, prijatelje. Ovaj grad postao je mesto mog vraćanja. Udruženje Ličana u Banja Luci pomoglo mi je oko organizacije, kao i moji dragi kumovi i prijatelji. Bilo je veoma emotivno – srela sam svoje Ličane koje nisam videla još od školskih dana. Vratila sam ih u zavičaj sa svakom stranicom knjige. Danima nakon toga dobijala sam pozive – u knjizi su prepoznali svoje roditelje, komšije, prijatelje. Priče koje je vreme potisnulo u sećanju, mnoge reči skoro zaboravljene. Danima su mi stizale poruke koje su od velike radosti do suza i zahvalnosti.

Pripremate se za promociju knjige “Neprebol” u Americi, u Petersonu. Koliko vam znači predstavljanje knjige i njene tematikenašim ljudima koji žive daleko od mesta rođenja?

U porodičnoj kući mojih zemljaka porodice Orlović, upoznala sam protojereja-stavrofor o.Đokana Majstorovića. Veoma sam zahvalna na ukazanoj pažnji i mogućnosti da na “Cveti”13.aprila predstavim moju knjigu.

Obišla sam mnoge gradove u Evropi sa svojom knjigom i srela mnoge zemljake, kao i druge narode bivše Jugoslavije. Svi su, s mnogo emocija, zagrlili svaku priču kao da je pisana o njihovom kućnom pragu, običajima, tradiciji, majci, baki, dedi, mirisima detinjstva… Jer su to gotovo iste uspomene koje se svijaju oko naše duše.

Raselili smo se, i naše potomstvo se rađa na svim kontinentima. Obrazuje se na svetskim univerzitetima, rade u poznatim svetskim kompanijama, ostvaruje sopstveni biznis, grade zavidne karijere, i mnogi od njih žive svoj „životni san“. U ovom delu Amerike srela sam moje Ličane i na moju veliku radost – porodične, uspešne ljude!

Naravno, nisu sve priče radosne. Znam i za one nešto starije zemljake, koji, uprkos svim pogodnostima koje im novo okruženje nudi, uglavnom osećaju nostalgiju za starim krajem. Ta nostalgija se nije ugasila svih ovih godina – naprotiv, s vremenom je postala još jača.

Kažu mi da često sanjaju iste snove, u kojima prepoznaju mirise rodnog doma, a verovatno zaziru od presecanja niti kojom su zauvek vezani za svoj zavičaj. Razumljivo je to osećanje, jer rodni dom ima miris ognjišta i porodice – osećaj koji nikada ne može biti ispražnjen od uspomena.

Na koji način je mesto vašeg rođenja, Lika, uticalo na oblikovanje vašeg života i kreativnog rada? Postoje li posebni trenuci ili iskustva iz tog kraja koja su uticala na vašu književnost?

Iz rodne Like otišla sam 1991. godine i od tada živim u Beogradu. Moja Lika je sve vreme u meni – ona je u svakom susretu, pesmi, knjizi, manifestaciji. Kao biljka koja svojim korenom crpi snagu iz tla na kojem je iznikla, tako i ja imam neraskidivu vezu sa svojim korenima. Oblikovalo me je ono naše ličko nebo, one zvezde, oni vetrovi što su „zviždali i čarlijali“, sve one planine, brda i doline. Svaki kamen iz ličkog krša deo je moje duše. Oblikovala me je očevina, dedovina, sve one prepoznatljive mane i vrline, ono po čemu se prepoznajemo u očima drugih. Ličani su uvek bili bogatog duha – u hodu su smišljali viceve i zbijali šale na svoj račun, a kasnije ih sa radošću prepričavali.

Devedesete godine dvadesetog veka bile su godine brisanja. Ali to se protivilo mojoj iskonskoj želji da se zna da su ti ljudi postojali i da zauvek postoje u svakom kutku našeg starog kraja. Usred tih teških godina, za koje nisam htela prihvatiti istinu o njihovom roku trajanja, shvatila sam da sam često bila svedok tamne strane priče. Sablastan osećaj. On čoveka primorava da veruje u sudbinu. Kakva tužna sudbina. Ali možda sam u ovom (ne)namernom prisvajanju prepoznala nužnost i potrebu da pričam o svojim zemljacima, svojim mrtvim i živim junacima.

Mislite li da se odnos ljudi prema mestu rođenja menja?

Nekada je bio trend, napustiti selo (provinciju) pod svaku cenu. Današnjih trendovi sve više nalažu napuštanje gradova-centara zarad provođenja jednog dela života, ili bar nekoliko dana na selu, a oni srećniji vraćaju se u rodnu kuću, stari kraj iz kojeg su potekli. Povratak podseća na vraćanje iskonu.Povratak iz velikih gradova , jeste stavljanje pod svetlosti reflektora svih onih gradića, varoši, palanki, mesta i mestašaca na koje nismo dovoljno obraćali pažnju zbog toga što su nestajali pod bleskom svetala i čari velikih gradova. Rodni kraj nije promenio svoju primarnu i osnovnu funkciju, i zauvek je zadržao mirise detinjstva, mirise bakine kuhinje , toplina koja pruža zavidan osećaj mira. Na taj način razmišljamo o starom kraju nakon što ga prvi put napustimo i osetimo koliko smo osetljivi kao ljudska bića prema toj starini, našem poreklu.

Kakav je vaš stav o sećanju i zaboravu? Kako oni utiču na naše živote kako ih vi interpretirate kroz svoje likove i priče?

"Vrijeme je majstor kao rešeto..." rekli bi naši stari, a uspomena, kao i svaki dobar domaćin, široko otvara vrata, prima te u naručje i, na dubokom uzdahu, prošeta kroz sećanje! Sva naša sećanja, sve naše uspomene, duboko su ukopane u svaki čošak našeg uma. Koliko god svaka tema iz rodnog kraja bila bremenita, ispisujući ove stranice čuvam od zaborava moj raseljeni narod i poklanjam se svim našim časnim precima, koje nismo zaboravili i kojima se ponosimo. Likovi kroz koje teku priče – dedine stečene mudrosti, bakini recepti, očev nauk, majčina toplina, najdraža tetka, omiljeni ujak, strogi učitelj, omiljena učiteljica, šaljivi komšija…

O njima pišem – gde su se sve otisnuli iz onih nepovratnih kolona, otkinuti zauvek od rodne grude. Neka nam svako sećanje zamiriše na slavski tamjan, da nas se preci ne stide, a da se potomci ponose.

Kako vidite ulogu književnosti u očuvanju kulturnog identiteta? U kojoj meri mislite da knjige i pisci mogu doprineti razumevanju i očuvanju tradicionalnih vrednosti unutar savremenog društva?

Očuvanje kulturnog identiteta se rešava od samog vrha - Ministarstvo kulture, Ministarstvo prosvete. Pisci imaju veliku, značajnu ulogu u očuvanju tradicionalnih vrednosti, jer jezik je pre svega jedan od stubova identiteta naroda. Jezik je čuvar nacionalnog i kulturnog identiteta. On je riznica znanja, u jeziku je zapisana sva naša duhovna i materijalna kultura. U čovekovoj prirodi je da se preispituje, ali dokle god postavljamo pitanja, mi tragamo za kompasom pravih vrednosti.

Smisao postojanja kojem teži svaki čovek kada ne može da se nađe u sadašnjosti, traži se u onome što je vekovima stvorilo i rađalo ovu civilizaciju. Iskreno verujem da put u budućnost mora biti prožet prošlošću, jer samo takvi možemo sačuvati koren svog postojanja i budućnosti.

Šta smatrate najvećim problemima sa kojima se današnje društvo suočava?

U ovoj životnoj dobi primećujem da se stalno vrtimo u istim kružnim razgovorima, kao da smo zaglavljeni na istom mestu. Već 25 godina slušam iste rasprave, s istim neproduktivnim zaključcima, koji ne donose nikakvu smislenu promenu. Ako ne počnemo da razmišljamo drugačije, ni za sledećih 25 godina ništa se neće promeniti – i dalje ćemo voditi iste razgovore, ali u još težim okolnostima, raspravljajući o istim problemima bez rešenja.

Volela bih da vidim društvo koje vrednuje čoveka, u kojem su empatija, velikodušnost, ljubaznost i radost istinske vrednosti.

Kakve planove imate za buduće pisanje i projekte? Postoji li neka tema ili ideja koju biste posebno želeli istražiti u svojim budućim delima?

U međuvremenu sam napisala zbirku poezije i drugu knjigu, koja predstavlja logičan nastavak Neprebola i bavi se životom mojih zemljaka u novim krajevima – Život u rasejanju. Većina njih živi u Kanadi, Americi i Australiji, dok je jedan deo nastanjen u evropskim državama. Sa mnogima sam u kontaktu i poznajem i srećne i uspešne životne priče, ali, nažalost, i one teške. Svako napuštanje rodne kuće ostavlja duboku pukotinu u duši.

U mojoj novoj knjizi želim da zabeležim priče naših zemljaka – i one bolne i one koje svetle kao putokazi. Verujem da će to biti dragoceno svedočanstvo jednog vremena i poveznica među generacijama.

Takođe, želim da moje udruženje dobije prostor (radionicu) u kojem bismo, pored izložbi, sačuvali naše ličke rukotvorine od zaborava i preneli znanje i tradiciju našim potomcima.

Ličanko moja

Kad god ti ime izgovorim,

one naše planine se zanjišu i poklone.

Panos se podigne do Kapele,

Kapela do vrha Velebita.

Ličanko moja,

čvrsti temelju kuće domaćinske,

uvek tiha, uvek u ćošku,

uvek prva u svakom radu.

Žuljevi i bore iscrtale su težak život,

ali u svakoj muci i tuzi ostala si uspravna,

jaka, časna i ponosna.

Postoje heroji čija hrabrost

nadraste sve planine sveta.

Heroji koji sakriju sve suze

i najveće strahove prežive sami.

Ličanko moja,

dušu ti poznajem.

Ti nisi samo žena –

ti si stub, i to onaj najjači,

stub kuće svoje,

svoga roda i poroda.

Ličanko moja,

uvek tiha, a tako snažna,

uvek smerna, a tako hrabra,

i doveka – moja!

Bezobrazni optimizam

Natovarena bolom,

koferom sećanja,

surovim znacima beznađa,

prepuna straha,

svetom začuđena,

teškim korakom

beogradskom kaldrmom koračam.

Beograd me voleo i boleo.

Bila sam na tronu i na giljotini.

Na nepopločanom putu

padala i dizala se nebrojeno puta.

Život mi je krao rođene,

prijatelje,

voljene.

Svakim odlaskom

umirao je deo mene.

Beograd je umeo da prihvati,

obgrli one koji troše život.

Pod kožu mi se uvukao,

Zavolela sam

beogradsku kaldrmu,

april na Kalemegdanu,

jesen na ušću Save u Dunav,

ali i jesen svoju i svaku njenu boju,

i boru!

Srce je moje usamljeni lovac bez psa tragača.

U senci šume nadomak velegrada,

peva,

i plače,

grohotom se smeje,

jer samo tako tugu seče

brže i snažnije od mača!

Godine mladosti

nepravedno i nepovratno ukradene,

al' jesen života nikome ne dam,

jer hoću da nazdravim svemu što je moje

i svemu što tmurne dane čudesnim bojama boje!

PODELITE OVAJ TEKST NA: