детаљ слике: КРК Арт дизајн

Славица Срдић Погрмиловић: Сваки камен из личког крша део је моје душе

Рођена у Врховинама, недалеко од бисерних Плитвичких језера, у оном делу Лике где лепоте има у изобиљу. По занимању економиста, дугогодишњи радник у маркетингу и медијима. Повремено писала за магазине „Репортер“ и „Револт“ из Бања Луке.Чланица Удружења Синги Арт, Мондо Култ – Париз (Француска), Милева Марић Ајнштајн – Берн (Швајцарска), као и Књижевне радионице Кордун. Оснивач и председница Удружења Петровдан – Дијаспора у Београду, кроз које организује разне манифестације, књижевне сусрете и изложбе. Аутор књиге “Непребол” – хронике изгубљеног завичаја. Пише поезију и прозу. На Фејсбук страници из старог албума већ више од 20 година окупља своје земљаке у расејању, а исто чини и путем Јутјуб канала Моја Лика. Из родне Лике отишла 1991. године и од тада живи у Београду. Мајка Бојана и Мие, поносна бака Ање и Милице.

Писање је постало моје прибјежиште, уточиште, мој начин да, кад год могу, одам почаст нашим прецима и пренесем старину нашим потомцима. И сада, док пишем, помере се у мени неки светови, избију на површину туге за мојим земљацима, жал за свим испричаним и неиспричаним причама, туга за свим оним ћутањима, неисплаканим сузама,Славица Срдић Погрмиловић.

Књижевни ЕСНАФ 03.04.2025.
Разговарала: Неда Гаврић
Технички уредио: Илија Шаула

Како сте дошли до одабира наслова „Непребол”? Шта овај назив значи за вас?

За насловом књиге није требало трагати – сав мој народ стане у ову реч. Наслов није енигматичан; то је отворена алузија на Стари крај, којег, нажалост, никада више неће бити. Стара личка кућа, кућни праг, ђедовина – неодвојиви су од времена и постојања, живе вечно у души сваког човека. Мајка – светиња и икона, она која увек чека и испраћа. Овим сугестивним насловом и корицама готово је све речено, а да притом нисам оголила душу нити признала свој очај и таму у којој сам се, недужна, нашла. Поред делова који говоре о хроници завичаја, осликан је и свакодневни живот нашег народа, где с много емоција преносим неугаслу љубав између нас и Лике. Ова књига осветљава давно пређене стазе, у којима су урезани отисци нашег вековног личког постојања. Постала је моје уточиште, сигуран заклон и веза с расутом породицом, пријатељима и комшијама

.

На који начин бисмо могли дефинисати централну тему ваше књиге? Које су кључне идеје или поруке које желите да пренесете читаоцу?

"Непребол" је хроника, документарни филм, слика и прича о родном завичају. Ова књига је албум искрене исповести, збир прича о нашим непреболима.

Била сам сведок оних рањених година, многих туга мог народа. Оне су ме натерале да пишем, јер сам схватила да за неколико година више нећу имати кога да питам. Записивала сам све: приче из давнина, нашу традицију и обичаје, старе беседе које више немате где да чујете, народне изреке... И дан-данас жалим за свим оним што нисам записала. Тако сам постала писац из потребе. Писање је постало моје прибјежиште, уточиште, мој начин да, кад год могу, одам почаст нашим прецима и пренесем старину нашим потомцима. И сада, док пишем, помере се у мени неки светови, избију на површину туге за мојим земљацима, жал за свим испричаним и неиспричаним причама, туга за свим оним ћутањима, неисплаканим сузама...

Носим их у срцу и схватам да се ове приче никада више неће препричавати на праговима наших домова.

Недавно сте имали промоцију књиге у Банском двору у Бањалуци. Који су вам утисци остали најзапаженији? Да ли сте можда имали неочекиване реакције од стране публике које су вас посебно дотакле?

Бањалуку сам упознала оне тужне 1992. године – боловали смо од истих непребола. Али и у мраку никне цвет. Те године су се у мој живот уселили неки дивни људи – не дивни, већ предивни. Стекла сам кумове, пријатеље. Овај град постао је место мог враћања. Удружење Личана у Бања Луци помогло ми је око организације, као и моји драги кумови и пријатељи. Било је веома емотивно – срела сам своје Личане које нисам видела још од школских дана. Вратила сам их у завичај са сваком страницом књиге. Данима након тога добијала сам позиве – у књизи су препознали своје родитеље, комшије, пријатеље. Приче које је време потиснуло у сећању, многе речи скоро заборављене. Данима су ми стизале поруке које су од велике радости до суза и захвалности.

Припремате се за промоцију књиге “Непребол” у Америци, у Петерсону. Колико вам значи представљање књиге и њене тематикенашим људима који живе далеко од места рођења?

У породичној кући мојих земљака породице Орловић, упознала сам протојереја-ставрофор о.Ђокана Мајсторовића. Веома сам захвална на указаној пажњи и могућности да на “Цвети”13.априла представим моју књигу.

Обишла сам многе градове у Европи са својом књигом и срела многе земљаке, као и друге народе бивше Југославије. Сви су, с много емоција, загрлили сваку причу као да је писана о њиховом кућном прагу, обичајима, традицији, мајци, баки, деди, мирисима детињства… Јер су то готово исте успомене које се свијају око наше душе.

Раселили смо се, и наше потомство се рађа на свим континентима. Образује се на светским универзитетима, раде у познатим светским компанијама, остварује сопствени бизнис, граде завидне каријере, и многи од њих живе свој „животни сан“. У овом делу Америке срела сам моје Личане и на моју велику радост – породичне, успешне људе!

Наравно, нису све приче радосне. Знам и за оне нешто старије земљаке, који, упркос свим погодностима које им ново окружење нуди, углавном осећају носталгију за старим крајем. Та носталгија се није угасила свих ових година – напротив, с временом је постала још јача.

Кажу ми да често сањају исте снове, у којима препознају мирисе родног дома, а вероватно зазиру од пресецања нити којом су заувек везани за свој завичај. Разумљиво је то осећање, јер родни дом има мирис огњишта и породице – осећај који никада не може бити испражњен од успомена.

На који начин је место вашег рођења, Лика, утицало на обликовање вашег живота и креативног рада? Постоје ли посебни тренуци или искуства из тог краја која су утицала на вашу књижевност?

Из родне Лике отишла сам 1991. године и од тада живим у Београду. Моја Лика је све време у мени – она је у сваком сусрету, песми, књизи, манифестацији. Као биљка која својим кореном црпи снагу из тла на којем је изникла, тако и ја имам нераскидиву везу са својим коренима. Обликовало ме је оно наше личко небо, оне звезде, они ветрови што су „звиждали и чарлијали“, све оне планине, брда и долине. Сваки камен из личког крша део је моје душе. Обликовала ме је очевина, дедовина, све оне препознатљиве мане и врлине, оно по чему се препознајемо у очима других. Личани су увек били богатог духа – у ходу су смишљали вицеве и збијали шале на свој рачун, а касније их са радошћу препричавали.

Деведесете године двадесетог века биле су године брисања. Али то се противило мојој исконској жељи да се зна да су ти људи постојали и да заувек постоје у сваком кутку нашег старог краја. Усред тих тешких година, за које нисам хтела прихватити истину о њиховом року трајања, схватила сам да сам често била сведок тамне стране приче. Сабластан осећај. Он човека приморава да верује у судбину. Каква тужна судбина. Али можда сам у овом (не)намерном присвајању препознала нужност и потребу да причам о својим земљацима, својим мртвим и живим јунацима.

Мислите ли да се однос људи према месту рођења мења?

Некада је био тренд, напустити село (провинцију) под сваку цену. Данашњих трендови све више налажу напуштање градова-центара зарад провођења једног дела живота, или бар неколико дана на селу, а они срећнији враћају се у родну кућу, стари крај из којег су потекли. Повратак подсећа на враћање искону.Повратак из великих градова , јесте стављање под светлости рефлектора свих оних градића, вароши, паланки, места и месташаца на које нисмо довољно обраћали пажњу због тога што су нестајали под блеском светала и чари великих градова. Родни крај није променио своју примарну и основну функцију, и заувек је задржао мирисе детињства, мирисе бакине кухиње , топлина која пружа завидан осећај мира. На тај начин размишљамо о старом крају након што га први пут напустимо и осетимо колико смо осетљиви као људска бића према тој старини, нашем пореклу.

Какав је ваш став о сећању и забораву? Како они утичу на наше животе како их ви интерпретирате кроз своје ликове и приче?

"Вријеме је мајстор као решето..." рекли би наши стари, а успомена, као и сваки добар домаћин, широко отвара врата, прима те у наручје и, на дубоком уздаху, прошета кроз сећање! Сва наша сећања, све наше успомене, дубоко су укопане у сваки чошак нашег ума. Колико год свака тема из родног краја била бременита, исписујући ове странице чувам од заборава мој расељени народ и поклањам се свим нашим часним прецима, које нисмо заборавили и којима се поносимо. Ликови кроз које теку приче – дедине стечене мудрости, бакини рецепти, очев наук, мајчина топлина, најдража тетка, омиљени ујак, строги учитељ, омиљена учитељица, шаљиви комшија…

О њима пишем – где су се све отиснули из оних неповратних колона, откинути заувек од родне груде. Нека нам свако сећање замирише на славски тамјан, да нас се преци не стиде, а да се потомци поносе.

Како видите улогу књижевности у очувању културног идентитета? У којој мери мислите да књиге и писци могу допринети разумевању и очувању традиционалних вредности унутар савременог друштва?

Очување културног идентитета се решава од самог врха - Министарство културе, Министарство просвете. Писци имају велику, значајну улогу у очувању традиционалних вредности, јер језик је пре свега један од стубова идентитета народа. Језик је чувар националног и културног идентитета. Он је ризница знања, у језику је записана сва наша духовна и материјална култура. У човековој природи је да се преиспитује, али докле год постављамо питања, ми трагамо за компасом правих вредности.

Смисао постојања којем тежи сваки човек када не може да се нађе у садашњости, тражи се у ономе што је вековима створило и рађало ову цивилизацију. Искрено верујем да пут у будућност мора бити прожет прошлошћу, јер само такви можемо сачувати корен свог постојања и будућности.

Шта сматрате највећим проблемима са којима се данашње друштво суочава?

У овој животној доби примећујем да се стално вртимо у истим кружним разговорима, као да смо заглављени на истом месту. Већ 25 година слушам исте расправе, с истим непродуктивним закључцима, који не доносе никакву смислену промену. Ако не почнемо да размишљамо другачије, ни за следећих 25 година ништа се неће променити – и даље ћемо водити исте разговоре, али у још тежим околностима, расправљајући о истим проблемима без решења.

Волела бих да видим друштво које вреднује човека, у којем су емпатија, великодушност, љубазност и радост истинске вредности.

Какве планове имате за будуће писање и пројекте? Постоји ли нека тема или идеја коју бисте посебно желели истражити у својим будућим делима?

У међувремену сам написала збирку поезије и другу књигу, која представља логичан наставак Непребола и бави се животом мојих земљака у новим крајевима – Живот у расејању. Већина њих живи у Канади, Америци и Аустралији, док је један део настањен у европским државама. Са многима сам у контакту и познајем и срећне и успешне животне приче, али, нажалост, и оне тешке. Свако напуштање родне куће оставља дубоку пукотину у души.

У мојој новој књизи желим да забележим приче наших земљака – и оне болне и оне које светле као путокази. Верујем да ће то бити драгоцено сведочанство једног времена и повезница међу генерацијама.

Такође, желим да моје удружење добије простор (радионицу) у којем бисмо, поред изложби, сачували наше личке рукотворине од заборава и пренели знање и традицију нашим потомцима.

Личанко моја

Кад год ти име изговорим,

оне наше планине се зањишу и поклоне.

Панос се подигне до Капеле,

Капела до врха Велебита.

Личанко моја,

чврсти темељу куће домаћинске,

увек тиха, увек у ћошку,

увек прва у сваком раду.

Жуљеви и боре исцртале су тежак живот,

али у свакој муци и тузи остала си усправна,

јака, часна и поносна.

Постоје хероји чија храброст

надрасте све планине света.

Хероји који сакрију све сузе

и највеће страхове преживе сами.

Личанко моја,

душу ти познајем.

Ти ниси само жена –

ти си стуб, и то онај најјачи,

стуб куће своје,

свога рода и порода.

Личанко моја,

увек тиха, а тако снажна,

увек смерна, а тако храбра,

и довека – моја!

Безобразни оптимизам

Натоварена болом,

кофером сећања,

суровим знацима безнађа,

препуна страха,

светом зачуђена,

тешким кораком

београдском калдрмом корачам.

Београд ме волео и болео.

Била сам на трону и на гиљотини.

На непоплочаном путу

падала и дизала се небројено пута.

Живот ми је крао рођене,

пријатеље,

вољене.

Сваким одласком

умирао је део мене.

Београд је умео да прихвати,

обгрли оне који троше живот.

Под кожу ми се увукао,

Заволела сам

београдску калдрму,

април на Калемегдану,

јесен на ушћу Саве у Дунав,

али и јесен своју и сваку њену боју,

и бору!

Срце је моје усамљени ловац без пса трагача.

У сенци шуме надомак велеграда,

пева,

и плаче,

грохотом се смеје,

јер само тако тугу сече

брже и снажније од мача!

Године младости

неправедно и неповратно украдене,

ал' јесен живота никоме не дам,

јер хоћу да наздравим свему што је моје

и свему што тмурне дане чудесним бојама боје!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: