detalj slike: KRK Art dizajn

PESMOPLET NOVOSADSKIH PESNIKINjA

„Novosadske pesnikinje“ su neformalna grupa ravnopravno i slobodno udruženih poetesa, koje gradu u kome žive i stvaraju poklanjaju svoje istkane stihove. Nastala je krajem 2022. godine, kada su prijateljice Jasne Milenović i Sanje R. Petrović spontano došle na ideju da zovu poetese, koje žive i rade u Novom Sadu, da učestvuju na jednoj književnoj večeri. Od tada pa sve do sada zajedno nastupaju u kontinuitetu. Ova grupa broji pedesetak pesnikinja. Najstarija među njima je Spasenija Cana Sladojev.

TISA 

Spasenija Cana Sladojev

Sviraju proplanci pevaju nebeske ptice

Uzdišu vrbaci

Nisu to zvuci ni prkosa ni poraza

Ni zgomilanih leleka

To Tisa životu pozdrave žubori

Nisu to ni grobovi ni krstovi

To lokvanji belolisti talasaju

Lepotu ljubavi cvetaju

To sunce rasipa svetlo

I odsjaje sa lica Tise

Nad ravnicom

ZVEZDANA GEOGRAFIJA

Gordana Đilas

I

Iza mene korača senka

Laje kao besan pas

Ispred su dedine sanke

U koje ću se popeti

Samo da nadođe sneg

Iznad je nebeski svod

Jedina daleka sigurnost

Kada hladnom svetlošću obasja

Nas donje, hoće li oni, koji u svemu

Pronalaze lepotu disanja

Preživeti

Kao da nema Boga među njima

On je u umivanju hladnom vodom

Žaru obraza

Rashlađujućem šoku

U prijatnosti koja sledi

Otrežnjenju

MAKAR DEO PUTA

Sanja R. Petrović

Ponesena mirisom dinja

između žutih cvetova

sanjivo pogledah u daljinu

i videh te u duginim bojama

sa Ikarovim krilima

kako krstariš nebom.

Zamolih vetar da dune

i ponese me k tebi.

Ne, ne znam leteti

ali pratiću te

gazeći po krpicama oblaka.

Ako zaostanem... Neka.

Bar znam da sam deo puta

s tobom

provela.

PREKO VIDIKA

 Ljubica Vukov Mihajlo

Videla sam samo Sunce...oblak..

Prošlost zaboravljaju

Samo oni

Koji nemaju sećanja…

I Karma me sustiže...

I Dedovinu će da mi vrate.

A crnila duše u stopu me prate.

I ne znam kome ruke da pružim

Vernost i život svoj da odužim.

Tebi sam okrenuta istinom noći

Snagom i moći.

Uma svesti i podsvesti hodim.

Pesak teče u zlatastom sjaju.

Sipino mastilo modrinom.

talase piše.

Na dnu zvezde i biser u školjci zavele.

Osvetlele put ajkulama i piranima,

Što nas do dostiju oglodaše za tren.

...Pogledom prelazim i preko vidika.

Nadvisim glas,

Usporim korak

Usporim sjaj zvezda krak

Prolomim eha glas

Prolomim kamena prasak

...OVAJ NAROD, MORA NAĆI SPAS...

NEMAM TE VIŠE

Mirjana Štefanicki Antonić

Nemam te više

Na rubovima svojih dlanova

U svojim htenjima

U svojim željama i strastima

U molitvama

I planovima za budućnost

Nemam te više

Nikada te nisam ni imala

Nisi bio ni moj ni svoj

Ni Božiji

Ničiji

BESKONAČNOST PLAVIH VISINA

Mila Vojnović

Volela bih da sam ptica,

da letim u beskonačnost plavih visina;

volela bih da sam zvezda

da obasjam put kojim hodaš;

volela bih da sam cvet

da rastem u saksiji na tvom prozoru;

volela bih da sam voda

da me ispiješ kada si žedan;

volela bih, volela…

PORTAL

Nera Legac Rikić

Ti i ja kroz portal u drugi svet

Ja u povratku odatle

Svaki put izgubim mrvicu sreće

Što ostane negde na putu

Kao mirišljava latica.

Ti ostaješ sa druge strane

Tog mosta,

Sa mirisom mene

Za preživljavanje do sutra.

Ja i ti, sa strane koja je tuđi

Teren za oboje

U odlasku odatle

Za tobom ostaje trag peščani

I miris Dunava

Za preživljavanje do sutra.

Mi, zajedno, negde...

Gde smo oboje svoji

Bez portala, bez signala,

Sami sa nama

Sa svojom ljubavlju

Gde nam niko ne treba.

Samo ti i ja, samo ja i ti.

Samo MI!

ŽELjA

Dina Zavarko

Razlij se po svemu što u oko stane,

raskrili vreme,

raspoluti ga na željeno i ono što nam ne treba.

Zagolicaj vetrove,

neka nas vinu u vekove daleko

odavde.

Sakrij se ispod mojih trepavica,

zaplivaj smaragdnim jezerom

i poželi mi sebe.

Dodirni deo mog stogodišnjeg bola

i pokidaj trnje oko pomodrelih zglobova.

Obavij moje misli čežnjom usamljenog labuda,

veruj u pesmu koju ti nisam ispevala.

Oslobodi me!

Oslobodi nas!

GOSPOĐA

Tanja Petrović

Pamtim taj voz...
udobna sedišta, pomalo odrpana,
pa i prljava,
sa mirisom naslaganog, ustajalog, znoja
i jeftinog, izlizanog, pliša.

Pamtim sebe kao gospođu
u tom vozu.

Sad sedim kraj hladnih šina
tražeći tren raspada,
kao da ću tako moći shvatiti
sve te brze, gospodske vozove
u kojima se vozi sirotinja.

I dalje sam gospođa...
sa talogom prašine na šeširu.

Biram toaletu
osenčenu blatom,
kupujem kartu za osmeh
i mesto na čeličnim šinama,
u mraku ovog sveta.

SKORO BEZ TREPTAJA

Ljiljana Fijat

Ljubimo se skoro bez treptaja.

Autobus je prošao, prvi, drugi, treći...

Slavuj je prestao da doziva svoju ženku.

Sve je mirno, izuzev, što se na grane spremaju, jata vrabaca.

Šta nas sprečava da legnemo u njivu,

gde već plaminjaju Mesec i zvezda Danica,

spustivši se sa nebesa?

Ili do Dunava da odšetamo i pronađemo neki gumeni čamac

za spasavanje, privezan uz rečnu obalu?

Samo vatra naših poljubaca.

JASENOVAC

Mira Grk

Nad njihovim grobom,

nikad se neće izviti beli mermer

i zlatna klesana slova.

Ni krsta, ni znamena nema

više njihovog čela,

njihovom sudnjem času

ne bi ni molitve ni opela.

Na anđeoskom krilu,

Stale su njihove oči,

Zauvek zaspale,

neke noći ledene, mrzne.

Da li je krvnik znao,

Da onaj ko sečivom na dete drzne,

I pakla oganj, praštanjem zove?

AKO SE VRATIŠ

Milica Stević

Da su meni oči tvoje

Sunce ne bih poželela

Sijale bi one meni

Sve dok ne bih pregorela.

Da su meni usne tvoje

Sa njih ja bih vodu pila

Sladila se svakog dana

Žedna ne bih nikad bila.

Da su meni ruke tvoje

Na njima bih spavala

Sanjala bih slatke snove

I do zore tu ostala.

Da se meni vratiš opet

Želela bih neg’ sve blago

Nosila te oko vrata

Ko kamenje sjajno, drago.

LjUBAV

Vesna Fojkar Ćirić

Ovde pada kiša,

danas je baš neko čudno vreme,

ni brzo, ni sporo,

nekako ljubačasto i sivo,

dugo kao ravnica i bezbojno zeleno..

Slivale su se kapi

i padale niz oluke,

razbijajući korake, iznutra,

ćutala sam i slušala

njihov smeh i kockanje sa vremenom,

znala sam da je večnost izmišljena parabola suncu

i da ga samo nedostajanje uveličava,

i znam da je sve u glavi i mislima

koje u ovoj trci leptira

kradu otkucaje sata

i otvaraju ona sakrivena vrata,

dok zatvorenih očiju

čekam da iskaplje vreme,

probude se svici,

a Ljubav me zgrabi

i širom pogleda u biserne oči i kaže:

sve će proći...

ja sam tu...

TELO

Borislava Dvoranac

Dok stojim i čekam
Vetar mi otima haljinu.
Već mi je muka
Od iskrivljenog tela

Koje pokušava da se sakrije.

Ukopavam se sve dublje
U oblak mašte
U nadi da će neko poznat

Naići da me spase.
Podižem ruke
Obliva me hladan
Lepljivznoj
I pogled
Koji mi maše
Dolazeći u susret.

MOJA UČITELjICA

Slavica Nićiforović Veselinov

Moja učiteljica,riznica znanja

ona me je naučila pravila

reči pisanja i čitanja.

Moja Učiteljica Ružica

i po rođenju

i po karakteru sremica

-rodom iz Suseka,

pravična,radna,vredna i zahtevna.

Kod nje svi mogu

može ko god ,oće

a ,oće ko god se potrudi.

Kad jedan priča –ostali ćute.

Eto je bio prvi čas kulture

u prvom razredu kod moje učiteljice...

Moja učiteljica ko i svaka

bila je riznica praktičnih saveta.

Bila je to snaga beskrajna

snaga uma i volje ,upornosti

da od nas čestite ljude stvori.

Moja učiteljica nije grlila rukama

nije nas mazila

al je pazila na svaku našu izgovorenu reč

na svaki naš trk i skok

na svaku našu loptu

kad odkotrlja na put.

Grlila nas je pogledom i brižno bdila

ko oblak nad našim pokretima

pri svakom susretu.

Ona se vidno brinula o našim životima

savetovala i učila

-brisanje peškirom od stomaka ka gore,

da grudi devojčici pravilno stoje

-brisanje štrika pre prostiranja veša

-pravila životnosti i pokreta pri radu,sedenju,hodanju

-dizanje tereta da ti ne strada kičma....

Moja učiteljica,riznica

svakimpokretom jepodučavala

i ostavljala pečate znanja.

A sad se to kaže

vaspitavala je ličnim primerom.

Moja učiteljica Ružica

bila je velika veličinom Čoveka tadašnjeg doba

pravična,radna,čvrća od čelika

u svemu

od uspravnog držanja do datog obećanja.

Za primer uvek i svuda.

ANTIKVARNICA MENE

Nina Obradović

Kao nenaštiman klavir

Otklopljenih dirki

Stojim

Čekam da zasviraš

Da iz mene melodija potekne

Kao verglo bez drške za namotaj

Zarđalih limenih ploča

Zaškripaće želja za tobom

Požuda u napetosti

Prašinu da oduvaš

Paučinu pocepaš

I zasviraš

Kao stara knjiga

Memljivog mirisa

Požutelih stranica

Danteov "Pakao"

Ili Šekspirova izdanja

Vekovima prkose vremenu

Kao ja strepnjama svojim

Čekam u uglu vremena

Da u ovom svetu bezvrednom

Otvoriš vrata željom

Onog što odavno ne nalaziš

Antikvarnicu mene otkriješ

PUDING

Sanja Obradović

Ostaću jedini detalj

iz rajske bajke, Simona.

U očima je imala laso,

u zenici svetlost,

na trepavicama mračnu penu,

ispod kapaka krljušt zatvorenih snova,

oko ruku vijaču galopirajućih konja,

u prstima mačkastu kapsulu,

na telu talas besnih pasa.

Mrak je, Simona.

Odsjaj.

Hodala je po nasmejanom

pudingu od magle.

San je san,

a lek je lek,

i on ne pomaže uvek.

BORKOVAČKO JEZERO/ DAN U SREMU

Mirjana Šuljmanac Šećerov

Srem je čudo

od lepote zavičajne.

Šume Fruške Gore

putevima ispresecane

smenjuju se sa žitnim poljima,

kukuruzima rodnim,

baštama,.alejama cvetnim,

svirkom i pesmom...

Uspavani pomalo od žestine

što ni hlad ne može da popravi,

ka jezeru hrlimo.

Pukla žitnica u nedogled;

srce od sreće brže kuca.

Pred nama Borkovačko jezero puca.

Iza Fruška ostaje.

Ruma se naslućuje

i na pesnička druženja poziva.

ROD SMO

DraganaĆatić

veli

Otpoziv pesnika

isto kaže.

Sve se ljubavlju i pesmom iskaže.

Novom snagom sabornost jača.

Prepreke ruši i snagu daje.

svetlošću obasjava...

Tu ljubav večna obitava

i sudba čoveka

zemljom osnažena za večnost,

za neprolaznost

milošću Božijom za sva vremena!

Volimo samo,spas je u tome

Oslobodimo se teškog bremena

PRIJATELjU

Marina Žinić Ilić

Prijatelju, odakle dolaziš

znaš li kuda dalje i

dal` ćeš ustati sutra,

ko će s ovog sveta pre ili posle

dok te ljube krevet, postelja i kuća

čekajući trene milodarne

i glas nepoznat, krugom senke

na stazi smrtnosti i besmrtosti.

Žedan si ovog i onog

na pragu si starosti puke,

na život si trošan svik`o

u razdorima si i pohlepi

u gomilama nesreće i meteži

u vremenu, što juri u nepovrat

gde reprize zapravo nema

između blizine i daljine.

Osećaš li da živiš s bolom

da toneš u sebe i goriš k`o sveća

nad čestim zadahtajem smrti

dok vrline čekaju na te

sjaj u duši kao zaveštanje

i žuborenje iz vrutka srca

s čarima blaženstva i ljubavi svete.

Voliš li nekog i nešto

dušmane nebitka i bitka

ili voliš zlaćani trenutak

što ga duše u Gospodu sljube

bližeći se vrlom času vaskresenja

da te upozna s anđelima

i prevede kapljom u iskonske vode.

Bejah danas, a da li ću biti

pitanje nad kojim se vrtiš

kao sunce nad izgrevom svojim

kao Dostojevski s nagradom i kaznom.

Na kraju ipak sebi se nasmeješ

ili najčešće samo zaćutiš

dok su ti preci u gostima

a potomci rukuju, s nebesima.

KAPIJE ŽIVOTA

Dana Radulović

Zašto se život začinje u suzi?

Šta se to spozna na dan rođenja?

Kada plač djeteta tugu izranja,

Da li to sliči svakoj tuzi?

Šta se događa kad te život vara?

Kakav je to smisao postojanja?

Gdje su kapije svitanja i raja?

Zašto nas sve ponekad tuga osvaja?

Zašto se čovjek moli i voli,

Kada život ide tokom svojim,

Kada te povređuje sve što te goni,

Pitam se vječno dok pod zvijezdama stojim.

Kapije života nisu na zemlji.

Čovjek je sjeme prosuto sa neba.

Na zemlji je samo ogoljela duša,

Koja ne zna da nađe puta.

NOVI SAD

Ranka Grković

S obe strane Dunava

večnost mu posejana.

Nikao iz Racke varoši

i naselio ovu krišku

velike Terezijine jabuke.

Još otkad je Dunavu

močvare ispio,

sadi se neprestano.

Nisu mu uvek cvetale ruže,

ali ima cveća koje mu uspeva.

Voli svoje mostove i strepi od novih.

Priča na svim svojim jezicima.

S proleća miriše na muškatle.

Lenjo gleda u sat preko reke

i ne mari za vreme.

Šije visokih kranova

paraju mu nebo.

Nojev golub

sa maslinovom granom

opisuje mu dušu.

TEBI SESTRO SA ZMIJANjA

Beisa M. Romanic

Znam da si to od srca radila,

Mrgudo, sestro moja sa Manjače...

Dok sam se tvojim sirom sladila,

Uz vruće parče crne pogače.

Pismu i lijepim riječima

Djecu sam tvoju učila,

Da odaju čast svojim precima,

Da se ne bi u životu mučila.

Mrgudo, majko sa Zmijanja

Obje smo istu pjesmu slušale,

Zvuk vjetra koji za dušu prijanja,

Čuvajuć' djecu od mržnje i kušanja.

Sa istog izvora smo vodu pile,

Hladnom žilom djeci prale lice,

Na tvojoj raširenoj pregači snile,

Mojom svilenom maramom bijelom

U jesen ispraćale umorne ptice...

Stanimo Mrgudo ponovo obje

Na bedeme Zemlje pradjedova,

Zaustavimo te teške seobe,

Suze i boli naših sinova!

PORAŽENA

Branka Dačević

Na kolenima plačem,

poražena i povređena,

osramoćena i prezrena.

U blatu tražim svoju lepotu.

Gordost, šta je to?

Ruke teške od blata i vode

dižem ka tebi moleći.

One sve teže i teže padaju nazad

u gusto tamno blato

puno prevara i laži.

Poslednjom snagom izvlačim ruke

i dižem ih ka nebu u tihoj molitvi.

Tišina, samo tišina se čuje dok se

blato sliva niz moje ruke i grudi.

KAMEN GOVORI

Stanka Ćalasan

Na onim bregovima

i u pitominama,

nekada su sela bila.

Sada zjape ozidine.

Neke,

survane u gomile.

Ispod stamenca,

šarka palaca.

Kamen govori.

Na temeljcu biljeg života:

Utisnuto stopalo djeteta.

U svakoj se ozidini

zaljuljala kolijevka.

Dolinom,

plač pronio.

Sada plaču pustolovine.

Sve drveno u zemlju uraslo.

Pitomina,

korov i travuljina.

Šume i planine uvukle jauke.

Od bola ječe urvine.

Strašivoća od divljači.

Samo...

kamen govori!

ĐURĐEVAK

Mirjana Milankov

Iz šarene hladovine

ispod strehe davnašnjeg banatskog doma sačuvanog u sećanju

sitni mirisni đurđevak

Jovankinom rukom u rođendansku majsku sliku

u zelenom ramu pretočen u uspomenu.

Kroz plavu izmaglicu nad Dunavom

zvuci usamljenog saksofona

mešaju se sa zracima izlazećeg sunca.

najavljuju još jedno jutro.

U glavi se njišu koraci sinoćnjeg valcera.

Ptice svijaju gnezda.

Ljubavni lepet krila,

gugut mladih golubova na procvetaloj lipi

pozdravljaju novo pokoljenje.

Na napupelim granama proleća

budućnost cvrkuće. Sviće.

MILOST

Anamarija Kaluđerović

U duši mi se nastanila,

milost Boga velikoga

to ti danas mogu reći,

blago meni, blago meni.

I ne traži Milost mnogo,

samo moje srce otvoreno

prema tebi, koga ljubim,

blago meni, blago meni.

Zar to da ja propustim

u vremenu nemilome,

ne, nikako, Bog mi dade

put ka tebi, dar veliki,

blago meni, blago meni.

Tim ću se darom ispuniti,

dobrotom i milinom sjati,

srce će mi biti milostivo,

prema tebi, koga volim,

blago meni, blago meni.

OFELIJA

Ljiljana Jarić

Obale joj puste, same, nema leske ni vrbaka,

samo pogled zadocneo u dnu reke, spletu granja.

Površina vode snene još se mreška ko da sanja,

mladenstva joj potonuće, mali drhtaj usred mraka.

Lice njeno još se smeška, rekao bi radost mije.

Pogledaš li jagodice još rumene krvlju živom,

videćeš to nežno lice, zapleteno mladom ivom,

uspavano pesmom starom još lepotu ljupku krije.

Zastani kraj mladog vala,

grudi nežne joj celiva,

plovi ona sva blistava, misliš cvet je belog krina,

u rukama svelo cveće sa kojih se tuga sliva.

Utopljena u lednom snu ona blista obasjana.

Zaljubljeno je nosi reka, dno privlači poput gnezda,

sa nebesa sivih

zlatna suza na nju pada poput zvezda.

DECA U MENI

Jelena Stojsavljević

Deca u meni stare

„Okani se prošlosti!“, viču

Zreli su to ljudi, imaju svoje Ja

Deca u meni trpe sve nalete

Mojih slutnji

Sva moja siromaštva i sumnje

Postali su i oni sede glave

Pune mudrosti

Dele mi savete, neprestano

Zapitku ju me, ispituju

Čude se mojim izletima u bolje sutra

Čekaju mirno da učinim neko čudo

Kao pred rudu

Žure, ta deca

Da ostare

Pre mene

ZALUDNE

Vesna Stefanović

Zaludne pokladne igre

Ni jedne beline

Ni jednog odsjaja.

Zgužvane misli

Nedorečenim satima.

...Satima nedorečenog...

Odsjaja u belini.

BUĐENjE U PARIZU

Vesna Prugić Mileusnić

Ako se probudiš u Parizu

i slušaš tonove klavira

koji dopiru sa sprata,

sa ulice, sa svih strana,

iz duše...

ne možeš se zasititi;

Ostaješ gladan snova

i želiš da ih ti i Pariz trampite.

Tada bi znao o čemu Pariz sanja.

Da li i on misli na tebe

kao što ti misliš na njega?

U tom ćošku svog svemira

daruješ mu svoje dane, svoje noći,

postaješ manje svoj više njegov

i osećaš kako se njegove note

rasipaju po tebi i onesvešćuju te

i zanose kao najljubavnije reči.

Zaranjaš vrtlog misli u jastuk

i buncaš:

Je t'aime, Je t'aime.

PROŠLI SU DANI

Ružica Škorić

Projurili su dani

u kojima smo u sunce okivali snove

i posle svake kapi kiše tražili dugu.

Sviće drugačije jutro,

otvaram umorne oči

i skrivam tugu.

Projurili su dani

u kojima smo čednost uplitali u ljubavi busolu

i osmesima sreće do zvezda gradili prugu.

Sviće drugačije jutro,

otvaram umorne oči

i skrivam tugu.

MOJA RAVNICA

Vesna Nikolić

U snovima, u nespokoju

ravnica mene čeka,

nalik na Vojvodinu moju

a ipak je druga neka.

I reka spora kroz vrbake

šapuće vrelinom leta,

prašina sluti moje korake,

kraj puta bulka cveta.

Dani od sunca pozlaćeni,

večeri zvone do oblaka.

Pendžeri moji neotvoreni

ko doziva me iz mraka?

Dušo, kako da odemo tamo,

da utehu nađem tebi?

Kako, kad samo za boli znamo,

kad sreću poznali ne bi.

JABLAN

Branka Kostić

Visoko digao ruke ka nebu…

u nedogled

htjede da dohvati ljubav

sve dokle se pružio pogled.

On drhti čitav i sav

u lepršavom lišća sjaju,

to sniva snove žarke

a sve o prohujalom kraju

što stameni korijeni znaju.

Vjetar mu uništi sreću

potamniše i duša i snovi

dođoše dani turobni, teški

čekajući početak novi.

A sreća ne traje dugo

ode- pa opet dođe

zablista krilima punim

i onda opet prođe.

RAZLIVENO SVITANjE

Sovjeta Eta Grubešić

u uvalama jastuka polako ,lako

razliveno ružičasto svitanje

raskošnim vijugama kose

zagrljeni labuđi vrat miluje

pred nijemim otvorenim očima

grubi dlan obrise tijela dira

trga mrežu svilenih niti

nekada svojih sada tuđih

ječećih zvukova

žestinom sudara vrelinu slama

ulicom dan nadolazi

pjeva prolaznik

strahu ispod krošnji

strast noći k'o oseka morska

zatvara školjke u udubinama

iza mjesečeva talasa

budne oči pletu tananu čipku

jutarnjoj rosi

zvuk nosi pečat smiraja

u bolu hrapava glasa

biserni prah svjetluca čudan

na snježno bijelim grudima

otisci prstiju zločinca

ne govore ne pomiču se

sama uvijek

sama oduvijek tragove

u sebi ne ostavljam

PLES SA ZMIJOM

Jasna Milenović

Razmotaj se iz klupčeta, vidarice,

I u transu uvijaj se nežno sa mnom.

Ispod praga, zaštitnice-čuvarice,

Sačuvaj me obgrljenu Vodom Tamnom.

Ti, Pramajko, koja šumom kliziš tiho,

Zaokruži oko kuće repom svojim.

Od svih sumnji zaštiti me ovim stihom

I odagnaj sve od čega još se bojim.

Iza sebe da odbacim košuljicu,

Da oljuštim sve strahove, kao i ti.

Daj od zuba amajliju-ogrlicu

I tvoj jezik, da bih mogla govoriti.

Zmijska reč mi na nepcima da proklija.

Od otrova da me leči poezija.

BEZTEBICA

Vesna Egerić

Kao da si nestala,

još uvek zovem tvoje ime,

idila spojenih sudova je prestala,

ja plašim se još jedne zime.

Dani se nižu kao crne i bele dirke na klaviru,

ukucavam na mobilni telefon:

javi se.

Da li sad počivaš u blaženom miru?

Uprkos svemu, nebo još uvek plavi se.

Sve ih je manje nego nekada

oko mene su samo sene,

pa se i sama pomalo pitam

zašto nisi povela i mene.

PODELITE OVAJ TEKST NA: