детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПЕСМОПЛЕТ НОВОСАДСКИХ ПЕСНИКИЊА

„Новосадске песникиње“ су неформална група равноправно и слободно удружених поетеса, које граду у коме живе и стварају поклањају своје исткане стихове. Настала је крајем 2022. године, када су пријатељице Јасне Миленовић и Сање Р. Петровић спонтано дошле на идеју да зову поетесе, које живе и раде у Новом Саду, да учествују на једној књижевној вечери. Од тада па све до сада заједно наступају у континуитету. Ова група броји педесетак песникиња. Најстарија међу њима је Спасенија Цана Сладојев.

ТИСА 

Спасенија Цана Сладојев

Свирају пропланци певају небеске птице

Уздишу врбаци

Нису то звуци ни пркоса ни пораза

Ни згомиланих лелека

То Тиса животу поздраве жубори

Нису то ни гробови ни крстови

То локвањи белолисти таласају

Лепоту љубави цветају

То сунце расипа светло

И одсјаје са лица Тисе

Над равницом

ЗВЕЗДАНА ГЕОГРАФИЈА

Гордана Ђилас

I

Иза мене корача сенка

Лаје као бесан пас

Испред су дедине санке

У које ћу се попети

Само да надође снег

Изнад је небески свод

Једина далека сигурност

Када хладном светлошћу обасја

Нас доње, хоће ли они, који у свему

Проналазе лепоту дисања

Преживети

Као да нема Бога међу њима

Он је у умивању хладном водом

Жару образа

Расхлађујућем шоку

У пријатности која следи

Отрежњењу

МАКАР ДЕО ПУТА

Сања Р. Петровић

Понесена мирисом диња

између жутих цветова

сањиво погледах у даљину

и видех те у дугиним бојама

са Икаровим крилима

како крстариш небом.

Замолих ветар да дуне

и понесе ме к теби.

Не, не знам летети

али пратићу те

газећи по крпицама облака.

Ако заостанем... Нека.

Бар знам да сам део пута

с тобом

провела.

ПРЕКО ВИДИКА

 Љубица Вуков Михајло

Видела сам само Сунце...облак..

Прошлост заборављају

Само они

Који немају сећања…

И Карма ме сустиже...

И Дедовину ће да ми врате.

А црнила душе у стопу ме прате.

И не знам коме руке да пружим

Верност и живот свој да одужим.

Теби сам окренута истином ноћи

Снагом и моћи.

Ума свести и подсвести ходим.

Песак тече у златастом сјају.

Сипино мастило модрином.

таласе пише.

На дну звезде и бисер у шкољци завеле.

Осветлеле пут ајкулама и пиранима,

Што нас до достију оглодаше за трен.

...Погледом прелазим и преко видика.

Надвисим глас,

Успорим корак

Успорим сјај звезда крак

Проломим еха глас

Проломим камена прасак

...ОВАЈ НАРОД, МОРА НАЋИ СПАС...

НЕМАМ ТЕ ВИШЕ

Мирјана Штефаницки Антонић

Немам те више

На рубовима својих дланова

У својим хтењима

У својим жељама и страстима

У молитвама

И плановима за будућност

Немам те више

Никада те нисам ни имала

Ниси био ни мој ни свој

Ни Божији

Ничији

БЕСКОНАЧНОСТ ПЛАВИХ ВИСИНА

Мила Војновић

Волела бих да сам птица,

да летим у бесконачност плавих висина;

волела бих да сам звезда

да обасјам пут којим ходаш;

волела бих да сам цвет

да растем у саксији на твом прозору;

волела бих да сам вода

да ме испијеш када си жедан;

волела бих, волела…

ПОРТАЛ

Нера Легац Рикић

Ти и ја кроз портал у други свет

Ја у повратку одатле

Сваки пут изгубим мрвицу среће

Што остане негде на путу

Као миришљава латица.

Ти остајеш са друге стране

Тог моста,

Са мирисом мене

За преживљавање до сутра.

Ја и ти, са стране која је туђи

Терен за обоје

У одласку одатле

За тобом остаје траг пешчани

И мирис Дунава

За преживљавање до сутра.

Ми, заједно, негде...

Где смо обоје своји

Без портала, без сигнала,

Сами са нама

Са својом љубављу

Где нам нико не треба.

Само ти и ја, само ја и ти.

Само МИ!

ЖЕЉА

Дина Заварко

Разлиј се по свему што у око стане,

раскрили време,

располути га на жељено и оно што нам не треба.

Заголицај ветрове,

нека нас вину у векове далеко

одавде.

Сакриј се испод мојих трепавица,

запливај смарагдним језером

и пожели ми себе.

Додирни део мог стогодишњег бола

и покидај трње око помодрелих зглобова.

Обавиj моје мисли чежњом усамљеног лабуда,

веруј у песму коју ти нисам испевала.

Ослободи ме!

Ослободи нас!

ГОСПОЂА

Тања Петровић

Памтим тај воз...
удобна седишта, помало одрпана,
па и прљава,
са мирисом наслаганог, устајалог, зноја
и јефтиног, излизаног, плиша.

Памтим себе као госпођу
у том возу.

Сад седим крај хладних шина
тражећи трен распада,
као да ћу тако моћи схватити
све те брзе, господске возове
у којима се вози сиротиња.

И даље сам госпођа...
са талогом прашине на шеширу.

Бирам тоалету
осенчену блатом,
купујем карту за осмех
и место на челичним шинама,
у мраку овог света.

СКОРО БЕЗ ТРЕПТАЈА

Љиљана Фијат

Љубимо се скоро без трептаја.

Аутобус је прошао, први, други, трећи...

Славуј је престао да дозива своју женку.

Све је мирно, изузев, што се на гране спремају, јата врабаца.

Шта нас спречава да легнемо у њиву,

где већ пламињају Месец и звезда Даница,

спустивши се са небеса?

Или до Дунава да одшетамо и пронађемо неки гумени чамац

за спасавање, привезан уз речну обалу?

Само ватра наших пољубаца.

ЈАСЕНОВАЦ

Мира Грк

Над њиховим гробом,

никад се неће извити бели мермер

и златна клесана слова.

Ни крста, ни знамена нема

више њиховог чела,

њиховом судњем часу

не би ни молитве ни опела.

На анђеоском крилу,

Стале су њихове очи,

Заувек заспале,

неке ноћи ледене, мрзне.

Да ли је крвник знао,

Да онај ко сечивом на дете дрзне,

И пакла огањ, праштањем зове?

АКО СЕ ВРАТИШ

Милица Стевић

Да су мени очи твоје

Сунце не бих пожелела

Сијале би оне мени

Све док не бих прегорела.

Да су мени усне твоје

Са њих ја бих воду пила

Сладила се сваког дана

Жедна не бих никад била.

Да су мени руке твоје

На њима бих спавала

Сањала бих слатке снове

И до зоре ту остала.

Да се мени вратиш опет

Желела бих нег’ све благо

Носила те око врата

Ко камење сјајно, драго.

ЉУБАВ

Весна Фојкар Ћирић

Овде пада киша,

данас је баш неко чудно време,

ни брзо, ни споро,

некако љубачасто и сиво,

дуго као равница и безбојно зелено..

Сливале су се капи

и падале низ олуке,

разбијајући кораке, изнутра,

ћутала сам и слушала

њихов смех и коцкање са временом,

знала сам да је вечност измишљена парабола сунцу

и да га само недостајање увеличава,

и знам да је све у глави и мислима

које у овој трци лептира

краду откуцаје сата

и отварају она сакривена врата,

док затворених очију

чекам да искапље време,

пробуде се свици,

а Љубав ме зграби

и широм погледа у бисерне очи и каже:

све ће проћи...

ја сам ту...

ТЕЛО

Борислава Дворанац

Док стојим и чекам
Ветар ми отима хаљину.
Већ ми је мука
Од искривљеног тела

Које покушава да се сакрије.

Укопавам се све дубље
У облак маште
У нади да ће неко познат

Наићи да ме спасе.
Подижем руке
Облива ме хладан
Лепљивзној
И поглед
Који ми маше
Долазећи у сусрет.

МОЈА УЧИТЕЉИЦА

Славица Нићифоровић Веселинов

Моја учитељица,ризница знања

она ме је научила правила

речи писања и читања.

Моја Учитељица Ружица

и по рођењу

и по карактеру сремица

-родом из Сусека,

правична,радна,вредна и захтевна.

Код ње сви могу

може ко год ,оће

а ,оће ко год се потруди.

Кад један прича –остали ћуте.

Ето је био први час културе

у првом разреду код моје учитељице...

Моја учитељица ко и свака

била је ризница практичних савета.

Била је то снага бескрајна

снага ума и воље ,упорности

да од нас честите људе створи.

Моја учитељица није грлила рукама

није нас мазила

ал је пазила на сваку нашу изговорену реч

на сваки наш трк и скок

на сваку нашу лопту

кад одкотрља на пут.

Грлила нас је погледом и брижно бдила

ко облак над нашим покретима

при сваком сусрету.

Она се видно бринула о нашим животима

саветовала и учила

-брисање пешкиром од стомака ка горе,

да груди девојчици правилно стоје

-брисање штрика пре простирања веша

-правила животности и покрета при раду,седењу,ходању

-дизање терета да ти не страда кичма....

Моја учитељица,ризница

свакимпокретом јеподучавала

и остављала печате знања.

А сад се то каже

васпитавала је личним примером.

Моја учитељица Ружица

била је велика величином Човека тадашњег доба

правична,радна,чврћа од челика

у свему

од усправног држања до датог обећања.

За пример увек и свуда.

АНТИКВАРНИЦА МЕНЕ

Нина Oбрадовић

Као ненаштиман клавир

Отклопљених дирки

Стојим

Чекам да засвираш

Да из мене мелодија потекне

Као вергло без дршке за намотај

Зарђалих лимених плоча

Зашкрипаће жеља за тобом

Пожуда у напетости

Прашину да одуваш

Паучину поцепаш

И засвираш

Као стара књига

Мемљивог мириса

Пожутелих страница

Дантеов "Пакао"

Или Шекспирова издања

Вековима пркосе времену

Као ја стрепњама својим

Чекам у углу времена

Да у овом свету безвредном

Отвориш врата жељом

Оног што одавно не налазиш

Антикварницу мене откријеш

ПУДИНГ

Сања Обрадовић

Остаћу једини детаљ

из рајске бајке, Симона.

У очима је имала ласо,

у зеници светлост,

на трепавицама мрачну пену,

испод капака крљушт затворених снова,

око руку вијачу галопирајућих коња,

у прстима мачкасту капсулу,

на телу талас бесних паса.

Мрак је, Симона.

Одсјај.

Ходала је по насмејаном

пудингу од магле.

Сан је сан,

а лек је лек,

и он не помаже увек.

БОРКОВАЧКО ЈЕЗЕРО/ ДАН У СРЕМУ

Мирјана Шуљманац Шећеров

Срем је чудо

од лепоте завичајне.

Шуме Фрушке Горе

путевима испресецане

смењују се са житним пољима,

кукурузима родним,

баштама,.алејама цветним,

свирком и песмом...

Успавани помало од жестине

што ни хлад не може да поправи,

ка језеру хрлимо.

Пукла житница у недоглед;

срце од среће брже куца.

Пред нама Борковачко језеро пуца.

Иза Фрушка остаје.

Рума се наслућује

и на песничка дружења позива.

РОД СМО

ДраганаЋатић

вели

Отпозив песника

исто каже.

Све се љубављу и песмом искаже.

Новом снагом саборност јача.

Препреке руши и снагу даје.

светлошћу обасјава...

Ту љубав вечна обитава

и судба човека

земљом оснажена за вечност,

за непролазност

милошћу Божијом за сва времена!

Волимо само,спас је у томе

Ослободимо се тешког бремена

ПРИЈАТЕЉУ

Марина Жинић Илић

Пријатељу, одакле долазиш

знаш ли куда даље и

дал` ћеш устати сутра,

ко ће с овог света пре или после

док те љубе кревет, постеља и кућа

чекајући трене милодарне

и глас непознат, кругом сенке

на стази смртности и бесмртости.

Жедан си овог и оног

на прагу си старости пуке,

на живот си трошан свик`о

у раздорима си и похлепи

у гомилама несреће и метежи

у времену, што јури у неповрат

где репризе заправо нема

између близине и даљине.

Осећаш ли да живиш с болом

да тонеш у себе и гориш к`о свећа

над честим задахтајем смрти

док врлине чекају на те

сјај у души као завештање

и жуборење из врутка срца

с чарима блаженства и љубави свете.

Волиш ли неког и нешто

душмане небитка и битка

или волиш злаћани тренутак

што га душе у Господу сљубе

ближећи се врлом часу васкресења

да те упозна с анђелима

и преведе капљом у исконске воде.

Бејах данас, а да ли ћу бити

питање над којим се вртиш

као сунце над изгревом својим

као Достојевски с наградом и казном.

На крају ипак себи се насмејеш

или најчешће само заћутиш

док су ти преци у гостима

а потомци рукују, с небесима.

КАПИЈЕ ЖИВОТА

Дана Радуловић

Зашто се живот зачиње у сузи?

Шта се то спозна на дан рођења?

Када плач дјетета тугу израња,

Да ли то сличи свакој тузи?

Шта се догађа кад те живот вара?

Какав је то смисао постојања?

Гдје су капије свитања и раја?

Зашто нас све понекад туга осваја?

Зашто се човјек моли и воли,

Када живот иде током својим,

Када те повређује све што те гони,

Питам се вјечно док под звијездама стојим.

Капије живота нису на земљи.

Човјек је сјеме просуто са неба.

На земљи је само огољела душа,

Која не зна да нађе пута.

НОВИ САД

Ранка Грковић

С обе стране Дунава

вечност му посејана.

Никао из Рацке вароши

и населио ову кришку

велике Терезијине јабуке.

Још откад је Дунаву

мочваре испио,

сади се непрестано.

Нису му увек цветале руже,

али има цвећа које му успева.

Воли своје мостове и стрепи од нових.

Прича на свим својим језицима.

С пролећа мирише на мушкатле.

Лењо гледа у сат преко реке

и не мари за време.

Шије високих кранова

парају му небо.

Нојев голуб

са маслиновом граном

описује му душу.

ТЕБИ СЕСТРО СА ЗМИЈАЊА

Беиса М. Романиц

Знам да си то од срца радила,

Мргудо, сестро моја са Мањаче...

Док сам се твојим сиром сладила,

Уз вруће парче црне погаче.

Писму и лијепим ријечима

Дјецу сам твоју учила,

Да одају част својим прецима,

Да се не би у животу мучила.

Мргудо, мајко са Змијања

Обје смо исту пјесму слушале,

Звук вјетра који за душу пријања,

Чувајућ' дјецу од мржње и кушања.

Са истог извора смо воду пиле,

Хладном жилом дјеци прале лице,

На твојој раширеној прегачи сниле,

Мојом свиленом марамом бијелом

У јесен испраћале уморне птице...

Станимо Мргудо поново обје

На бедеме Земље прадједова,

Зауставимо те тешке сеобе,

Сузе и боли наших синова!

ПОРАЖЕНА

Бранка Дачевић

На коленима плачем,

поражена и повређена,

осрамоћена и презрена.

У блату тражим своју лепоту.

Гордост, шта је то?

Руке тешке од блата и воде

дижем ка теби молећи.

Оне све теже и теже падају назад

у густо тамно блато

пуно превара и лажи.

Последњом снагом извлачим руке

и дижем их ка небу у тихој молитви.

Тишина, само тишина се чује док се

блато слива низ моје руке и груди.

КАМЕН ГОВОРИ

Станка Ћаласан

На оним бреговима

и у питоминама,

некада су села била.

Сада зјапе озидине.

Неке,

сурване у гомиле.

Испод стаменца,

шарка палаца.

Камен говори.

На темељцу биљег живота:

Утиснуто стопало дјетета.

У свакој се озидини

заљуљала колијевка.

Долином,

плач пронио.

Сада плачу пустоловине.

Све дрвено у земљу урасло.

Питомина,

коров и травуљина.

Шуме и планине увукле јауке.

Од бола јече урвине.

Страшивоћа од дивљачи.

Само...

камен говори!

ЂУРЂЕВАК

Мирјана Миланков

Из шарене хладовине

испод стрехе давнашњег банатског дома сачуваног у сећању

ситни мирисни ђурђевак

Јованкином руком у рођенданску мајску слику

у зеленом раму преточен у успомену.

Кроз плаву измаглицу над Дунавом

звуци усамљеног саксофона

мешају се са зрацима излазећег сунца.

најављују још једно јутро.

У глави се њишу кораци синоћњег валцера.

Птице свијају гнезда.

Љубавни лепет крила,

гугут младих голубова на процветалој липи

поздрављају ново покољење.

На напупелим гранама пролећа

будућност цвркуће. Свиће.

МИЛОСТ

Анамарија Калуђеровић

У души ми се настанила,

милост Бога великога

то ти данас могу рећи,

благо мени, благо мени.

И не тражи Милост много,

само моје срце отворено

према теби, кога љубим,

благо мени, благо мени.

Зар то да ја пропустим

у времену немиломе,

не, никако, Бог ми даде

пут ка теби, дар велики,

благо мени, благо мени.

Тим ћу се даром испунити,

добротом и милином сјати,

срце ће ми бити милостиво,

према теби, кога волим,

благо мени, благо мени.

ОФЕЛИЈА

Љиљана Јарић

Обале јој пусте, саме, нема леске ни врбака,

само поглед задоцнео у дну реке, сплету грања.

Површина воде снене још се мрешка ко да сања,

младенства јој потонуће, мали дрхтај усред мрака.

Лице њено још се смешка, рекао би радост мије.

Погледаш ли јагодице још румене крвљу живом,

видећеш то нежно лице, заплетено младом ивом,

успавано песмом старом још лепоту љупку крије.

Застани крај младог вала,

груди нежне јој целива,

плови она сва блистава, мислиш цвет је белог крина,

у рукама свело цвеће са којих се туга слива.

Утопљена у ледном сну она блиста обасјана.

Заљубљено је носи река, дно привлачи попут гнезда,

са небеса сивих

златна суза на њу пада попут звезда.

ДЕЦА У МЕНИ

Јелена Стојсављевић

Деца у мени старе

„Окани се прошлости!“, вичу

Зрели су то људи, имају своје Ја

Деца у мени трпе све налете

Мојих слутњи

Сва моја сиромаштва и сумње

Постали су и они седе главе

Пуне мудрости

Деле ми савете, непрестано

Запитку ју ме, испитују

Чуде се мојим излетима у боље сутра

Чекају мирно да учиним неко чудо

Као пред руду

Журе, та деца

Да остаре

Пре мене

ЗАЛУДНЕ

Весна Стефановић

Залудне покладне игре

Ни једне белине

Ни једног одсјаја.

Згужване мисли

Недореченим сатима.

...Сатима недореченог...

Одсјаја у белини.

БУЂЕЊЕ У ПАРИЗУ

Весна Пругић Милеуснић

Aко се пробудиш у Паризу

и слушаш тонове клавира

који допиру са спрата,

са улице, са свих страна,

из душе...

не можеш се заситити;

Остајеш гладан снова

и желиш да их ти и Париз трампите.

Тада би знао о чему Париз сања.

Да ли и он мисли на тебе

као што ти мислиш на њега?

У том ћошку свог свемира

дарујеш му своје дане, своје ноћи,

постајеш мање свој више његов

и осећаш како се његове ноте

расипају по теби и онесвешћују те

и заносе као најљубавније речи.

Зарањаш вртлог мисли у јастук

и бунцаш:

Je t'aime, Je t'aime.

ПРОШЛИ СУ ДАНИ

Ружица Шкорић

Пројурили су дани

у којима смо у сунце окивали снове

и после сваке капи кише тражили дугу.

Свиће другачије јутро,

отварам уморне очи

и скривам тугу.

Пројурили су дани

у којима смо чедност уплитали у љубави бусолу

и осмесима среће до звезда градили пругу.

Свиће другачије јутро,

отварам уморне очи

и скривам тугу.

МОЈА РАВНИЦА

Весна Николић

У сновима, у неспокоју

равница мене чека,

налик на Војводину моју

а ипак је друга нека.

И река спора кроз врбаке

шапуће врелином лета,

прашина слути моје кораке,

крај пута булка цвета.

Дани од сунца позлаћени,

вечери звоне до облака.

Пенџери моји неотворени

ко дозива ме из мрака?

Душо, како да одемо тамо,

да утеху нађем теби?

Како, кад само за боли знамо,

кад срећу познали не би.

ЈАБЛАН

Бранка Костић

Високо дигао руке ка небу…

у недоглед

хтједе да дохвати љубав

све докле се пружио поглед.

Он дрхти читав и сав

у лепршавом лишћа сјају,

то снива снове жарке

а све о прохујалом крају

што стамени коријени знају.

Вјетар му уништи срећу

потамнише и душа и снови

дођоше дани туробни, тешки

чекајући почетак нови.

А срећа не траје дуго

оде- па опет дође

заблиста крилима пуним

и онда опет прође.

РАЗЛИВЕНО СВИТАЊЕ

Совјета Ета Грубешић

у увалама јастука полако ,лако

разливено ружичасто свитање

раскошним вијугама косе

загрљени лабуђи врат милује

пред нијемим отвореним очима

груби длан обрисе тијела дира

трга мрежу свилених нити

некада својих сада туђих

јечећих звукова

жестином судара врелину слама

улицом дан надолази

пјева пролазник

страху испод крошњи

страст ноћи к'о осека морска

затвара шкољке у удубинама

иза мјесечева таласа

будне очи плету танану чипку

јутарњој роси

звук носи печат смираја

у болу храпава гласа

бисерни прах свјетлуца чудан

на сњежно бијелим грудима

отисци прстију злочинца

не говоре не помичу се

сама увијек

сама одувијек трагове

у себи не остављам

ПЛЕС СА ЗМИЈОМ

Јасна Миленовић

Размотај се из клупчета, видарице,

И у трансу увијај се нежно са мном.

Испод прага, заштитнице-чуварице,

Сачувај ме обгрљену Водом Тамном.

Ти, Прамајко, која шумом клизиш тихо,

Заокружи око куће репом својим.

Од свих сумњи заштити ме овим стихом

И одагнај све од чега још се бојим.

Иза себе да одбацим кошуљицу,

Да ољуштим све страхове, као и ти.

Дај од зуба амајлију-огрлицу

И твој језик, да бих могла говорити.

Змијска реч ми на непцима да проклија.

Од отрова да ме лечи поезија.

БЕЗТЕБИЦА

Весна Егерић

Као да си нестала,

још увек зовем твоје име,

идила спојених судова је престала,

ја плашим се још једне зиме.

Дани се нижу као црне и беле дирке на клавиру,

укуцавам на мобилни телефон:

јави се.

Да ли сад почиваш у блаженом миру?

Упркос свему, небо још увек плави се.

Све их је мање него некада

око мене су само сене,

па се и сама помало питам

зашто ниси повела и мене.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: