detalj slike: KRK Art dizajn

Koja si ti nindža kornjača?

Aleksandra Đorđević 

Kad sam bila dete, želela sam da postanem pripadnik specijalne antiterorističke jedinice. Nisam pri tom imala na umu Sandru Bulok u Mis tajnom agentu niti Legiju stranaca, kojoj se pridružio Pepe Le Tvor. Zamišljala sam sebe pre kao ženski pandan Čaku Norisu osećajući vrlo rano da su neki svetovi oblikovani muškim dletom.

Ne, ovo nije priča o muškoj dominaciji u kojoj degradiram pripadnike „jačeg pola” kako bi Žena zasijala na tronu. Ovo je otvorena zagrada, čvorište mogućnosti sa težištem na granama na koje smo se zaista popeli i tu zadržali. Neke su izdržale, a neke poklekle pod težinom.

Zašto smo nekim putevima pošli, a drugima nismo? I koji nas (više) određuju?

U krugovima (pot)kulture svog malog mesta postala sam kuriozitet. Priča se da sam završila dva fakulteta, što je formalno tačno, da imam četvoro dece, što je faktički tačno, i da sam pisac. Varijacije na ovu temu su razne. Izdala je nekoliko knjiga – kažu oni koji u meni prepoznaju kliše drugorazrednog građanina sveta; ona piše – kažu oni koji su skeptični ali ne zatvaraju vrata mogućnosti da greše; ona je pisac – kažu oni koji sami ne gaje pretenzije na mesto u „šašavoj družini”, i konačno: ona je književnik – kažu oni koji veruju, čija veličina uveliko zasenjuje moju, i koji iznad svega vole Čaka Norisa u meni. Onima što ćute ostavljam u amanet dalja tumačenja i kreiranje anegdota. Oni bi morali čuvati sećanje na tihu devojčicu koja je govorila kroz crtež i pesmu.

Ne, ja ne mogu da se požalim ni na šta. Imam krov (i nebo) nad glavom, više nego što mogu da pojedem, svoje odelo i nekolicinu kostima da obučem. (Da li i koliko je haljina, tašni i pari cipela jednoj samosvesnoj ženi piscu potrebno jeste pitanje škakljivo po svojoj prirodi i tu temu ovom prilikom neću otvarati. Ormari su otvoreni, a suprug i ja nikako da posložimo svoje matematike.)

Baš juče mu kažem da samopouzdanje crpim iz znanja i da u slikarstvu stoga nemam nikakve ambicije. Štaviše, ne želim da mi se iko meša u istraživanje boja, linije i kompozicije. Ne želim balast teorije ni stegnutost kritike. Želim izdanke iskustva, želim poduhvate neosujećene individualnim, kanonskim ili profesionalnim zahtevima. Želim samo da budem.

Kažem mu i da mi je radno mesto sve više zatvor i klonem. Daleko je od onoga što volim da radim: razlažem jezik, podučavam i učim, opažam i rešavam. A sve što volim jeste da radim. Koliko samo konotacija ova reč nosi sa sobom: rad na sebi, fizički rad, umni rad. Svoje odabrane nikako da uklopim u mozaični svet svojih savremenika. Na kraju, moj suprug se čudi da moje samopouzdanje jednostavno ne postoji kao tekstura talenta i da ne opstaje samo od sebe, već mi je potrebno da crpim iz ljudskih i manje ljudskih resursa.

U svom jezgru i dalje sam tiha devojčica koja je naučila nekoliko zahvata karate majstora. „Mora malo ojačati”, govorio je učitelj mojim očajnim roditeljima koji su naizmenično postavljali pitanja. „Pa kako nisi htela da otpevaš pesmicu? Ti prelepo pevaš.” „Počela da plače? Nemoguće, ona odlično čita, brže i izražajnije od nas.” Upravo tada, u prvom razredu, mama i tata su odlučili da me poslušaju. Umesto da odgoje glumicu, pevačicu ili balerinu, započeli su operaciju „Čaki”. Upisali su me na borilačku veštinu jer, kako su verovali, a pokazalo se istinitim, borbenost sam posedovala, samo ne i veštinu.

Tankoćutna devojčica nije mnogo uživala u ovom fizičkom radu, ali volela je pokret i gubila se u katama kao u koreografijama u kojima je oživljavala likove iz omiljenih filmova. Svetila je ubijene snove, kalila se u školama učitelja sa Bliskog istoka postižući zen pokretom i maštom, razbijala zidove, hodala po užetu, spasavala čast i ugled.

Nastavnik likovnog pak vrbovao me je da upišem Akademiju. Prepoznao je u meni slikara. A ja nisam želela da formalno obrazovanje uguši moj nepatvoreni izraz. Možda se nisam smatrala pozvanom. Možda. Ne znam šta bi rekla ona devojčica kad bi mogla da govori.

Sanjala sam je. Gola i bosa, divlje, raspuštene kose dozivala me je sa pristaništa, a ja sam otplovila. Radoznala i željna neke nove sebe a tužna što sam je „ubila”. Sad tražim ostatke neispričanih priča ne bih li odgonetnula šta je trebalo, a šta ne. Ali Čaki ne bi umovao, on bi delao. Zato ću sledeću put kad se titlovi i tekst ne uklope, kao u komšiničin neuspeli kompliment – Mnogo si mi lepa, mnogo lepša nego ranije – da odgovorim – Hvala, takođe – a zatim jednim Sanjazuki udarcem kroz vazduh promenim tok radnje.

Ja nisam Jovanka Orleanka ni Milunka Savić, ali sam jaka žena koja je savladala veštinu borbe premeštanjem slova. Očajanje sam pretvorila u ojačanje. Pela sam se na vrhove najvišeg i najbockastijeg drveća uprkos strahu od visine. Pomagali su mi veći od mene da se spustim, moji verni muškarci. Sad nosim štikle i u tašni nunČAKe, koje na jednom kraju drže olovku, a na drugom kist i borim se protiv terora svake vrste: fizičkog, verbalnog i umnog. Hadžime!

PODELITE OVAJ TEKST NA: