детаљ слике: КРК Арт дизајн

Која си ти нинџа корњача?

Александра Ђорђевић 

Кад сам била дете, желела сам да постанем припадник специјалне антитерористичке јединице. Нисам при том имала на уму Сандру Булок у Мис тајном агенту нити Легију странаца, којој се придружио Пепе Ле Твор. Замишљала сам себе пре као женски пандан Чаку Норису осећајући врло рано да су неки светови обликовани мушким длетом.

Не, ово није прича о мушкој доминацији у којој деградирам припаднике „јачег пола” како би Жена засијала на трону. Ово је отворена заграда, чвориште могућности са тежиштем на гранама на које смо се заиста попели и ту задржали. Неке су издржале, а неке поклекле под тежином.

Зашто смо неким путевима пошли, а другима нисмо? И који нас (више) одређују?

У круговима (пот)културе свог малог места постала сам куриозитет. Прича се да сам завршила два факултета, што је формално тачно, да имам четворо деце, што је фактички тачно, и да сам писац. Варијације на ову тему су разне. Издала је неколико књига – кажу они који у мени препознају клише другоразредног грађанина света; она пише – кажу они који су скептични али не затварају врата могућности да греше; она је писац – кажу они који сами не гаје претензије на место у „шашавој дружини”, и коначно: она је књижевник – кажу они који верују, чија величина увелико засењује моју, и који изнад свега воле Чака Нориса у мени. Онима што ћуте остављам у аманет даља тумачења и креирање анегдота. Они би морали чувати сећање на тиху девојчицу која је говорила кроз цртеж и песму.

Не, ја не могу да се пожалим ни на шта. Имам кров (и небо) над главом, више него што могу да поједем, своје одело и неколицину костима да обучем. (Да ли и колико је хаљина, ташни и пари ципела једној самосвесној жени писцу потребно јесте питање шкакљиво по својој природи и ту тему овом приликом нећу отварати. Ормари су отворени, а супруг и ја никако да посложимо своје математике.)

Баш јуче му кажем да самопоуздање црпим из знања и да у сликарству стога немам никакве амбиције. Штавише, не желим да ми се ико меша у истраживање боја, линије и композиције. Не желим баласт теорије ни стегнутост критике. Желим изданке искуства, желим подухвате неосујећене индивидуалним, канонским или професионалним захтевима. Желим само да будем.

Кажем му и да ми је радно место све више затвор и клонем. Далеко је од онога што волим да радим: разлажем језик, подучавам и учим, опажам и решавам. А све што волим јесте да радим. Колико само конотација ова реч носи са собом: рад на себи, физички рад, умни рад. Своје одабране никако да уклопим у мозаични свет својих савременика. На крају, мој супруг се чуди да моје самопоуздање једноставно не постоји као текстура талента и да не опстаје само од себе, већ ми је потребно да црпим из људских и мање људских ресурса.

У свом језгру и даље сам тиха девојчица која је научила неколико захвата карате мајстора. „Мора мало ојачати”, говорио је учитељ мојим очајним родитељима који су наизменично постављали питања. „Па како ниси хтела да отпеваш песмицу? Ти прелепо певаш.” „Почела да плаче? Немогуће, она одлично чита, брже и изражајније од нас.” Управо тада, у првом разреду, мама и тата су одлучили да ме послушају. Уместо да одгоје глумицу, певачицу или балерину, започели су операцију „Чаки”. Уписали су ме на борилачку вештину јер, како су веровали, а показало се истинитим, борбеност сам поседовала, само не и вештину.

Танкоћутна девојчица није много уживала у овом физичком раду, али волела је покрет и губила се у катама као у кореографијама у којима је оживљавала ликове из омиљених филмова. Светила је убијене снове, калила се у школама учитеља са Блиског истока постижући зен покретом и маштом, разбијала зидове, ходала по ужету, спасавала част и углед.

Наставник ликовног пак врбовао ме је да упишем Академију. Препознао је у мени сликара. А ја нисам желела да формално образовање угуши мој непатворени израз. Можда се нисам сматрала позваном. Можда. Не знам шта би рекла она девојчица кад би могла да говори.

Сањала сам је. Гола и боса, дивље, распуштене косе дозивала ме је са пристаништа, а ја сам отпловила. Радознала и жељна неке нове себе а тужна што сам је „убила”. Сад тражим остатке неиспричаних прича не бих ли одгонетнула шта је требало, а шта не. Али Чаки не би умовао, он би делао. Зато ћу следећу пут кад се титлови и текст не уклопе, као у комшиничин неуспели комплимент – Много си ми лепа, много лепша него раније – да одговорим – Хвала, такође – а затим једним Сањазуки ударцем кроз ваздух променим ток радње.

Ја нисам Јованка Орлеанка ни Милунка Савић, али сам јака жена која је савладала вештину борбе премештањем слова. Очајање сам претворила у ојачање. Пела сам се на врхове највишег и најбоцкастијег дрвећа упркос страху од висине. Помагали су ми већи од мене да се спустим, моји верни мушкарци. Сад носим штикле и у ташни нунЧАКе, које на једном крају држе оловку, а на другом кист и борим се против терора сваке врсте: физичког, вербалног и умног. Хаџиме!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: