detalj slike: KRK Art dizajn

Jelena Ćirić: Pišem Vam, šta bih znala bolje…

Kada se saberu sitni i oni krupniji koraci, pozna se i put kojim koračate

Raduje me, ako se moje angažovanje prepoznaje kao doprinos promovisanju i očuvanju naše kulture van granica Srbije. Stalo mi je do toga i sa zadovoljstvom to radim; čini mi se da je na taj način i udaljenost od korena i zavičaja manja. To mi je važno, još važnije zbog dece, nego zbog mene same, -Jelena Ćirić.

Književni ESNAF 25.04.25.
Razgovarala: Neda Gavrić
Tehnički uredio: Ilija Šaula

Promocije vaše nove knjige 'Dragi moj gospodine' su u toku. Kakve su reakcije publike do sada?

Knjiga Dragi moj gospodine je dugo najavljivana, a i čekana (svaki drugi komentar, kada se najzad pojavila, je - ”Kooonačno!”). Splet subjektivnih i objektivnih razloga je odlagao slanje rukopisa u štampu. Mogla je biti objavljena dosta ranije, ali joj se nije dalo (ili meni). Pa ipak, moja ubeđenost da se stvari, inače, dešavaju onda kad im je vreme, bez obzira na naše želje, nam sada obema daje kuraž i vetar u leđa.

Knjiga je do sada imala tek dve promocije, ali je i to dovoljno da se upitam da li se ova čarolija meni događa. Uželela sam se ovog jedinstvenog osećaja, koji autoru donosi rađanje knjige, počev od mirisanja stranica kad je prvi put uzmem u ruke, preko deljenja stihova, misli i emocija sa čitaocima, pa do ovakvih razgovora, kakav upravo vodim sa Vama, a koji podrazumeva zainteresovanost kulturnih i inih časopisa i portala za život knjige.

Prva promocija održana je – logično – u mom gradu, Požarevcu, u Narodnoj biblioteci ’Ilija M. Petrović’. Uz veliko angažovanje dr Branke Pražić i podršku kolektiva biblioteke, a uz zvuke gitare kantautora Branka Pražića, dogodila se – kažu – jedna od nezapamćeno posećenih promocija. I da – nije to ni stadion ni arena, ali kada vidite da ljudi unose stolice i postavljaju ih skoro do vas, na sceni, srce hoće da pukne. Pri tom je tu mnogo ljudi koje znate, neke od njih ceo život, sa nekima ste išli u školu, sa nekima živeli u istoj zgradi, sa nekima ste radili, neki su poštovana starija generacija i znaju vas još od najranijih dana… i to je sasvim poseban, ni sa čim uporediv osećaj. To je podrška, koja nema cenu.

Druga promocija dogodila se u Velikoj galeriji Doma Vojske Srbije u Beogradu. Kulise ili scenografiju večeri činila su platna i crteži Mome Kapora (izložba ’Zlatni presek’, postavljena u Domu Vojske, u organizaciji Zadužbine Momo Kapor i Medija centra ”Odbrana”), s obzirom na to da su neki od njih ilustracije u knjizi Dragi moj gospodine. To veče je, u prisustvu reditelja Lordana Zafranovića, koji je dao mišljenje o pesmama, Ljiljane Kapor, supruge Mome Kapora, koja mi je odobrila crteže za ilustracije, meni ličilo na bajku. Bajkovitosti su velikim delom doprinele članice gudačkog kvarteta Vonderstrings, koje su čitavo veče, iz naše nezavidne realnosti, izmestile u neko romantičnije, poetičnije vreme. U razgovoru između Aleksandra Tanurdžića, urednika IK Prometej, u čijem je izdanju objavljena knjiga, i mene, kao autora, publika je mogla čuti zakulisne pripreme nastanka ove knjige, kao i same pesme.

Reakcije prisutnih bile su poput melema. Uvek mi je drago kada kurtoazija zanemi, a duša progovori.

Kako biste opisali ovu knjigu u samo nekoliko reči?

”Ovo je knjiga neizgovorenih reči” (A. Tanurdžić, urednik IK Prometej)

Ili ”Pišem Vam, šta bih znala bolje…”

U knjizi "Dragi moj gospodine", koje su to specifične emocije i osećanja koja želite da prenesete čitaocima kroz svoje stihove?

Neretko svoj pesnički izraz ili sebe kroz njega opisujem kao starinsku, naftalinsku, arhaičnu… Volim sve ono što vraća u to vreme ili makar podseća na stare šifonjere i dunje na njima, ćilibarske đerdane, satenske rukavice, leptir-mašne, čipkane amrele, dugo očekivana pisma, mirišljavu hartiju i naliv-pera, srebrne pudrijere, plesove, serenade, beskrajna udvaranja i – na koncu – bonton, etikeciju i manire. Toga u određenoj meri ima i u prethodnim mojim knjigama, pa i u ovoj. I to je ono na šta bih naslonila odgovor na ovo pitanje. A sve te stvari je teško zamisliti bez romantike, finih osećanja i filigranskih osećaja. Toliko filigranskih da se s pravom možemo zapitati da li bi, takvi, preživeli vreme verbalne i realne grubosti, u kakvom nažalost živimo, kada svako sebi uzima za pravo da drugoga uvredi, povredi ili mu sudi. Svakako, ima primera koji dokazuju i suprotno, ali svode se, čini mi se, na izuzetke od pravila. Volela bih kad bi knjige, ne samo ova moja, imale tu moć, tu snagu, da naprave, bar na nivou razmišljanja (jer – ”Kakve su ti misli…”), pomak u poimanju duše i ljubavi, vaspitanja i iskrenosti u savremenom svetu. Ovo zvuči kao utopija ili teški idealizam, zar ne? Neka zvuči.

Kako ste strukturirali svoju knjigu? Postoji li neki posebni koncept ili raspored pesama koji bi čitaoci trebali primetiti prilikom čitanja?

Ova knjiga, sa pesmama nanizanim jedna za drugom, bez grupisanja u nekakve celine, mi liči na poemu, zapravo. Tome doprinosi forma više nego sadržina, moram priznati. Nijedna pesma nema naslov; tačnije, svakoj je naslov ’Dragi moj gospodine’, s obzirom na to da su pisane u formi obraćanja, kratkih, lirskih pisama. Knjiga time nema ni sadržaj.

A Momini crteži, kako je neko sasvim smisleno prokomentarisao – neverovatno ’pašu’ uz pesme. Kad sam već dobila privilegiju da ih mogu koristiti, trudila sam se da ih rasporedim tematski, logično, kako bi pratili određene stihove.

A čitaoci će i tako primetiti ono što žele i to tako i treba da bude. Često sam na osnovu različitih doživljaja čitalaca otkrivala sasvim nove slojeve sopstvene poezije.

Mislite li da je "Dragi moj gospodine" više intimna i lična zbirka u odnosu na vaše prethodne knjige? Na koji način je tako?

Nisam toga bila svesna od početka, ali sada mislim da sam kod ove zbirke uhvatila dah i zaronila dublje nego ranije. Ako držimo da ’dublja’ znači više intimna i/ili lična, onda je tako.

Pitanje je da li stoji znak jednakosti između ’lična zbirka’ i ’lična poezija’. Postoji ta teza da lična poezija ne može biti dobra; da mora težiti opštem ne bi li vredela.
Lordan Zafranović, pak, to komentariše drugačije, pomirljivije. Mišljenja je da se mora krenuti od ličnog, kako bi se dotaklo opšte, te da su ove moje pesme lične u jednakoj meri koliko su opšte. Inače, njegovo mišljenje, smešteno iza pesama u knjizi, zapravo je u formi dijaloga, razgovora, koji smo vodili u restoranu jednog teatra u Pragu i sa ponosom i radošću ga preporučujem čitaocima.

Mnogo činite na promociji srpskog jezika i književnosti, kao i tradicije, običaja van granica naše zemlje. Kako vidite ulogu srpske književnosti u dijaspori? Koje metode ili pristupe smatrate najefikasnijima za angažovanje publike u inostranstvu i osnaživanje njihovog kulturnog identiteta?

Raduje me, ako se moje angažovanje prepoznaje kao doprinos promovisanju i očuvanju naše kulture van granica Srbije. Stalo mi je do toga i sa zadovoljstvom to radim; čini mi se da je na taj način i udaljenost od korena i zavičaja manja. To mi je važno, još važnije zbog dece, nego zbog mene same.

Taj rad pretpostavlja priličan entuzijazam, ponekad bez željenog efekta, ali samo ako efekat očekujemo sad i odmah. Međutim, kada se saberu sitni i oni krupniji koraci, pozna se i put kojim koračate, trag koji za sobom ostavite i smisao zbog kojeg sve to radite.

Postojanje i dostupnost dela naših autora, naše književnosti u dijaspori je jedan od važnih preduslova za očuvanje našeg jezika, kulture, uopšte duha. Ljudi najčešće odzivom reaguju na afirmisane umetnike, poznata imena; to je očekivano i sasvim u redu. Što se tiče promovisanja kulturnih sadržaja, dela i autora koji nisu tzv. mejnstrim, tu dolazi do izražaja sposobnost i iskustvo organizatora kulturnih dešavanja da animira publiku, kao i poverenje koje je u svom okruženju stekao. A u vreme u kakvom živimo, sve, pa i kultura se dobro ”proda”, ako ima dobru reklamu. Uslovno rečeno, naravno, ali upoznavanje i blagovremeno obaveštavanje publike predstavljaju veoma značajnu stavku u onome što je do organizatora. Istina, sve je teže, ali i veliki izazov, parirati zoni komfora, u kojoj je bilo kakav sadržaj moguće dobiti jednim klikom. Što’no reče Matija – ćeraćemo se još.

U svetu književnosti u kojem se često suočavamo sa novim trendovima i formama, kako vi, kao pesnikinja, održavate svoj jedinstveni glas i stil?

Ako se vratimo na deo razgovora o emocijama, koje bih volela da prenesem čitaocima kroz svoje stihove, imaćete i odgovor na ovo pitanje. Trendove nikada nisam pratila po svaku cenu ni u modi. Klasika je za mene neprikosnovena, elegantna, nadmoćna, večna.
Kada govorimo o književnosti, ne možemo ostati imuni, ”gluvi” na novѝne koje, i u toj sferi, donosi novo doba. Treba pratiti, radi opšte kulture uostalom, dešavanja i kretanja na savremenoj književnoj sceni, ali ne i uklapati se u svakom slučaju. Mom stihu neretko zameraju rimu. Kritičari, ne čitaoci. A ja je se nekako teško odričem. Nije da imam nešto protiv, ali je to nekako jače od mene i ta moja prepoznatljiva ’raštrkana’ rima uvek nekako prevlada. Po mom mišljenju, važnije je i vrednije biti autentičan u svom izrazu i stilu, nego se stopiti u trend, koji čak i u definiciji svog pojma sadrži odrednicu ’opšta sklonost’. Lepše je biti poseban, zar ne?

U poslednje vreme, mnogi autori se okreću temama poput mentalnog zdravlja, društvenih pitanja i identiteta. Kako vi tretirate ove teme u svojoj poeziji, i da li mislite da je važno da pesnici angažuju svoje čitaoce kroz ovakve teme?

Pesnici, uopšte književnici su tu, možda, u pojačanoj obavezi; kao i javne ličnosti u otvorenom opredeljenju i komentarisanju društveno-političkih događaja (kojih, kod nas, ni na dnevnom nivou ne manjka), za šta se mogu navesti argumenti ’za’ jednako koliko i argumenti ’protiv’. Meni, sa druge strane, sve što je obaveza nije srcu blisko. Kad mi neko kaže ’Jao, pa nisi morala…’, odgovorim: Pa nisam morala; da jesam – ne bih. Svakako ne rado.
Elem, ne mogu reći da nisam imala izlete, čak ciljane, u tzv. angažovanu poeziju, koja podrazumeva i teme koje ste pomenuli, ali to svakako nije preovlađujuća nota moje poezije. Ne znam da li je to pohvalno ili je za kritiku; jednostavno je tako. Da bih napisala pesmu, koja se podvodi pod angažovane teme, mora nešto tektonski da me pomeri (kao recimo ljudski i materijalni gubici usled poplava 2014. godine, kada sam iznedrila pesmu, koja je za kratko vreme postala viralna), a ne tek da bih se oglasila i bila u, gore pomenutom, trendu.
Ne zameram piscima koji se (prevashodno) bave tim temama; neka se svako orijentiše na ono što mu najviše leži ili što najbolje ume. Ali ono što me ljuti je što se ljubavna poezija, u odnosu na angažovanu (u najširem smislu), doživljava kao drugorazredna. A to govori o nama, ne o poeziji. Međutim, želim ipak da dodam da je, nakon promocije u Požarevcu, osvanula kritika da ”poezija Jelene M. Ćirić otvara prostor za preispitivanje – ne samo intimnog, već i društvenog.”

Takođe, Aleksandar Tanurdžić je, u svojstvu moderatora na promociji u Beogradu, postavio pitanje – ’Vaša poezija se suptilno dotiče i ukazuje na položaj žene u savremenom društvu, uz direktno obraćanje muškarcu. Da li ti stihovi Vašu poeziju čine angažovanom?’, uz veoma zanimljivu ličnu sugestiju ”da je angažovano sve što je napisano i objavljeno.”

Dakle, može biti da moj pogled, subjektivan, dakako, i nije najmerodavniji.

Kakvu poruku biste želeli da podelite sa svojim čitaocima koji prate vašu karijeru?

To bi bile poruke, koje su iznad poezije:

Da je život jedan i da ga vole.
Da je živaca vredno samo zdravlje.
Da se, kao odgovor na uvredu – nasmeju.
Da, kome god mogu i što pre mogu – oproste.
Da budu svesni onoga što imaju i budu zahvalni za to.

Gde su vaše naredne promocije? Gde vas čitalačka publika može očekivati?

Još živim - i dugo ću - od požarevačke i beogradske promocije, sa kojih utiske još nisam sredila, ali svakako planiram jedno letnje putešestvije sa svojom knjigom. Ima divnih festivala, Kulturnih lȇta po našim gradovima. Izvesno će prednost imati Novi Sad, s obzirom na Prometej, moju izdavačku kuću, mada moram reći da obožavam temperament juga – Niš, Vranje, Leskovac… Svakako ću sve blagovremeno (ob)javiti.
Iskreno se radujem susretu Gospodina sa poštovaocima poezije.

Urednici Književnog ESNAFa Neda Gavrić i Ilija Šaula sa pesnikinjom Jelenom Ćirić 

Prečiicom do knjige, klikom na sliku! 

PODELITE OVAJ TEKST NA: