детаљ слике: КРК Арт дизајн

Јелена Ћирић: Пишем Вам, шта бих знала боље…

Када се саберу ситни и они крупнији кораци, позна се и пут којим корачате

Радује ме, ако се моје ангажовање препознаје као допринос промовисању и очувању наше културе ван граница Србије. Стало ми је до тога и са задовољством то радим; чини ми се да је на тај начин и удаљеност од корена и завичаја мања. То ми је важно, још важније због деце, него због мене саме, -Јелена Ћирић.

Књижевни ЕСНАФ 25.04.25.
Разговарала: Неда Гаврић
Технички уредио: Илија Шаула

Промоције ваше нове књиге 'Драги мој господине' су у току. Какве су реакције публике до сада?

Књига Драги мој господине је дуго најављивана, а и чекана (сваки други коментар, када се најзад појавила, је - ”Коооначно!”). Сплет субјективних и објективних разлога је одлагао слање рукописа у штампу. Могла је бити објављена доста раније, али јој се није дало (или мени). Па ипак, моја убеђеност да се ствари, иначе, дешавају онда кад им је време, без обзира на наше жеље, нам сада обема даје кураж и ветар у леђа.

Књига је до сада имала тек две промоције, али је и то довољно да се упитам да ли се ова чаролија мени догађа. Ужелела сам се овог јединственог осећаја, који аутору доноси рађање књиге, почев од мирисања страница кад је први пут узмем у руке, преко дељења стихова, мисли и емоција са читаоцима, па до оваквих разговора, какав управо водим са Вама, а који подразумева заинтересованост културних и иних часописа и портала за живот књиге.

Прва промоција одржана је – логично – у мом граду, Пожаревцу, у Народној библиотеци ’Илија М. Петровић’. Уз велико ангажовање др Бранке Пражић и подршку колектива библиотеке, а уз звуке гитаре кантаутора Бранка Пражића, догодила се – кажу – једна од незапамћено посећених промоција. И да – није то ни стадион ни арена, али када видите да људи уносе столице и постављају их скоро до вас, на сцени, срце хоће да пукне. При том је ту много људи које знате, неке од њих цео живот, са некима сте ишли у школу, са некима живели у истој згради, са некима сте радили, неки су поштована старија генерација и знају вас још од најранијих дана… и то је сасвим посебан, ни са чим упоредив осећај. То је подршка, која нема цену.

Друга промоција догодила се у Великој галерији Дома Војске Србије у Београду. Кулисе или сценографију вечери чинила су платна и цртежи Моме Капора (изложба ’Златни пресек’, постављена у Дому Војске, у организацији Задужбине Момо Капор и Медија центра ”Одбрана”), с обзиром на то да су неки од њих илустрације у књизи Драги мој господине. То вече је, у присуству редитеља Лордана Зафрановића, који је дао мишљење о песмама, Љиљане Капор, супруге Моме Капора, која ми је одобрила цртеже за илустрације, мени личило на бајку. Бајковитости су великим делом допринеле чланице гудачког квартета Вондерстрингс, које су читаво вече, из наше незавидне реалности, изместиле у неко романтичније, поетичније време. У разговору између Александра Танурџића, уредника ИК Прометеј, у чијем је издању објављена књига, и мене, као аутора, публика је могла чути закулисне припреме настанка ове књиге, као и саме песме.

Реакције присутних биле су попут мелема. Увек ми је драго када куртоазија занеми, а душа проговори.

Како бисте описали ову књигу у само неколико речи?

”Ово је књига неизговорених речи” (А. Танурџић, уредник ИК Прометеј)

Или ”Пишем Вам, шта бих знала боље…”

У књизи "Драги мој господине", које су то специфичне емоције и осећања која желите да пренесете читаоцима кроз своје стихове?

Неретко свој песнички израз или себе кроз њега описујем као старинску, нафталинску, архаичну… Волим све оно што враћа у то време или макар подсећа на старе шифоњере и дуње на њима, ћилибарске ђердане, сатенске рукавице, лептир-машне, чипкане амреле, дуго очекивана писма, миришљаву хартију и налив-пера, сребрне пудријере, плесове, серенаде, бескрајна удварања и – на концу – бонтон, етикецију и манире. Тога у одређеној мери има и у претходним мојим књигама, па и у овој. И то је оно на шта бих наслонила одговор на ово питање. А све те ствари је тешко замислити без романтике, финих осећања и филигранских осећаја. Толико филигранских да се с правом можемо запитати да ли би, такви, преживели време вербалне и реалне грубости, у каквом нажалост живимо, када свако себи узима за право да другога увреди, повреди или му суди. Свакако, има примера који доказују и супротно, али своде се, чини ми се, на изузетке од правила. Волела бих кад би књиге, не само ова моја, имале ту моћ, ту снагу, да направе, бар на нивоу размишљања (јер – ”Какве су ти мисли…”), помак у поимању душе и љубави, васпитања и искрености у савременом свету. Ово звучи као утопија или тешки идеализам, зар не? Нека звучи.

Како сте структурирали своју књигу? Постоји ли неки посебни концепт или распоред песама који би читаоци требали приметити приликом читања?

Ова књига, са песмама нанизаним једна за другом, без груписања у некакве целине, ми личи на поему, заправо. Томе доприноси форма више него садржина, морам признати. Ниједна песма нема наслов; тачније, свакој је наслов ’Драги мој господине’, с обзиром на то да су писане у форми обраћања, кратких, лирских писама. Књига тиме нема ни садржај.

А Момини цртежи, како је неко сасвим смислено прокоментарисао – невероватно ’пашу’ уз песме. Кад сам већ добила привилегију да их могу користити, трудила сам се да их распоредим тематски, логично, како би пратили одређене стихове.

А читаоци ће и тако приметити оно што желе и то тако и треба да буде. Често сам на основу различитих доживљаја читалаца откривала сасвим нове слојеве сопствене поезије.

Мислите ли да је "Драги мој господине" више интимна и лична збирка у односу на ваше претходне књиге? На који начин је тако?

Нисам тога била свесна од почетка, али сада мислим да сам код ове збирке ухватила дах и заронила дубље него раније. Ако држимо да ’дубља’ значи више интимна и/или лична, онда је тако.

Питање је да ли стоји знак једнакости између ’лична збирка’ и ’лична поезија’. Постоји та теза да лична поезија не може бити добра; да мора тежити општем не би ли вредела.
Лордан Зафрановић, пак, то коментарише другачије, помирљивије. Мишљења је да се мора кренути од личног, како би се дотакло опште, те да су ове моје песме личне у једнакој мери колико су опште. Иначе, његово мишљење, смештено иза песама у књизи, заправо је у форми дијалога, разговора, који смо водили у ресторану једног театра у Прагу и са поносом и радошћу га препоручујем читаоцима.

Много чините на промоцији српског језика и књижевности, као и традиције, обичаја ван граница наше земље. Како видите улогу српске књижевности у дијаспори? Које методе или приступе сматрате најефикаснијима за ангажовање публике у иностранству и оснаживање њиховог културног идентитета?

Радује ме, ако се моје ангажовање препознаје као допринос промовисању и очувању наше културе ван граница Србије. Стало ми је до тога и са задовољством то радим; чини ми се да је на тај начин и удаљеност од корена и завичаја мања. То ми је важно, још важније због деце, него због мене саме.

Тај рад претпоставља приличан ентузијазам, понекад без жељеног ефекта, али само ако ефекат очекујемо сад и одмах. Међутим, када се саберу ситни и они крупнији кораци, позна се и пут којим корачате, траг који за собом оставите и смисао због којег све то радите.

Постојање и доступност дела наших аутора, наше књижевности у дијаспори је један од важних предуслова за очување нашег језика, културе, уопште духа. Људи најчешће одзивом реагују на афирмисане уметнике, позната имена; то је очекивано и сасвим у реду. Што се тиче промовисања културних садржаја, дела и аутора који нису тзв. мејнстрим, ту долази до изражаја способност и искуство организатора културних дешавања да анимира публику, као и поверење које је у свом окружењу стекао. А у време у каквом живимо, све, па и култура се добро ”прода”, ако има добру рекламу. Условно речено, наравно, али упознавање и благовремено обавештавање публике представљају веома значајну ставку у ономе што је до организатора. Истина, све је теже, али и велики изазов, парирати зони комфора, у којој је било какав садржај могуће добити једним кликом. Што’но рече Матија – ћераћемо се још.

У свету књижевности у којем се често суочавамо са новим трендовима и формама, како ви, као песникиња, одржавате свој јединствени глас и стил?

Ако се вратимо на део разговора о емоцијама, које бих волела да пренесем читаоцима кроз своје стихове, имаћете и одговор на ово питање. Трендове никада нисам пратила по сваку цену ни у моди. Класика је за мене неприкосновена, елегантна, надмоћна, вечна.
Када говоримо о књижевности, не можемо остати имуни, ”глуви” на новѝне које, и у тој сфери, доноси ново доба. Tреба пратити, ради опште културе уосталом, дешавања и кретања на савременој књижевној сцени, али не и уклапати се у сваком случају. Мом стиху неретко замерају риму. Критичари, не читаоци. А ја је се некако тешко одричем. Није да имам нешто против, али је то некако јаче од мене и та моја препознатљива ’раштркана’ рима увек некако превлада. По мом мишљењу, важније је и вредније бити аутентичан у свом изразу и стилу, него се стопити у тренд, који чак и у дефиницији свог појма садржи одредницу ’општа склоност’. Лепше је бити посебан, зар не?

У последње време, многи аутори се окрећу темама попут менталног здравља, друштвених питања и идентитета. Како ви третирате ове теме у својој поезији, и да ли мислите да је важно да песници ангажују своје читаоце кроз овакве теме?

Песници, уопште књижевници су ту, можда, у појачаној обавези; као и јавне личности у отвореном опредељењу и коментарисању друштвено-политичких догађаја (којих, код нас, ни на дневном нивоу не мањка), за шта се могу навести аргументи ’за’ једнако колико и аргументи ’против’. Мени, са друге стране, све што је обавеза није срцу блиско. Кад ми неко каже ’Јао, па ниси морала…’, одговорим: Па нисам морала; да јесам – не бих. Свакако не радо.
Елем, не могу рећи да нисам имала излете, чак циљане, у тзв. ангажовану поезију, која подразумева и теме које сте поменули, али то свакако није преовлађујућа нота моје поезије. Не знам да ли је то похвално или је за критику; једноставно је тако. Да бих написала песму, која се подводи под ангажоване теме, мора нешто тектонски да ме помери (као рецимо људски и материјални губици услед поплава 2014. године, када сам изнедрила песму, која је за кратко време постала вирална), а не тек да бих се огласила и била у, горе поменутом, тренду.
Не замерам писцима који се (превасходно) баве тим темама; нека се свако оријентише на оно што му највише лежи или што најбоље уме. Али оно што ме љути је што се љубавна поезија, у односу на ангажовану (у најширем смислу), доживљава као другоразредна. А то говори о нама, не о поезији. Међутим, желим ипак да додам да је, након промоције у Пожаревцу, осванула критика да ”поезија Јелене М. Ћирић отвара простор за преиспитивање – не само интимног, већ и друштвеног.”

Такође, Александар Танурџић је, у својству модератора на промоцији у Београду, поставио питање – ’Ваша поезија се суптилно дотиче и указује на положај жене у савременом друштву, уз директно обраћање мушкарцу. Да ли ти стихови Вашу поезију чине ангажованом?’, уз веома занимљиву личну сугестију ”да је ангажовано све што је написано и објављено.”

Дакле, може бити да мој поглед, субјективан, дакако, и није најмеродавнији.

Какву поруку бисте желели да поделите са својим читаоцима који прате вашу каријеру?

То би биле поруке, које су изнад поезије:

Да је живот један и да га воле.
Да је живаца вредно само здравље.
Да се, као одговор на увреду – насмеју.
Да, коме год могу и што пре могу – опросте.
Да буду свесни онога што имају и буду захвални за то.

Где су ваше наредне промоције? Где вас читалачка публика може очекивати?

Још живим - и дуго ћу - од пожаревачке и београдске промоције, са којих утиске још нисам средила, али свакако планирам једно летње путешествије са својом књигом. Има дивних фестивала, Културних лȇта по нашим градовима. Извесно ће предност имати Нови Сад, с обзиром на Прометеј, моју издавачку кућу, мада морам рећи да обожавам темперамент југа – Ниш, Врање, Лесковац… Свакако ћу све благовремено (об)јавити.
Искрено се радујем сусрету Господина са поштоваоцима поезије.

Уредници Књижевног ЕСНАФа Неда Гаврић и Илија Шаула са песникињом Јеленом Ћирић 

Пречиицом до књиге, кликом на слику! 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: