detalj slike: KRK Art dizajn

Cvetnik ženskih imena

(Ljubica Žikić, Arhiv Vojvodine - Novi Sad i Književni ESNAF - Beograd, 2025. II dopunjeno izdanje)

Ova jedinstvena publikacija istražuje povezanost ženskih imena sa narodnom tradicijom, biljkama, pesništvom i muzikom, nudeći čitaocima multidisciplinarni pristup koji povezuje lingvistiku, etnologiju, književnost i antropologiju. Knjiga ne samo da istražuje istorijsko i simboličko značenje imena, već ih povezuje sa narodnim običajima, pesmama i mitološkim motivima, obogaćujući kulturnu baštinu. Autorka kroz bogatu narativnu strukturu i lirske elemente osvetljava duboko ukorenjene tradicije i njihovu vezu sa identitetom žene kroz vekove.

Njena estetska, akademska i društvena vrednost čine je nezaobilaznim izdanjem za sve koji se bave istraživanjem jezika, folklora, kulture i umetnosti. Knjiga je značajan doprinos ne samo akademskim studijama, već i široj publici koja želi da razume kulturnu istoriju i simboliku ženskih imena u narodnoj baštini. Zbog svoje originalnosti, istraživačke dubine i doprinosa očuvanju narodnih vrednosti, smatram da knjiga Cvetnik ženskih imena zaslužuje posebnu pažnju i nadam se da će biti prepoznata kao delo od značaja za kulturnu i naučnu zajednicu.

urednik: Ilija Šaula

V

Vi­šnja, Vi­šnjan­ka, Vi­šnji­ca – lič­na ime­na na­sta­la pre­ma pra­slo­ven­skom i sve­slo­ven­skom na­zi­vu dr­ve­ta i plo­da vi­šnje. Ovo su sta­ra i bi­ra­na ime­na ko­ja sim­bo­li­zu­ju ne­žnu i sreć­nu lju­bav, plod­nost i pri­ja­telj­stvo.

VI­ŠNjA – Pru­nus ce­ras­sus L. iz po­ro­di­ce ru­ža (Ro­sa­ce­ae) je voć­ka u ob­li­ku žbu­na ili ni­skog dr­ve­ta. Vi­šnja ima be­le cve­to­ve, a cve­ta u apri­lu i ma­ju. Plo­do­vi su me­sna­te ko­štu­ni­ce, ki­sel­ka­stog uku­sa i cr­ve­ne do sko­ro cr­ne bo­je. Do­bri su za je­lo, spra­vlja­nje so­ko­va, dže­mo­va i li­ke­ra. Vi­šnje­vo dr­vo je ce­nje­no u sto­lar­stvu. Po­re­klom je iz Ma­le Azi­je, a u srp­skim ze­mlja­ma ra­ste u pre­de­lu hra­sto­vih šu­ma.

Vi­šnja ima va­žnu ulo­gu u lju­bav­nim vra­ča­nji­ma i ga­ta­nji­ma. Uo­či Đur­đev­da­na de­voj­ka uda­va­ča za­tre­se vi­šnju sa že­ljom da do­go­di­ne ne bu­de kod maj­ke. U že­lji da sa­zna za ko­ga će se uda­ti, de­voj­ka lo­mi gran­či­ce vi­šnje i sva­ku na­me­ni po ne­kom mom­ku. Ko­ju gran­či­cu uju­tro pr­vu do­tak­ne, za tog će se mom­ka uda­ti [54, str. 228]. U đur­đev­dan­sko ju­tro de­voj­ke su se pe­le na vi­šnju da bi mom­ci svi­snu­li za nji­ma [31, str. 80].

Ve­ru­je se da pra­nje ko­se pro­ku­va­nom vo­dom od vi­šnje­vog li­šća za­u­sta­vlja će­la­vost. Čaj od pe­telj­ki vi­šnje, ku­ku­ru­zne svi­le, ru­se i sit­ni­ce, do­bar je za le­če­nje ka­me­na u bu­bre­gu [30, str. 47].

Vi­šnja je omi­lje­no dr­vo u na­šem na­ro­du. Ne­žno je ope­va­no još u naj­sta­ri­jim lir­skim pe­sma­ma, ko­je odi­šu mit­skim du­hom. Pod nje­nom kro­šnjom sa­sta­ju se dra­gi i dra­ga, ili le­pe vi­le ko­lo igra­ju:

 Oj vi­šnjo vi­šnji­či­ce!
 Dig­ni gra­ne,
 Is­pod te­be vi­le
 Div­no ko­lo vo­de ...

                                                [19, str. 116–117]

U bilj­nom sve­tu vi­šnja je po­i­sto­ve­će­na sa de­vo­jač­kom le­po­tom:

Sa­dih vi­šnju, a pro­sih đe­voj­ku,
 ne­ka ra­ste vi­šnja i đe­voj­ka.
Pu­nu vje­tar, slo­mi vi­šnji gra­ne,
 a đe­voj­ku dru­gi pre­pro­si­še.

                                                                                [19, str. 320]

Vi­Šnji­Či­ca rod ro­di­la

Vi­šnji­či­ca rod ro­di­la,

„Daj, de­voj­ko, jed­no oko.”
Od ro­da se po­lo­mi­la.

– „Stan’, pri­če­kaj, mla­do mom­če,
Ne­ma vi­šnju ko da be­re,

Dok mi maj­ka za breg za­đe,
Sa­mo mom­če i de­voj­če

Bi­će tvo­ja oba oka,
Stid­nje mom­če, neg’ de­voj­če,

Oba oka i de­voj­ka.”
Is­pod sti­da pro­go­va­ra: 

[73, str. 263]

Nastaviće se na neko drugo slovo i neko drugo ime

***

Knjigu možete poručiti kod autorke u inboks na fejsbuku. 
Klikom na sliku

PODELITE OVAJ TEKST NA: