детаљ слике: КРК Арт дизајн

Цветник женских имена

(Љубица Жикић, Архив Војводине - Нови Сад и Књижевни ЕСНАФ - Београд, 2025. II допуњено издање)

Ова јединствена публикација истражује повезаност женских имена са народном традицијом, биљкама, песништвом и музиком, нудећи читаоцима мултидисциплинарни приступ који повезује лингвистику, етнологију, књижевност и антропологију. Књига не само да истражује историјско и симболичко значење имена, већ их повезује са народним обичајима, песмама и митолошким мотивима, обогаћујући културну баштину. Ауторка кроз богату наративну структуру и лирске елементе осветљава дубоко укорењене традиције и њихову везу са идентитетом жене кроз векове.

Њена естетска, академска и друштвена вредност чине је незаобилазним издањем за све који се баве истраживањем језика, фолклора, културе и уметности. Књига је значајан допринос не само академским студијама, већ и широј публици која жели да разуме културну историју и симболику женских имена у народној баштини. Због своје оригиналности, истраживачке дубине и доприноса очувању народних вредности, сматрам да књига Цветник женских имена заслужује посебну пажњу и надам се да ће бити препозната као дело од значаја за културну и научну заједницу.

уредник: Илија Шаула

В

Ви­шња, Ви­шњан­ка, Ви­шњи­ца – лич­на име­на на­ста­ла пре­ма пра­сло­вен­ском и све­сло­вен­ском на­зи­ву др­ве­та и пло­да ви­шње. Ово су ста­ра и би­ра­на име­на ко­ја сим­бо­ли­зу­ју не­жну и срећ­ну љу­бав, плод­ност и при­ја­тељ­ство.

ВИ­ШЊА – Pru­nus ce­ras­sus L. из по­ро­ди­це ру­жа (Ro­sa­ce­ae) је воћ­ка у об­ли­ку жбу­на или ни­ског др­ве­та. Ви­шња има бе­ле цве­то­ве, а цве­та у апри­лу и ма­ју. Пло­до­ви су ме­сна­те ко­шту­ни­це, ки­сел­ка­стог уку­са и цр­ве­не до ско­ро цр­не бо­је. До­бри су за је­ло, спра­вља­ње со­ко­ва, џе­мо­ва и ли­ке­ра. Ви­шње­во др­во је це­ње­но у сто­лар­ству. По­ре­клом је из Ма­ле Ази­је, а у срп­ским зе­мља­ма ра­сте у пре­де­лу хра­сто­вих шу­ма.

Ви­шња има ва­жну уло­гу у љу­бав­ним вра­ча­њи­ма и га­та­њи­ма. Уо­чи Ђур­ђев­да­на де­вој­ка уда­ва­ча за­тре­се ви­шњу са же­љом да до­го­ди­не не бу­де код мај­ке. У же­љи да са­зна за ко­га ће се уда­ти, де­вој­ка ло­ми гран­чи­це ви­шње и сва­ку на­ме­ни по не­ком мом­ку. Ко­ју гран­чи­цу ују­тро пр­ву до­так­не, за тог ће се мом­ка уда­ти [54, стр. 228]. У ђур­ђев­дан­ско ју­тро де­вој­ке су се пе­ле на ви­шњу да би мом­ци сви­сну­ли за њи­ма [31, стр. 80].

Ве­ру­је се да пра­ње ко­се про­ку­ва­ном во­дом од ви­шње­вог ли­шћа за­у­ста­вља ће­ла­вост. Чај од пе­тељ­ки ви­шње, ку­ку­ру­зне сви­ле, ру­се и сит­ни­це, до­бар је за ле­че­ње ка­ме­на у бу­бре­гу [30, стр. 47].

Ви­шња је оми­ље­но др­во у на­шем на­ро­ду. Не­жно је опе­ва­но још у нај­ста­ри­јим лир­ским пе­сма­ма, ко­је оди­шу мит­ским ду­хом. Под ње­ном кро­шњом са­ста­ју се дра­ги и дра­га, или ле­пе ви­ле ко­ло игра­ју:

 Ој ви­шњо ви­шњи­чи­це!
 Диг­ни гра­не,
 Ис­под те­бе ви­ле
 Див­но ко­ло во­де ...

                                                [19, стр. 116–117]

У биљ­ном све­ту ви­шња је по­и­сто­ве­ће­на са де­во­јач­ком ле­по­том:

Са­дих ви­шњу, а про­сих ђе­вој­ку,
 не­ка ра­сте ви­шња и ђе­вој­ка.
Пу­ну вје­тар, сло­ми ви­шњи гра­не,
 а ђе­вој­ку дру­ги пре­про­си­ше.

                                                                                [19, стр. 320]

Ви­Шњи­Чи­ца род ро­ди­ла

Ви­шњи­чи­ца род ро­ди­ла,

„Дај, де­вој­ко, јед­но око.”
Од ро­да се по­ло­ми­ла.

– „Стан’, при­че­кај, мла­до мом­че,
Не­ма ви­шњу ко да бе­ре,

Док ми мај­ка за брег за­ђе,
Са­мо мом­че и де­вој­че

Би­ће тво­ја оба ока,
Стид­ње мом­че, нег’ де­вој­че,

Оба ока и де­вој­ка.”
Ис­под сти­да про­го­ва­ра: 

[73, стр. 263]

Наставиће се на неко друго слово и неко друго име

***

Књигу можете поручити код ауторке у инбокс на фејсбуку. 
Кликом на слику

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: