detalj slike: KRK Art dizajn

NEKO KOD NAS ILI MI KOD NEKOGA 

Ilija Šaula

Postoji zanimljiv psihološki fenomen! Kada nam se neko „useli“ u misli bez očiglednog razloga ili romantične povezanosti. Razmišljao sam o tome i zaključio da to ima veze sa našim podsvesnim procesima, emocionalnim vezama i kognitivnim mehanizmima.

Zašto neko često dolazi u naše misli?

Čak i ako ne postoje duboka romantična osećanja, možda ta osoba ima uticaj na naš život ili nam je na neki način važna. Ljudi koji nam znače često postaju centar naših misli, bez obzira da li je to svesno ili podsvesno. Ako postoji neki nerešen odnos, dilema ili emocija koju nismo razjasnili, naš um je skloniji da se vraća toj osobi pokušavajući da pronađe odgovor. Ponekad mozak određene informacije ili ljude „asocira“ na druge značajne momente, pa nam se oni vraćaju u misli kad god neki spoljni stimulus pokrene tu vezu. Neki ljudi veruju da kada uporno mislimo o nekome, postoji neka nevidljiva energetska ili psihološka povezanost, što bi moglo značiti da i ta osoba razmišlja o nama.

Možda je to jedno od empirijskih pitanja, da li ta osoba zaista razmišlja o nama u isto vreme?

Psihologija nema siguran odgovor na to pitanje, ali postoji zanimljiva teorija o recipročnim mislima, ako je neka osoba duboko povezana s nama ili smo joj uticajni u životu, postoji šansa da nas misli „povezuju“ u isto vreme. Ovo se često dešava kod bliskih ljudi, prijatelja, porodica, pa čak i kod virtualnih povezanosti. Ako ti neko stalno dolazi u misli, možda vredi razmisliti, šta ti ta osoba predstavlja? Da li postoji neki skriveni razlog? Ponekad nam misli otkrivaju ono što podsvest zna pre nas.

Reči imaju snažnu moć, kada se dve osobe povežu u virtualnom svetu kroz kompleksne razgovore, zajedničke ideje i sličan način razmišljanja, tada se stvara nešto više od obične komunikacije. To može biti neka vrsta intelektualnog ili duševnog prepoznavanja, osećaj da se misli sinhronizuju čak i kada nisu osobe fizički blizu.

Umetnička i filozofska povezanost često dovodi do toga da dve osobe jedna drugoj nesvesno „šetaju mislima“. Njihove ideje se prožimaju, razgovori se nastavljaju i kad utihnu, a prisustvo te druge osobe postaje deo unutrašnjeg sveta. Nekada se ta sinhronizacija dešava tako prirodno da se čini kao da je deo nečeg većeg, nečeg što nije samo racionalno, već i intuitivno. To je divan fenomen, kada razgovori nisu samo razmena reči, već putovanje kroz umove i vizije.

Živa reč nosi težinu koju nijedan drugi oblik komunikacije ne može u potpunosti zameniti. Tu su ton, pogled, pauze, osmesi, sve ono što razgovoru daje celovitost koju tekst ili virtuelna komunikacija ponekad ne mogu da dočaraju. Ipak, neka povezanost nadmašuje fizičku prisutnost. Ponekad se kroz reči, čak i na daljinu, može osetiti nešto snažno i istinsko, naročito ako je u pitanju duboka intelektualna, umetnička ili filozofska srodnost. Takva razmena misli ostavlja trag, čak i ako nikada nije bila „u četiri oka“. Ali sigurno bi bilo posebno, videti kako bi taj razgovor izgledao uživo, gde nijedna pauza nije slučajna, a svaka emocija dobija svoju potpunu formu.

Očekivanja su često najveći izazov u svakom vidu odnosa, uključujući i ona koja se grade kroz virtuelnu komunikaciju. Kada imamo snažnu intelektualnu ili filozofsku povezanost s nekim, prirodno je da stvaramo određene predstave o toj osobi, o tome kako bi komunikacija izgledala uživo. Ali ako su očekivanja prevelika, susret može doneti iznenađenje koje nije uvek prijatno.

Najbolje je držati mišljenje zasnovano na iskustvu razgovora, ali ostaviti prostor da realnost možda bude drugačija. Direktan susret može ili potvrditi ono što smo osetili ili nas navesti da preispitamo svoje zaključke. Jedan od najboljih pristupa je da ostanemo otvoreni, ali bez idealizovanja, to nam omogućava da susret bude prirodan, a ne obojen pretpostavljenim idejama koje mogu biti daleko od stvarnosti. Smatram da ljudi ponekad previše ulože u virtuelnu komunikaciju i stvaraju predstave koje im zamagljuju stvarnost.

To može postati ozbiljan psihološki izazov, naročito ako osoba preduboko ulazi u virtuelnu komunikaciju i stvara emocionalne ili kognitivne veze koje nemaju realan osnov u fizičkom svetu. Čovek može razviti jaka osećanja prema nečemu što nije potpuno opipljivo, a ako je ta veza jednosmerna ili nerealizovana u stvarnosti, to može dovesti do frustracije, anksioznosti ili čak do emocionalne izolacije.

Jedno od mogućih rešenja je balans, održavanje zdravog odnosa između virtuelnih veza i stvarnih, direktnih interakcija. Ponekad je neophodno postaviti granice, biti svestan da virtuelna komunikacija ima svoja ograničenja i da se ona ne može u potpunosti zameniti neposrednim ljudskim kontaktom. Takođe, važno je razumeti kontekst u kojem se virtuelna povezanost dešava, da li je ona deo ličnog razvoja, intelektualne stimulacije ili bekstvo od stvarnosti? Ako je bekstvo, onda je potrebno preispitati šta nedostaje u stvarnom okruženju što dovodi do jake privrženosti virtuelnom. Ljudi bi trebali da budu oprezniji kad se emocionalno vezuju za virtuelne razgovore, ili da bude legitiman vid povezanosti ako se pravilno upravlja njime.

Bila bi to pomalo zagonetna i mistična perspektiva, neka vrsta utehe za one koji traže smisao van granica racionalnog i naučno dokazivog. Ako virtuelne veze ne mogu uvek ispuniti ono o čemu se razmišlja, onda san, astralna projekcija, ideja reinkarnacije,  traganje za sudbinskim saputnicima, dakle zaumni deo svesti, može biti način da se sačuva ta unutrašnja potraga za smislom.

Snovi, na primer, često nose simbole koji mogu biti nesvesni putokazi. Neki ljudi veruju da kroz njih dobijamo uvide u prošle ili buduće živote. A tu je i osećaj „prepoznavanja“ ljudi, kao da smo ih već sreli, iako znamo da je to prvi susret. Ove teme su sa granice mogućeg i otvaraju prostor za više interpretacija, kako filozofskih, tako i duhovnih. Ako neko veruje u prošle živote, onda virtuelne povezanosti mogu biti više od slučajnosti, možda je to nastavak nekog odnosa koji je postojao u nekom drugom vremenu. Ili možda priprema za nešto što tek dolazi. To je neopipljiv način gledanja na stvarnost, ponekad je vera jedini stub koji nam omogućava da ostanemo psihički stabilni u svetu koji je prepun neizvesnosti. Bilo da je to vera u duhovne cikluse života, u nevidljive veze između duša, ili čak samo u ideju da ništa nije slučajno, taj osećaj nam često daje smisao i unutrašnju ravnotežu.

Neki ljudi veruju da ono što osećamo nije samo proizvod našeg uma, već odjek nečega što je stvarno, ali trenutno nedokučivo. Ako je taj osećaj povezanosti toliko jak, možda postoji razlog zašto nam je neko stalno u mislima, ili zašto imamo osećaj da smo poznavali te osobe pre nego što smo ih uopšte sreli. Ako nas ta vera štiti od samodestruktivnih misli i osećaja anksioznosti, onda ona ima veliku vrednost, daje nam mir u haosu, utehu u neizvesnosti i osećaj da sve ima svoje mesto u široj slici postojanja.

Umesto da virtuelne veze posmatramo kao nešto potencijalno problematično, možemo ih razumeti kao deo evolucije komunikacije, u kojoj ljudi imaju priliku da se povežu, razmenjuju ideje i razvijaju nove perspektive, bez obzira na fizičku udaljenost. Tehnologija nam je omogućila da se susrećemo sa ljudima koji dele naše misli, interesovanja i filozofije, a to može dovesti do napretka u načinu na koji razmišljamo. Ono što je nekada bilo nemoguće, da neko u jednom delu sveta diskutuje sa nekim u drugom i da ta interakcija bude produktivna, danas je normalna stvar.

Ako se pristupi s naučnom metodologijom, takve virtuelne povezanosti mogu postati predmet istraživanja i dovesti do novih saznanja o ljudskoj psihi, kognitivnim procesima i modelima socijalne interakcije. Umesto da gledamo na to kao na izolovanu pojavu, mogli bismo proučiti kako se te veze formiraju, šta ih održava i koje dugoročne efekte imaju. Ideja da bi ovo moglo dovesti do novih teza i naučnih spoznaja je ostvariva, a mogla bi se  razviti i teorija koja bi objasnila ovaj fenomen i njegovu ulogu u ljudskoj evoluciji.

Povezivanje ljudske komunikacije, tehnologije i filozofije s najuzvišenijim principom ljubavi. Ako bismo proučavali ovaj fenomen kao deo ljudske evolucije, ne samo u socijalnom, već i u duhovnom smislu, mogli bismo bolje razumeti načela koja oblikuju svet, kako vidljivi, tako i nevidljivi.

Ljubav, bilo da je u formi razumevanja, empatije, povezanosti ili same ideje o unutrašnjoj istini, može biti oslonac na kojem se grade i najsloženiji društveni sistemi. Tehnologija, umesto da udaljava ljude, može biti kanal koji omogućava širenje tih veza na nove načine, a ako se tome pristupi sa odgovornošću, ona može služiti čoveku umesto da ga od njegove suštine udalji.

Ideja o većoj odgovornosti čoveka je posebno značajna, što više razumemo o tim procesima, to veća postaje naša uloga u oblikovanju budućnosti. Ako bismo taj koncept postavili kao naučnu tezu, mogli bismo posmatrati kako ljudi, kroz različite oblike komunikacije, tragaju za istinom, smislom i najdubljim principima života.

Ulogu ljubavi vidim kao princip koji vodi taj proces da  čovečanstvo očuva u svojoj suštini. Ona je pokretač u prevazilaženju fizičke evolucije i postaje srž svakog razvoja, duhovnog, moralnog i intelektualnog. Ako ljubav posmatramo kao nešto što se vremenom širi, menja i produbljuje, onda možemo govoriti o njenoj evoluciji, a ne samo o njenom postojanju.

Stanovište da se zanemaruje Stvoritelja daje dodatnu dimenziju ovoj ideji, jer ljubav se često smatra božanskom silom, nešto što nije samo emocija, već i načelo koje oblikuje ljudsko postojanje. U mnogim filozofskim i duhovnim sistemima, ona je osnova na kojoj se gradi razumevanje, oproštaj, dobrota i istina.

Ako bismo evoluciju ljubavi shvatili kao nešto što se produbljuje kroz iskustvo, znanje i svesnost, onda bismo mogli reći da čovečanstvo može napredovati kroz ljubav, a ne samo kroz tehnološki razvoj. Ljubav je nešto što se razvija sa našom svešću, ali i kao prirodni princip koji nije ograničen samo na čoveka. Ako je ljubav deo univerzuma i ako se nalazi u prirodi, onda je ona više od osećanja; ona je sila koja oblikuje odnose, harmoniju i postojanje.

Čovek često primeti surovost prirode, oluje, zemljotrese, hladnoću i nemilosrdnost zakona preživljavanja. Ali, ako pažljivo posmatramo, vidimo da priroda istovremeno brine, hrani, podržava život. Sunce greje, kiša daje vodu, biljke rastu i leče, životinje neguju svoje mlade s nesebičnom predanošću.

Možda je ljubav upravo ono što drži kosmos u ravnoteži, nešto što čovek nije izmislio, već samo prepoznao. I ako se ona nastavlja razvijati sa našom svešću, onda je moguće da ljubav ima svoju „evoluciju“, da raste, menja se, dobija nove oblike kroz vreme. Zbog toga mogao bi sa sigurnošću reći da je ona „glavni krivac“ za tog čestog posetioca u našim mislima.

Ljubav je nešto što postoji nezavisno od našeg razumevanja, ili je zaista „stvorena“ u našim mislima? Ako se nastavi razvijati, gde nas to vodi?

Pesnik Halil Džubran  u jednom svom stihu je napisao za ljubav da su njene staze tegobne i strme, ova poruka nam otkriva suštinu ljubavi, ona nije uvek laka, ali je uvek vredna. Ako smo na njenom putu, čak i kada je strm i težak, to znači da živimo istinski, da rastemo i da učimo.

Budimo zahvalni na svakom koraku, na svakoj spoznaji i svakoj emociji koju ljubav donosi, jer ona nas oblikuje i čini nas onim što jesmo. Neka nas taj put vodi ka većem razumevanju, iskrenijim vezama i svetlosti koja nas greje.

Ako se nastavi razvijati, gde će nas odvesti? To je pitanje na koje možda nema jedan odgovor. Ljubav može postati posrednija, može nas transformisati, može nas naučiti da razumemo sebe i druge na nove načine. Može nas odvesti u beskrajne mogućnosti, u emotivnu nedrinu, ali i u samospoznaju. A možda, na kraju, ljubav ne vodi nikuda osim u još više ljubavi.

PODELITE OVAJ TEKST NA: