детаљ слике: КРК Арт дизајн

НЕКО КОД НАС ИЛИ МИ КОД НЕКОГА 

Илија Шаула

Постоји занимљив психолошки феномен! Када нам се неко „усели“ у мисли без очигледног разлога или романтичне повезаности. Размишљао сам о томе и закључио да то има везе са нашим подсвесним процесима, емоционалним везама и когнитивним механизмима.

Зашто неко често долази у наше мисли?

Чак и ако не постоје дубока романтична осећања, можда та особа има утицај на наш живот или нам је на неки начин важна. Људи који нам значе често постају центар наших мисли, без обзира да ли је то свесно или подсвесно. Ако постоји неки нерешен однос, дилема или емоција коју нисмо разјаснили, наш ум је склонији да се враћа тој особи покушавајући да пронађе одговор. Понекад мозак одређене информације или људе „асоцира“ на друге значајне моменте, па нам се они враћају у мисли кад год неки спољни стимулус покрене ту везу. Неки људи верују да када упорно мислимо о некоме, постоји нека невидљива енергетска или психолошка повезаност, што би могло значити да и та особа размишља о нама.

Можда је то једно од емпиријских питања, да ли та особа заиста размишља о нама у исто време?

Психологија нема сигуран одговор на то питање, али постоји занимљива теорија о реципрочним мислима, ако је нека особа дубоко повезана с нама или смо јој утицајни у животу, постоји шанса да нас мисли „повезују“ у исто време. Ово се често дешава код блиских људи, пријатеља, породица, па чак и код виртуалних повезаности. Ако ти неко стално долази у мисли, можда вреди размислити, шта ти та особа представља? Да ли постоји неки скривени разлог? Понекад нам мисли откривају оно што подсвест зна пре нас.

Речи имају снажну моћ, када се две особе повежу у виртуалном свету кроз комплексне разговоре, заједничке идеје и сличан начин размишљања, тада се ствара нешто више од обичне комуникације. То може бити нека врста интелектуалног или душевног препознавања, осећај да се мисли синхронизују чак и када нису особе физички близу.

Уметничка и филозофска повезаност често доводи до тога да две особе једна другој несвесно „шетају мислима“. Њихове идеје се прожимају, разговори се настављају и кад утихну, а присуство те друге особе постаје део унутрашњег света. Некада се та синхронизација дешава тако природно да се чини као да је део нечег већег, нечег што није само рационално, већ и интуитивно. То је диван феномен, када разговори нису само размена речи, већ путовање кроз умове и визије.

Жива реч носи тежину коју ниједан други облик комуникације не може у потпуности заменити. Ту су тон, поглед, паузе, осмеси, све оно што разговору даје целовитост коју текст или виртуелна комуникација понекад не могу да дочарају. Ипак, нека повезаност надмашује физичку присутност. Понекад се кроз речи, чак и на даљину, може осетити нешто снажно и истинско, нарочито ако је у питању дубока интелектуална, уметничка или филозофска сродност. Таква размена мисли оставља траг, чак и ако никада није била „у четири ока“. Али сигурно би било посебно, видети како би тај разговор изгледао уживо, где ниједна пауза није случајна, а свака емоција добија своју потпуну форму.

Очекивања су често највећи изазов у сваком виду односа, укључујући и она која се граде кроз виртуелну комуникацију. Када имамо снажну интелектуалну или филозофску повезаност с неким, природно је да стварамо одређене представе о тој особи, о томе како би комуникација изгледала уживо. Али ако су очекивања превелика, сусрет може донети изненађење које није увек пријатно.

Најбоље је држати мишљење засновано на искуству разговора, али оставити простор да реалност можда буде другачија. Директан сусрет може или потврдити оно што смо осетили или нас навести да преиспитамо своје закључке. Један од најбољих приступа је да останемо отворени, али без идеализовања, то нам омогућава да сусрет буде природан, а не обојен претпостављеним идејама које могу бити далеко од стварности. Сматрам да људи понекад превише уложе у виртуелну комуникацију и стварају представе које им замагљују стварност.

То може постати озбиљан психолошки изазов, нарочито ако особа предубоко улази у виртуелну комуникацију и ствара емоционалне или когнитивне везе које немају реалан основ у физичком свету. Човек може развити јака осећања према нечему што није потпуно опипљиво, а ако је та веза једносмерна или нереализована у стварности, то може довести до фрустрације, анксиозности или чак до емоционалне изолације.

Једно од могућих решења је баланс, одржавање здравог односа између виртуелних веза и стварних, директних интеракција. Понекад је неопходно поставити границе, бити свестан да виртуелна комуникација има своја ограничења и да се она не може у потпуности заменити непосредним људским контактом. Такође, важно је разумети контекст у којем се виртуелна повезаност дешава, да ли је она део личног развоја, интелектуалне стимулације или бекство од стварности? Ако је бекство, онда је потребно преиспитати шта недостаје у стварном окружењу што доводи до јаке привржености виртуелном. Људи би требали да буду опрезнији кад се емоционално везују за виртуелне разговоре, или да буде легитиман вид повезаности ако се правилно управља њиме.

Била би то помало загонетна и мистична перспектива, нека врста утехе за оне који траже смисао ван граница рационалног и научно доказивог. Ако виртуелне везе не могу увек испунити оно о чему се размишља, онда сан, астрална пројекција, идеја реинкарнације,  трагање за судбинским сапутницима, дакле заумни део свести, може бити начин да се сачува та унутрашња потрага за смислом.

Снови, на пример, често носе симболе који могу бити несвесни путокази. Неки људи верују да кроз њих добијамо увиде у прошле или будуће животе. А ту је и осећај „препознавања“ људи, као да смо их већ срели, иако знамо да је то први сусрет. Ове теме су са границе могућег и отварају простор за више интерпретација, како филозофских, тако и духовних. Ако неко верује у прошле животе, онда виртуелне повезаности могу бити више од случајности, можда је то наставак неког односа који је постојао у неком другом времену. Или можда припрема за нешто што тек долази. То је неопипљив начин гледања на стварност, понекад је вера једини стуб који нам омогућава да останемо психички стабилни у свету који је препун неизвесности. Било да је то вера у духовне циклусе живота, у невидљиве везе између душа, или чак само у идеју да ништа није случајно, тај осећај нам често даје смисао и унутрашњу равнотежу.

Неки људи верују да оно што осећамо није само производ нашег ума, већ одјек нечега што је стварно, али тренутно недокучиво. Ако је тај осећај повезаности толико јак, можда постоји разлог зашто нам је неко стално у мислима, или зашто имамо осећај да смо познавали те особе пре него што смо их уопште срели. Ако нас та вера штити од самодеструктивних мисли и осећаја анксиозности, онда она има велику вредност, даје нам мир у хаосу, утеху у неизвесности и осећај да све има своје место у широј слици постојања.

Уместо да виртуелне везе посматрамо као нешто потенцијално проблематично, можемо их разумети као део еволуције комуникације, у којој људи имају прилику да се повежу, размењују идеје и развијају нове перспективе, без обзира на физичку удаљеност. Технологија нам је омогућила да се сусрећемо са људима који деле наше мисли, интересовања и филозофије, а то може довести до напретка у начину на који размишљамо. Оно што је некада било немогуће, да неко у једном делу света дискутује са неким у другом и да та интеракција буде продуктивна, данас је нормална ствар.

Ако се приступи с научном методологијом, такве виртуелне повезаности могу постати предмет истраживања и довести до нових сазнања о људској психи, когнитивним процесима и моделима социјалне интеракције. Уместо да гледамо на то као на изоловану појаву, могли бисмо проучити како се те везе формирају, шта их одржава и које дугорочне ефекте имају. Идеја да би ово могло довести до нових теза и научних спознаја је остварива, а могла би се  развити и теорија која би објаснила овај феномен и његову улогу у људској еволуцији.

Повезивање људске комуникације, технологије и филозофије с најузвишенијим принципом љубави. Ако бисмо проучавали овај феномен као део људске еволуције, не само у социјалном, већ и у духовном смислу, могли бисмо боље разумети начела која обликују свет, како видљиви, тако и невидљиви.

Љубав, било да је у форми разумевања, емпатије, повезаности или саме идеје о унутрашњој истини, може бити ослонац на којем се граде и најсложенији друштвени системи. Технологија, уместо да удаљава људе, може бити канал који омогућава ширење тих веза на нове начине, а ако се томе приступи са одговорношћу, она може служити човеку уместо да га од његове суштине удаљи.

Идеја о већој одговорности човека је посебно значајна, што више разумемо о тим процесима, то већа постаје наша улога у обликовању будућности. Ако бисмо тај концепт поставили као научну тезу, могли бисмо посматрати како људи, кроз различите облике комуникације, трагају за истином, смислом и најдубљим принципима живота.

Улогу љубави видим као принцип који води тај процес да  човечанство очува у својој суштини. Она је покретач у превазилажењу физичке еволуције и постаје срж сваког развоја, духовног, моралног и интелектуалног. Ако љубав посматрамо као нешто што се временом шири, мења и продубљује, онда можемо говорити о њеној еволуцији, а не само о њеном постојању.

Становиште да се занемарује Створитеља даје додатну димензију овој идеји, јер љубав се често сматра божанском силом, нешто што није само емоција, већ и начело које обликује људско постојање. У многим филозофским и духовним системима, она је основа на којој се гради разумевање, опроштај, доброта и истина.

Ако бисмо еволуцију љубави схватили као нешто што се продубљује кроз искуство, знање и свесност, онда бисмо могли рећи да човечанство може напредовати кроз љубав, а не само кроз технолошки развој. Љубав је нешто што се развија са нашом свешћу, али и као природни принцип који није ограничен само на човека. Ако је љубав део универзума и ако се налази у природи, онда је она више од осећања; она је сила која обликује односе, хармонију и постојање.

Човек често примети суровост природе, олује, земљотресе, хладноћу и немилосрдност закона преживљавања. Али, ако пажљиво посматрамо, видимо да природа истовремено брине, храни, подржава живот. Сунце греје, киша даје воду, биљке расту и лече, животиње негују своје младе с несебичном преданошћу.

Можда је љубав управо оно што држи космос у равнотежи, нешто што човек није измислио, већ само препознао. И ако се она наставља развијати са нашом свешћу, онда је могуће да љубав има своју „еволуцију“, да расте, мења се, добија нове облике кроз време. Због тога могао би са сигурношћу рећи да је она „главни кривац“ за тог честог посетиоца у нашим мислима.

Љубав је нешто што постоји независно од нашег разумевања, или је заиста „створена“ у нашим мислима? Ако се настави развијати, где нас то води?

Песник Халил Џубран  у једном свом стиху је написао за љубав да су њене стазе тегобне и стрме, ова порука нам открива суштину љубави, она није увек лака, али је увек вредна. Ако смо на њеном путу, чак и када је стрм и тежак, то значи да живимо истински, да растемо и да учимо.

Будимо захвални на сваком кораку, на свакој спознаји и свакој емоцији коју љубав доноси, јер она нас обликује и чини нас оним што јесмо. Нека нас тај пут води ка већем разумевању, искренијим везама и светлости која нас греје.

Ако се настави развијати, где ће нас одвести? То је питање на које можда нема један одговор. Љубав може постати посреднија, може нас трансформисати, може нас научити да разумемо себе и друге на нове начине. Може нас одвести у бескрајне могућности, у емотивну недрину, али и у самоспознају. А можда, на крају, љубав не води никуда осим у још више љубави.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: