detalj slike: KRK Art dizajn

Aleksandra Đorđević o konkursu na temu „KNjIGA“ Književnog ESNAF-a

Raznolikošću izbegavamo jednomišlje i uniformnost.

- Aleksandra Đorđević.

Književni ESNAF - 06.05.2025.
Razgovarala: Neda Gavrić
Tehnički uredio: Ilija Šaula

Knjiga – taj neiscrpni izvor znanja, emocija i inspiracije, vekovima predstavlja temelj civilizacije. Ona nas vodi na putovanja kroz vreme i prostor, upoznaje sa različitim kulturama i perspektivama, i podstiče na razmišljanje i preispitivanje. U svetu koji se ubrzano menja, knjiga ostaje sigurno utočište, svetionik koji osvetljava put razumevanja i saosećanja. Njena moć je nemerljiva, a njena važnost neupitna.

Upravo sa idejom da se istakne značaj knjige u savremenom društvu i podstakne kreativno izražavanje na ovu temu, književni ESNAF je pokrenuo konkurs pod nazivom "KNjIGA". Ovaj konkurs je bio otvoren za sve autore širom sveta, pružajući im priliku da svojim esejima ili proznim radovima podele svoja razmišljanja, iskustva i viđenja o knjizi. Odziv je bio izuzetan, što samo potvrđuje univerzalnu privlačnost i značaj ove teme.

Sada, kada se približava objavljivanje šireg izbora radova, imamo čast da razgovaramo sa članovima uglednog žirija koji je imao težak zadatak da odabere najbolje radove među mnoštvom pristiglih. Njihov rad je bio ključan za uspeh ovog konkursa, a njihova stručnost i posvećenost garantuju da će najkvalitetniji radovi biti prepoznati i nagrađeni.

U ovom intervjuu razgovaramo sa Aleksandrom Đorđević.

Koji su ključni kriterijumi koje ste koristili prilikom ocenjivanja pristiglih radova?

Ja sam lično svaki put polazila od pitanja da li je i u kojoj meri odgovoreno na temu, zatim sam obraćala pažnju na tok misli i koliko je autoru pošlo za rukom da zadrži fokus na temi. U ovom kontekstu zanimalo me je da li su misli i ideje celovito povezane u rečenice i pasuse (kohezija), a manji strukturalni elementi u jedno celo (koherencija). Ovaj aspekt je značajan kamen spoticanja pri slobodnom, nenametnutom čitanju i često autor već na ovom mestu uspe da „uvuče“ ili „izgubi“ čitaoca. Ova veština trebalo bi da predstavlja osnovu za svakog pisca.

Elem, s obzirom da sam bila u ulozi žirija, prenebregavala sam ovaj kriterijum, ukoliko ne bi bio zadovoljen, i tragala za drugim kvalitetima. Neki autori su oduševili neočekivanim obrtima i eksperimentisanjem formom. Drugi su se na istom terenu prihvatili rizika i podbacili mešajući stilove i žanrove u toj meri da je namera autora postala nejasna. Jezička uvezanost, rečitost, ali pre svega jasna artikulisanost misli bio je važan kriterijum. Pojedini autori su pravi jezički virtuozi, dok je kod nekih slabo poznavanje gramatike i pravopisa anesteziralo utisak. Ipak, i kod tih autora prednost sam davala sadržini iako se razlika sama nametala između jezički manjkavih, onih urednih i  predantnih, i konačnoelaboriranih radova, koji su sadržavali kovanice, apstrakcije i dodavali temi alegorijsku i(li) filozofsku dimenziju.

Dakle, polaznu tačku sam odredila ja, a ostali kriterijumi su proistekli iz onoga što je ova grupa pisaca imala da ponudi. Smatram da bi svako rigidno nametanje kriterijuma pri temi koja je manje-više slobodna bilo neprofesionalno i nefer prema ljudima koji su ispoljili svoju kreativnost. Napomenula bih da su se sva tri člana žirija rukovodila napomenutim kriterijumima, s tim što smo u skladu sa sopstvenom ličnošću, čitalačkim senzibilitetom i sopstvenim spisateljskim stilom, različito vrednovali ove kriterijume, što mi je drago; raznolikošću izbegavamo jednomišlje i uniformnost.

Kako biste ocenili ukupni kvalitet pristiglih radova?

Delimično sam odgovorila na ovo pitanje u prethodnom odgovoru. Mali procenat radova je oduševio, neki od njih su nažalost i diskvalifikovani jer nisu zadovoljili propozicije, i to mi je posebno žao, ali verujem da ćemo ih istaći u nekom drugom kontekstu. Malo veći procenat našao se u gornjoj sredini, a veći deo je zadovoljio osnovni kriterijum čitanja. Svako numeričko vrednovanje mi je mrsko, a sve što prelazi osnovno u velikoj meri koketira sa ukusom i iskustvom onoga ko čita. Zadovoljni smo.

Šta mislite o trenutnom položaju knjige u savremenom društvu? Da li se on menja na bolje ili lošije?

Pitanje je potpuno legitimno i čini mi se da bih svaki dan mogla da pružim drugačiji odgovor. Meša Selimović je rekao da smo nepravedni prema knjigama jer im sudimo prema trenutnom raspoloženju. E ako proširimo ovu logiku i na makroplan knjige, rekla bih da zavisi od društvenih, političkih i ekonomskih činioca, da budem i ja diplomatična. Suma sumarum, promenio se i menja se položaj knjige, ali govoriti u kategorijama dobrog i lošeg je nezahvalno. Sama definicije knjige se menja i određeni aspekti dolaze do izražaja, dok drugi tonu u zasenak. Kako god da odgovorim na ovo pitanje, čini mi se da ono zavisi više od mog trenutnog raspoloženja nego od tržišnih zakona. Bolji odgovor na ovo pitanje su radovi koje smo odabrali. 

Za ljude od kulture, knjiga će se uvek visoko kotirati. Pravo pitanje bi bilo koliko njih još ima? U mom carstvu, još se dobro držimo, a za mene je knjiga intelektualno dobro, stimulans i riznica jezika.

Kako biste opisali odnos čitalaca prema knjigama danas u poređenju sa prošlim decenijama?

Uh, baš teška pitanja. Navode me da se bavim istorijskom pozadinom razvoja pismenosti, čitanja, pisanja itd., a to baš i nije moj domen. Moram se ograditi na ovom mestu nedovoljnim poznavanjem prilika i navika, ali odgovoriću jer je reč o periodu mog života. Moj utisak je da knjiški moljci novijih generacija čitaju još više, ali laganija štiva, da su razonoda i zabava potisnule znanje, i da su vizuelne dopune tekstu postale gotovo neizostavne. Što se tiče promena unutar moje generacije, čini mi se da se čita manje, možda i probranije, ali i brže. Ne čitaju se obavezno cele knjige; sada su nam dostupni i odlomci i rezimei. Sada kad sam ovo izjavila, pitam se da li je to zaista novo. I moja generacija sazreva, pa se samim tim menjaju i čitalačke navike i ukusi. Šta da vam kažem, ako nastavim, opet ću doći do zaključka da je sve moguće i da ništa ne znam.

P. S. Čak je i spaljivanja knjiga bilo, ne znam da li samo režimskog, ali te bahatosti ima danas u razvijenim društvima pri renoviranju biblioteka npr. Eto paradoksa!

Suočavamo se sa činjenicom da je autora sve više, a sve manje onih koji posećuju sajmove knjiga.  Šta mislite zbog čega je to tako?

Ja lično nisam strastveni posetilac sajmova, pa vam mogu pružiti uvid u svoju perspektivu, prvenstveno čitalačku. Spomenuli ste da je sve više pisaca. Shodno tome, sve je više knjiga, izdavača, reklama... Ja se osećam nemoćno na takvim mestima. Draže me, fasciniraju, ali i zarobljavaju. Sijam knjiga je raj za ljubitelje knjiga kao što je tržni centar raj za ljubitelje krpica. Naravno da možete napraviti dobar ulov, ali veliki je utrošak energije, a meni je posle jednog takvog dana potreban oporavak od nedelju dana. Posetu sajmu ne vidim kao neki kriterijum posvećenosti pozivu, a sajam, kao ni knjižare, ne smatram svetim mestima pisaca, pa ni čitalaca. Biblioteka je još uvek moj prvi izbor: tiha, nenametljiva i postojana.

Da li mislite da sajmovi knjiga nude dovoljno prilika za promociju autora, ili postoji prostor za poboljšanje?

Nisam prava osoba da odgovorim na to pitanje jer sam fizički sprečena da posećujem sajmove u Srbiji. Sajam, kao i svaku drugu kulturnu manifestaciju podržavam, ali ona je potpomognuta ekonomskim motorima i marketingom. Bez ovih upliva ne bi opstala. Ja se iskreno nadam da nude prostor i vreme, da li je to dovoljno – ne znam – ali ne može ni sve da zavisi od (jednog) sajma.

Da li  savremena tehnologija, poput e-knjiga i audio knjiga, menja način na koji ljudi pristupaju štampanim knjigama?

Interesantno pitanje. Stvorena je alternativa, stoga da. Čovek automatski poredi i rangira. Ovo je bolje, lakše, brže. Meni lično predstavnja dopunu. Nekada je nepraktično tegliti knjige, npr. na odmor, ali sve u svemu, alternative su meni pomogle da učvrstim svoju ljubav prema štampanoj knjizi, pa možda i još više da je volim.

Interesantno je takođe da štampana knjiga ne mora biti polazna forma, druge dve su ravnopravne u svojoj poziciji; čak nije ni najpotpunija ako pomislimo na ozvučavanje. Ali time se već udaljavamo od prvobitne knjige. Ipak, ne mogu knjizi da sudim pragmatično, i dalje je srce sudija, a ono je izabralo.

U kojem pravcu mislite da bi se srpska književnost trebala kretati u budućnosti?

Šta ja mislim uopšte nije važno za budućnost srpske književnosti, ali ako ikako mogu da doprinesem, volela bih da se od Zapada ne beži kao đavo od krsta. Između potpune predaje trendu i rigidnog držanja do svog postoji i zlatna sredina. Volela bih da mlađe generacije pokupe nešto od tehnika pisanja jer škole pisanja na Zapadu su i te kako jake. To su manje-više trikovi, alatke za glačanje i stvaranje napetosti, pisanje ekspozea, ali nekada su presudne. Eto, volela bih da pisci generalno prošire horizont iako verujem da najbolji od nas to i rade. Što se samog pravca tiče, raznolikost je najbolja. Nadam se da će uvek biti pisaca koji će se osetiti pozvanim da čuvaju tradiciju, jezik, neguju sećanje na žrtve i održe vezu između budućih naraštaja i predaka.

Koje bi poruke ili preporuke uputili autorima koji žele da se takmiče na ovakvim konkursima u budućnosti?

Da se takmiče. Da sebe nadmašuju. Da čitaju. Da uče. Da primene naučeno. Da žive u uživaju. Da se mole. Da im raspoloženje ne zavisi od ovakvih takmičenja. Da im ništa ne zavisi od ovakvih takmičenja. Da se raduju kad pobede. Da podele radost i znanje. Da im vredi pohvala. Ali ne više od života. I da im izostanak pohvale ne govori ništa o njihovoj vrednosti.

PODELITE OVAJ TEKST NA: