детаљ слике: КРК Арт дизајн

Александра Ђорђевић о конкурсу на тему „КЊИГА“ Књижевног ЕСНАФ-а

Разноликошћу избегавамо једномишље и униформност.

- Александра Ђорђевић.

Књижевни ЕСНАФ - 06.05.2025.
Разговарала: Неда Гаврић
Технички уредио: Илија Шаула

Књига – тај неисцрпни извор знања, емоција и инспирације, вековима представља темељ цивилизације. Она нас води на путовања кроз време и простор, упознаје са различитим културама и перспективама, и подстиче на размишљање и преиспитивање. У свету који се убрзано мења, књига остаје сигурно уточиште, светионик који осветљава пут разумевања и саосећања. Њена моћ је немерљива, а њена важност неупитна.

Управо са идејом да се истакне значај књиге у савременом друштву и подстакне креативно изражавање на ову тему, књижевни ЕСНАФ је покренуо конкурс под називом "КЊИГА". Овај конкурс је био отворен за све ауторе широм света, пружајући им прилику да својим есејима или прозним радовима поделе своја размишљања, искуства и виђења о књизи. Одзив је био изузетан, што само потврђује универзалну привлачност и значај ове теме.

Сада, када се приближава објављивање ширег избора радова, имамо част да разговарамо са члановима угледног жирија који је имао тежак задатак да одабере најбоље радове међу мноштвом пристиглих. Њихов рад је био кључан за успех овог конкурса, а њихова стручност и посвећеност гарантују да ће најквалитетнији радови бити препознати и награђени.

У овом интервјуу разговарамо са Александром Ђорђевић.

Који су кључни критеријуми које сте користили приликом оцењивања пристиглих радова?

Ја сам лично сваки пут полазила од питања да ли је и у којој мери одговорено на тему, затим сам обраћала пажњу на ток мисли и колико је аутору пошло за руком да задржи фокус на теми. У овом контексту занимало ме је да ли су мисли и идеје целовито повезане у реченице и пасусе (кохезија), а мањи структурални елементи у једно цело (кохеренција). Овај аспект је значајан камен спотицања при слободном, ненаметнутом читању и често аутор већ на овом месту успе да „увуче“ или „изгуби“ читаоца. Ова вештина требало би да представља основу за сваког писца.

Елем, с обзиром да сам била у улози жирија, пренебрегавала сам овај критеријум, уколико не би био задовољен, и трагала за другим квалитетима. Неки аутори су одушевили неочекиваним обртима и експериментисањем формом. Други су се на истом терену прихватили ризика и подбацили мешајући стилове и жанрове у тој мери да је намера аутора постала нејасна. Језичка увезаност, речитост, али пре свега јасна артикулисаност мисли био је важан критеријум. Поједини аутори су прави језички виртуози, док је код неких слабо познавање граматике и правописа анестезирало утисак. Ипак, и код тих аутора предност сам давала садржини иако се разлика сама наметала између језички мањкавих, оних уредних и  предантних, и коначноелаборираних радова, који су садржавали кованице, апстракције и додавали теми алегоријску и(ли) филозофску димензију.

Дакле, полазну тачку сам одредила ја, а остали критеријуми су проистекли из онога што је ова група писаца имала да понуди. Сматрам да би свако ригидно наметање критеријума при теми која је мање-више слободна било непрофесионално и нефер према људима који су испољили своју креативност. Напоменула бих да су се сва три члана жирија руководила напоменутим критеријумима, с тим што смо у складу са сопственом личношћу, читалачким сензибилитетом и сопственим списатељским стилом, различито вредновали ове критеријуме, што ми је драго; разноликошћу избегавамо једномишље и униформност.

Како бисте оценили укупни квалитет пристиглих радова?

Делимично сам одговорила на ово питање у претходном одговору. Мали проценат радова је одушевио, неки од њих су нажалост и дисквалификовани јер нису задовољили пропозиције, и то ми је посебно жао, али верујем да ћемо их истаћи у неком другом контексту. Мало већи проценат нашао се у горњој средини, а већи део је задовољио основни критеријум читања. Свако нумеричко вредновање ми је мрско, а све што прелази основно у великој мери кокетира са укусом и искуством онога ко чита. Задовољни смо.

Шта мислите о тренутном положају књиге у савременом друштву? Да ли се он мења на боље или лошије?

Питање је потпуно легитимно и чини ми се да бих сваки дан могла да пружим другачији одговор. Меша Селимовић је рекао да смо неправедни према књигама јер им судимо према тренутном расположењу. Е ако проширимо ову логику и на макроплан књиге, рекла бих да зависи од друштвених, политичких и економских чиниоца, да будем и ја дипломатична. Сума сумарум, променио се и мења се положај књиге, али говорити у категоријама доброг и лошег је незахвално. Сама дефиниције књиге се мења и одређени аспекти долазе до изражаја, док други тону у засенак. Како год да одговорим на ово питање, чини ми се да оно зависи више од мог тренутног расположења него од тржишних закона. Бољи одговор на ово питање су радови које смо одабрали. 

За људе од културе, књига ће се увек високо котирати. Право питање би било колико њих још има? У мом царству, још се добро држимо, а за мене је књига интелектуално добро, стимуланс и ризница језика.

Како бисте описали однос читалаца према књигама данас у поређењу са прошлим деценијама?

Ух, баш тешка питања. Наводе ме да се бавим историјском позадином развоја писмености, читања, писања итд., а то баш и није мој домен. Морам се оградити на овом месту недовољним познавањем прилика и навика, али одговорићу јер је реч о периоду мог живота. Мој утисак је да књишки мољци новијих генерација читају још више, али лаганија штива, да су разонода и забава потиснуле знање, и да су визуелне допуне тексту постале готово неизоставне. Што се тиче промена унутар моје генерације, чини ми се да се чита мање, можда и пробраније, али и брже. Не читају се обавезно целе књиге; сада су нам доступни и одломци и резимеи. Сада кад сам ово изјавила, питам се да ли је то заиста ново. И моја генерација сазрева, па се самим тим мењају и читалачке навике и укуси. Шта да вам кажем, ако наставим, опет ћу доћи до закључка да је све могуће и да ништа не знам.

П. С. Чак је и спаљивања књига било, не знам да ли само режимског, али те бахатости има данас у развијеним друштвима при реновирању библиотека нпр. Ето парадокса!

Суочавамо се са чињеницом да је аутора све више, а све мање оних који посећују сајмове књига.  Шта мислите због чега је то тако?

Ја лично нисам страствени посетилац сајмова, па вам могу пружити увид у своју перспективу, првенствено читалачку. Споменули сте да је све више писаца. Сходно томе, све је више књига, издавача, реклама... Ја се осећам немоћно на таквим местима. Драже ме, фасцинирају, али и заробљавају. Сијам књига је рај за љубитеље књига као што је тржни центар рај за љубитеље крпица. Наравно да можете направити добар улов, али велики је утрошак енергије, а мени је после једног таквог дана потребан опоравак од недељу дана. Посету сајму не видим као неки критеријум посвећености позиву, а сајам, као ни књижаре, не сматрам светим местима писаца, па ни читалаца. Библиотека је још увек мој први избор: тиха, ненаметљива и постојана.

Да ли мислите да сајмови књига нуде довољно прилика за промоцију аутора, или постоји простор за побољшање?

Нисам права особа да одговорим на то питање јер сам физички спречена да посећујем сајмове у Србији. Сајам, као и сваку другу културну манифестацију подржавам, али она је потпомогнута економским моторима и маркетингом. Без ових уплива не би опстала. Ја се искрено надам да нуде простор и време, да ли је то довољно – не знам – али не може ни све да зависи од (једног) сајма.

Да ли  савремена технологија, попут е-књига и аудио књига, мења начин на који људи приступају штампаним књигама?

Интересантно питање. Створена је алтернатива, стога да. Човек аутоматски пореди и рангира. Ово је боље, лакше, брже. Мени лично представња допуну. Некада је непрактично теглити књиге, нпр. на одмор, али све у свему, алтернативе су мени помогле да учврстим своју љубав према штампаној књизи, па можда и још више да је волим.

Интересантно је такође да штампана књига не мора бити полазна форма, друге две су равноправне у својој позицији; чак није ни најпотпунија ако помислимо на озвучавање. Али тиме се већ удаљавамо од првобитне књиге. Ипак, не могу књизи да судим прагматично, и даље је срце судија, а оно је изабрало.

У којем правцу мислите да би се српска књижевност требала кретати у будућности?

Шта ја мислим уопште није важно за будућност српске књижевности, али ако икако могу да допринесем, волела бих да се од Запада не бежи као ђаво од крста. Између потпуне предаје тренду и ригидног држања до свог постоји и златна средина. Волела бих да млађе генерације покупе нешто од техника писања јер школе писања на Западу су и те како јаке. То су мање-више трикови, алатке за глачање и стварање напетости, писање експозеа, али некада су пресудне. Ето, волела бих да писци генерално прошире хоризонт иако верујем да најбољи од нас то и раде. Што се самог правца тиче, разноликост је најбоља. Надам се да ће увек бити писаца који ће се осетити позваним да чувају традицију, језик, негују сећање на жртве и одрже везу између будућих нараштаја и предака.

Које би поруке или препоруке упутили ауторима који желе да се такмиче на оваквим конкурсима у будућности?

Да се такмиче. Да себе надмашују. Да читају. Да уче. Да примене научено. Да живе у уживају. Да се моле. Да им расположење не зависи од оваквих такмичења. Да им ништа не зависи од оваквих такмичења. Да се радују кад победе. Да поделе радост и знање. Да им вреди похвала. Али не више од живота. И да им изостанак похвале не говори ништа о њиховој вредности.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: