detalj slike: KRK Art dizajn

Glas Ženskog u raznobojnim staklićima jednog prošlog vremena

(Zbirka priča „Čuvar parka“Dušice Ivanović - ARTE, Beograd 2025.)

Dr Aleksandra Mihajlović

Zbirka „Čuvar parka“ Dušice Ivanović, slagalica je od osamnaest delova, koji, složeni i sklopljeni, predstavljaju raznobojnu sliku života 60-ih i 70-ih godina 20. veka u rodnoj i voljenoj Loznici.  

Mogao je naslov da bude i Dnevnik detinjstva, ili Devojčica sa srcem u očima, ali Čuvar parka je onaj naslov u kome se baštine svi dani jedne devojčice i celog njenog velikog sveta, skupa sa ostalim članovima četvoročlane porodice– mamom i tatom, koji imaju svoju stamenu ulogu u zaštiti, ljubavi, nežnosti, i popustljivom starijom sestrom, koja se ne odriče igara s mlađom sestrom čak i kada se zadevojči, koja je vodi na prve igranke i ispunjava joj dečje snove.

Ove priče, koje bi sasvim lako mogle nadrasti i u jedan bildungsroman, sinestezične su – imaju i ukus i miris porodične trpeze, ali i plavo-zelenu boje hladne Drine. Zbirku krasi emocija plodnog Podrinja, raspevanost, velika iščekivanja i strahovi usamljene četvorogodišnje devojčice u šabačkoj bolnici, gledanja omiljene serije u vreme nedeljnog ručka, igranja Gospođau velikoj kuhinji, polaska u prvi razred i učiteljice Rade, najlepše žene posle majke.

Ali, ono što bih ponajviše izdvojila je toplina pripovedačkog dara Dušice Ivanović, koja je konstantna, koja se oseća u svim njenim dosadašnjim knjigama, na svim njihovim stranicama. U taj pripovedački dar je utkano obilje onog usmenog, narodnog, čijeg drugonego Vukovog verovanja u duhovnu nit i epsku veštinu našeg naroda. A i kako drugojačije, kada je književnica pila sa tog istog vrela i potiče baš iz Vukovog kraja.

Ono što je najlepše u pričama, koje se poput slika sa platna ređaju pred nama–čitaocima, jeste glas Ženskog (da, s velikim Ž), glas koji u sebi nosi patinu i eleganciju.  Katkada je ustreptao, a katkada promukao, ali uvek s nadom. Jer, sve su priče posvećene sestri, ali i svima nama, nezavisno od pola. Svi smo mi te Dušičine sestre, ne preke i neumoljive, čak ne ni starije, jer se uloga starije sestre ne koristi da bi se ona postavila na pijedestal. Ne. Mi smo one sestre jednake po divnoj ljubavi koja je tu, koja postoji i opstaje bez obzira na vreme, ili baš uprkos vremenu. Ta solidarnost je ono na šta se ovaj raskošni pripovedački dar naslanja i iz tog razumevanja crpi svoju šarolikost, veličinu i širinu u obilju tema.

Ta sestrinska ljubav oseća se u svemu što je bojilo jedno detinjstvo. Ukoliko se izuzme lik oca, Dušičin svet je sastavljen pretežno od žena, i u porodici i van porodice, a među njima su i neke druge sestre, medicinske, čije je prisustvo obeležilo važne momente odrastanja.

Operisana sam istog dana. Kad su se vrata bolničkog odeljenja zatvorila i iza njih ostali moji zabrinuti roditelji, krevetu na kome su me pripremali za operaciju prišla je sestra sa najnežnijim očima koje sam ikada videla. Držala me je za ruku, osmehivala se i pričala. Sporo. Tešeći. Milujući i glasom i dodirom. Lice joj je bilo porculanski glatko i belo, crna kosa podignuta u punđu, oči veoma tamne, oivičene crnim trepavicama, natkrivene crnim savršeno oblikovanim obrvama. Pomislila sa tada da lepše stvorenje nikad nisam videla. I danas tako mislim, ali sam sazrevajući shvatila i to da je njena fizička lepota bila sjedinjena sa blagošću, koju može da pruži samo potpuni unutrašnji mir i neizmerna dobrota.

Stavili su mi na lice masku za anesteziju. Bila je teška, guma je neprijatno prianjala uz lice. Počela sam da paničim, a onda sam pogledala u njene mirne oči i začas utonula u san. Sećam se da je gas smrdeo na smolu. Sanjala sam da plivam u gustoj crnoj smoli, da jedva pokrećem ruke i noge, da povremeno tonem, a onda opet izranjam da uhvatim vazduh, koji je takođe bio crn i gust.

Budili su me dugo. I dugo nisam uspevala da izađem iz stanja opijenosti, u kome nisam vladala svojim telom. Tek što bih otvorila oči, malaksalost me je ponovo vraćala u san, sve dok nisam osetila da mi neko drži desnu ruku. Ona ista nežna medicinska sestra je sedela pored mene i nešto mi govorila, a ja sam se dobro potrudila da sada ostanem budna jer nisam želela da propustim ni jedan trenutak sa njom. U sobi je neko glasno ječao, dozivao lekare, sestre, majku, majku je najviše dozivao, i ja sam pokušala da okrenem glavu i vidim ko se to tako muči, ali me je sestra u tome sprečila. Gladila je moju ruku i pričom odvlačila pažnju od mučne scene koja se odvijala na samo par metara od mene.

Uvek je uz tu žensku nežnost bivalo lakše, bolje, veselije. Tosestrinstvo je olakšavalo je rane jade, na sreću, ne one Kišove, ali svakako, u jednakoj niti, katkad vezane za izvesne, možda i veoma slične patnje Andreasa Sama. Pa čak i kada je ta ženska osoba bila plod mašte, nepronađena, skrivena duboko u želji da postoji neko ko bi uzeo ručicu devetogodišnje devojčice da bi je milovao i tešio. Granica između strogog i realnog sveta odraslih i detinje iluzije nije postojala. 

–    Verovatno si je sanjala – rekao je doktor.

–    Da, naša ćerka ima prilično bogatu maštu.

Ta mašta nije bila ona koja izmišlja. Nipošto. Ta mašta je bila onaj dar, baš tog vukovskog kraja, koja uzima gusle da bi epski zagudila o teškim događajima i velikim junacima. Ili da lirski, u višeglasju, opeva osećanja, razlivena, a tako snažna, trošna, lelujava, a tako stamena i neprikosnovena. Iz te mašte, kao otklonjenog onog lošijeg i bolnijeg dela stvarnosti, poput kaleidoskopa, u ovoj zbirci se ređaju slike. One se mogu čitati linearno, no ne moraju. Jer svaka jeste osobena i zasebna. Ali, skupa čine jedan mali, upečatljiv roman ne samo detinjstva, već i odrastanja. Čistog i vrednog, velikog, svetlog.

U pričama Dušice Ivanović, u pozadini, daje se i jedna obimna sociološka analiza toga vremena. Tu je priča o koritu reke Štire i čestim poplavama, zbog kojih pokatkad niko ne bi došao na njen rani martovski rođendan, da bi docnije bila ukroćena ne samo rečica, već i čitav kraj: Poplave su prestale, a vremenom je uređen nasip i napravljena lepa staza za šetnju, kojoj su moja sestra i njena drugarica brzo dale ime Obala reke Po.

U ovim pričama su oslikane porodične vrednosti koje su gradile jedno drugojačije društvo, gde su se poštovale zabrane, ali i uvažavani dečji argumenti. Vidimo jasno  sliku stare Loznice, iznikle iz sećanja. Spominje se glavna ulica, kako drugojačije nego Maršala Tita, Dom kulture „Vuk Karadžić“ i svi toponimi, koji se pamte po dešavanjima i ljudima. Ali, tu su i putovanja na more, južni deo obale do koga se isprva putovalo avionom, karavelom do Dubrovnika, a kasnije automobilom: fićom, fijatom 850, stojadinom, ladom...

Loznica je u ovim slika bilo koja oveća socijalistička varošica, koja nije zatvorena, već se, poput drugih u bivšoj Jugoslaviji, u posleratnom periodu bratimila sa drugim gradovima. Otac je, tako, kao član Kulturno-umetničkog društva „Vuk Karadžić“, putovao u bratski Liberec u Čehoslovačkoj. Kući je donosio zanimljive priče i fotografije, ali i torbu prepunu poklona. Mama se radovala prelepom češkom kristalu, a sestra i ja bižuteriji, kakve kod nas nije bilo. Šareni staklići nanizani u ogrlice i narukvice, broševi i privesci za lančiće – ne znam šta je bilo lepše.

Ti raznobojni, divni staklići su bili metafora smirenog porodičnog ognjišta, gde su se rado primali gosti i ponosno isticale razlike čineći skup svih lepota života u tadašnjem sistemu. Tu su i čika Ivica i tetka Maricaiz hrvatskog gradića takođe pobratimljenog s Loznicom, par s kojima su se porodično viđali, te su svi skupa činili jedan prisan krug godišnjih, gotovo familijarnih radosti.

Galerija likova je raznobojna i svi su u njoj imali svoja neprikosnovena mesta. Lik oca je posebno izdvojen, veoma zanimljiv. Iz arhe-figure on prelazi u ulogu zaštitnika, ne samo kao stamena uteha, već i kao sinonim za razumevanje. On je iscrtan poput velikog oslonca, na čiju se podršku uvek računa. Neumoljiv i naizgled krut, voleo je automobile i kupovao bolji i noviji kad god je mogao. Njegova mekoća, ili ljubav, isplivavaju u presudnim trenucima: odobrava mlađoj kćeri da ode na igranku, spasavaje od nedeljnog ručka da bi odgledala omiljenu televizijsku seriju, ali takođe odgovara na neizrečena iščekivanja, te iskazanom snagom očinske zaštite brani svoju mezimicu od nasilnog dečaka iz susedstva.

Majka, nastavnica ruskog, drži do porodičnog reda, ali ipak popušta i dozvoljava da kuhinja bude i prostor za igru, mada se s njom uvek zna dokle se može, granice su jasno iscrtane da bi vaspitanje imalo svoju svrhu. Pamučastu ulogu nežnosti preuzele su prabake i bake: Naša prababa je tako za sve generacije bila i ostala Májka, a njene su ćerke, kad su postale babe, birale da budu nana, màjkica i mȃka.

Baka je bila tu uvek, za sve članove porodice, čak i pri bolnoj selidbi iz voljene Loznice za nepoznati Beograd.

Ostavši udovica sa dvadeset pet godina, na samom početku rata, provela je ratne godine sa decom u izbeglištvu, a posle oslobođenja se našla u sasvim novoj sredini, u Loznici, gde je radila i školovala se. Sa mojom mamom i njenim bratom je bila podstanar u skromnoj sobici bez vode, sa zajedničkom česmom u dvorištu. Provela je život brinući o drugima: o deci, unucima, majci, bratu... Imala je svoj stan, ali je najmanje vremena provodila u njemu, tamo je samo spavala.  Pretpostavljam da joj je bio potreban mir i odmor od svih nas, od naših želja, potreba, problema. Imala je sigurno i svoje, o kojima nikad ni sa kim nije pričala. Uvek je radila. Retko smo mogli da je vidimo da sedi, a i kad je sedela – nije bila besposlena.

To je taj krug Ženskog koji se sa bakom zatvara, a u stvari, izistinski, ostaje nama čitaocima „Čuvara parka“ otvoren. Otvoren za nove krugove ženskih razgovora, topline, umetanje nežnosti, širine i dubine. Iskreno preporučujem da se u te krugove zaroni, da se u njima ušuškamo. U taj nepresušni izvor pripovednog, u vreme prošlo, koje neće, a ne bi ni trebalo da izmakne ni ovom sadašnjem.

PODELITE OVAJ TEKST NA: