детаљ слике: КРК Арт дизајн

Глас Женског у разнобојним стаклићима једног прошлог времена

(Збирка прича „Чувар парка“Душице Ивановић - АРТЕ, Београд 2025.)

Др Александра Михајловић

Збирка „Чувар парка“ Душице Ивановић, слагалица је од осамнаест делова, који, сложени и склопљени, представљају разнобојну слику живота 60-их и 70-их година 20. века у родној и вољеној Лозници.  

Могао је наслов да буде и Дневник детињства, или Девојчица са срцем у очима, али Чувар парка је онај наслов у коме се баштине сви дани једне девојчице и целог њеног великог света, скупа са осталим члановима четворочлане породице– мамом и татом, који имају своју стамену улогу у заштити, љубави, нежности, и попустљивом старијом сестром, која се не одриче игара с млађом сестром чак и када се задевојчи, која је води на прве игранке и испуњава јој дечје снове.

Ове приче, које би сасвим лако могле надрасти и у један bildungsroman, синестезичне су – имају и укус и мирис породичне трпезе, али и плаво-зелену боје хладне Дрине. Збирку краси емоција плодног Подриња, распеваност, велика ишчекивања и страхови усамљене четворогодишње девојчице у шабачкој болници, гледања омиљене серије у време недељног ручка, играња Госпођау великој кухињи, поласка у први разред и учитељице Раде, најлепше жене после мајке.

Али, оно што бих понајвише издвојила је топлина приповедачког дара Душице Ивановић, која је константна, која се осећа у свим њеним досадашњим књигама, на свим њиховим страницама. У тај приповедачки дар је уткано обиље оног усменог, народног, чијег другонего Вуковог веровања у духовну нит и епску вештину нашег народа. А и како другојачије, када је књижевница пила са тог истог врела и потиче баш из Вуковог краја.

Оно што је најлепше у причама, које се попут слика са платна ређају пред нама–читаоцима, јесте глас Женског (да, с великим Ж), глас који у себи носи патину и елеганцију.  Каткада је устрептао, а каткада промукао, али увек с надом. Јер, све су приче посвећене сестри, али и свима нама, независно од пола. Сви смо ми те Душичине сестре, не преке и неумољиве, чак не ни старије, јер се улога старије сестре не користи да би се она поставила на пиједестал. Не. Ми смо оне сестре једнаке по дивној љубави која је ту, која постоји и опстаје без обзира на време, или баш упркос времену. Та солидарност је оно на шта се овај раскошни приповедачки дар наслања и из тог разумевања црпи своју шароликост, величину и ширину у обиљу тема.

Та сестринска љубав осећа се у свему што је бојило једно детињство. Уколико се изузме лик оца, Душичин свет је састављен претежно од жена, и у породици и ван породице, а међу њима су и неке друге сестре, медицинске, чије је присуство обележило важне моменте одрастања.

Оперисана сам истог дана. Кад су се врата болничког одељења затворила и иза њих остали моји забринути родитељи, кревету на коме су ме припремали за операцију пришла је сестра са најнежнијим очима које сам икада видела. Држала ме је за руку, осмехивала се и причала. Споро. Тешећи. Милујући и гласом и додиром. Лице јој је било порцулански глатко и бело, црна коса подигнута у пунђу, очи веома тамне, оивичене црним трепавицама, наткривене црним савршено обликованим обрвама. Помислила са тада да лепше створење никад нисам видела. И данас тако мислим, али сам сазревајући схватила и то да је њена физичка лепота била сједињена са благошћу, коју може да пружи само потпуни унутрашњи мир и неизмерна доброта.

Ставили су ми на лице маску за анестезију. Била је тешка, гума је непријатно приањала уз лице. Почела сам да паничим, а онда сам погледала у њене мирне очи и зачас утонула у сан. Сећам се да је гас смрдео на смолу. Сањала сам да пливам у густој црној смоли, да једва покрећем руке и ноге, да повремено тонем, а онда опет израњам да ухватим ваздух, који је такође био црн и густ.

Будили су ме дуго. И дуго нисам успевала да изађем из стања опијености, у коме нисам владала својим телом. Тек што бих отворила очи, малаксалост ме је поново враћала у сан, све док нисам осетила да ми неко држи десну руку. Она иста нежна медицинска сестра је седела поред мене и нешто ми говорила, а ја сам се добро потрудила да сада останем будна јер нисам желела да пропустим ни један тренутак са њом. У соби је неко гласно јечао, дозивао лекаре, сестре, мајку, мајку је највише дозивао, и ја сам покушала да окренем главу и видим ко се то тако мучи, али ме је сестра у томе спречила. Гладила је моју руку и причом одвлачила пажњу од мучне сцене која се одвијала на само пар метара од мене.

Увек је уз ту женску нежност бивало лакше, боље, веселије. Тосестринство је олакшавало је ране јаде, на срећу, не оне Кишове, али свакако, у једнакој нити, каткад везане за извесне, можда и веома сличне патње Андреаса Сама. Па чак и када је та женска особа била плод маште, непронађена, скривена дубоко у жељи да постоји неко ко би узео ручицу деветогодишње девојчице да би је миловао и тешио. Граница између строгог и реалног света одраслих и детиње илузије није постојала. 

–    Вероватно си је сањала – рекао је доктор.

–    Да, наша ћерка има прилично богату машту.

Та машта није била она која измишља. Нипошто. Та машта је била онај дар, баш тог вуковског краја, која узима гусле да би епски загудила о тешким догађајима и великим јунацима. Или да лирски, у вишегласју, опева осећања, разливена, а тако снажна, трошна, лелујава, а тако стамена и неприкосновена. Из те маште, као отклоњеног оног лошијег и болнијег дела стварности, попут калеидоскопа, у овој збирци се ређају слике. Оне се могу читати линеарно, но не морају. Јер свака јесте особена и засебна. Али, скупа чине један мали, упечатљив роман не само детињства, већ и одрастања. Чистог и вредног, великог, светлог.

У причама Душице Ивановић, у позадини, даје се и једна обимна социолошка анализа тога времена. Ту је прича о кориту реке Штире и честим поплавама, због којих покаткад нико не би дошао на њен рани мартовски рођендан, да би доцније била укроћена не само речица, већ и читав крај: Поплаве су престале, а временом је уређен насип и направљена лепа стаза за шетњу, којој су моја сестра и њена другарица брзо дале име Обала реке По.

У овим причама су осликане породичне вредности које су градиле једно другојачије друштво, где су се поштовале забране, али и уважавани дечји аргументи. Видимо јасно  слику старе Лознице, изникле из сећања. Спомиње се главна улица, како другојачије него Маршала Тита, Дом културе „Вук Караџић“ и сви топоними, који се памте по дешавањима и људима. Али, ту су и путовања на море, јужни део обале до кога се испрва путовало авионом, каравелом до Дубровника, а касније аутомобилом: фићом, фијатом 850, стојадином, ладом...

Лозница је у овим слика било која овећа социјалистичка варошица, која није затворена, већ се, попут других у бившој Југославији, у послератном периоду братимила са другим градовима. Отац је, тако, као члан Културно-уметничког друштва „Вук Караџић“, путовао у братски Либерец у Чехословачкој. Кући је доносио занимљиве приче и фотографије, али и торбу препуну поклона. Мама се радовала прелепом чешком кристалу, а сестра и ја бижутерији, какве код нас није било. Шарени стаклићи нанизани у огрлице и наруквице, брошеви и привесци за ланчиће – не знам шта је било лепше.

Ти разнобојни, дивни стаклићи су били метафора смиреног породичног огњишта, где су се радо примали гости и поносно истицале разлике чинећи скуп свих лепота живота у тадашњем систему. Ту су и чика Ивица и тетка Марицаиз хрватског градића такође побратимљеног с Лозницом, пар с којима су се породично виђали, те су сви скупа чинили један присан круг годишњих, готово фамилијарних радости.

Галерија ликова је разнобојна и сви су у њој имали своја неприкосновена места. Лик оца је посебно издвојен, веома занимљив. Из архе-фигуре он прелази у улогу заштитника, не само као стамена утеха, већ и као синоним за разумевање. Он је исцртан попут великог ослонца, на чију се подршку увек рачуна. Неумољив и наизглед крут, волео је аутомобиле и куповао бољи и новији кад год је могао. Његова мекоћа, или љубав, испливавају у пресудним тренуцима: одобрава млађој кћери да оде на игранку, спасаваје од недељног ручка да би одгледала омиљену телевизијску серију, али такође одговара на неизречена ишчекивања, те исказаном снагом очинске заштите брани своју мезимицу од насилног дечака из суседства.

Мајка, наставница руског, држи до породичног реда, али ипак попушта и дозвољава да кухиња буде и простор за игру, мада се с њом увек зна докле се може, границе су јасно исцртане да би васпитање имало своју сврху. Памучасту улогу нежности преузеле су прабаке и баке: Наша прабаба је тако за све генерације била и остала Ма́јка, а њене су ћерке, кад су постале бабе, бирале да буду нана, мàјкица и мȃка.

Бака је била ту увек, за све чланове породице, чак и при болној селидби из вољене Лознице за непознати Београд.

Оставши удовица са двадесет пет година, на самом почетку рата, провела је ратне године са децом у избеглиштву, а после ослобођења се нашла у сасвим новој средини, у Лозници, где је радила и школовала се. Са мојом мамом и њеним братом је била подстанар у скромној собици без воде, са заједничком чесмом у дворишту. Провела је живот бринући о другима: о деци, унуцима, мајци, брату... Имала је свој стан, али је најмање времена проводила у њему, тамо је само спавала.  Претпостављам да јој је био потребан мир и одмор од свих нас, од наших жеља, потреба, проблема. Имала је сигурно и своје, о којима никад ни са ким није причала. Увек је радила. Ретко смо могли да је видимо да седи, а и кад је седела – није била беспослена.

То је тај круг Женског који се са баком затвара, а у ствари, изистински, остаје нама читаоцима „Чувара парка“ отворен. Отворен за нове кругове женских разговора, топлине, уметање нежности, ширине и дубине. Искрено препоручујем да се у те кругове зарони, да се у њима ушушкамо. У тај непресушни извор приповедног, у време прошло, које неће, а не би ни требало да измакне ни овом садашњем.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: