|
|
|
BIRO ZA IZGUBLJENE STVARI  | Aleksandra Đorđević | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Biro za izgubljene stvari „Ko ne zna šta mu je, neka pogleda gde mu je. Pa ako ga nađe – to mu je.“Duško Radović
Aleksandra Đorđević Nema čoveka koji se nekada nije izgubio. Malo je onih koji su pronađeni. Kada smo imale šest godina, roditelji su nas odveli na piknik dijaspore. Tada smo živeli u Torontu, po mom sećanju – gradu solitera, tržnih centara i sladoledarskih sreda, koje su trubile ulicom prizivajući decu iz komšiluka. Na dan piknika bila je subota, bilo je sunce i puno malih Ivica, Zvonki, Biljana – iste one dece koja su trčala do kamiona sa sladoledom i već na ulici lepila jezik za ledene poslastice. Na pikniku nije bilo sladoleda; vrvelo je od glasova, boja i muzike. Mama i tata su nosili smeh oko vrata, koji je pristajao krošnjama lipe iznad njihovih glava i širio se tračicama neba spajajući se sa grajom. Sestra je oblizivala prste sladeći se ražnjićima, a ja sam tražila tačku oko sebe, nešto završeno i konstantno. Videći me umusanu, društvo malo već utihnulo sa poslednjim stihovima moje omiljene pesme od Nede Ukraden, mama me je povela do ljuljaški. Pravo i desno, sećam se dobro i danas. Na toj kratkoj relaciji izgubila sam osećaj za prostor. Sela sam na ljuljašku, sa koje nikada zapravo nisam ni sišla, i upela noge i ruke da dodirnem nebo, promenim perspektivu, izgubim uzemljenje... Želela sam da me ništa ne veže, takvu vrstu slobode. I pevala sam sa Lepom Brenom i Vesnom Zmijanac. Kroz zelenilo je dopirao dim roštilja. Kao kakva zmijuljina, protezao se između nas, dece, i uokvirivao teritorijalno ostatke nekadašnje Jugoslavije, i jedno i drugo ne više do duh. Ko li ga je pustio iz boce da više nikada ne nađe put nazad, a poneo je želje cele jedne generacije? Skočila sam sa ljuljaške i pogledala oko sebe. Ako je bilo pravo pa desno, sad je moralo biti pravo pa levo. Lovila sam oko sebe plave oči svoje sestre, njene crvene cipelice, zlatni pramen i ne znajući za boju Jadranskog mora, još manje za klasje Panonije. Boje su se uskomešale, kao i oči, okrugle, ping-pong loptice, čokoladne, bademaste, slatke kao medenjaci i uskoro je pravo postalo krug u kom sam viđala iste ljude i slušala istu pesmu, poznatu ali ne svoju. „Odakle si, lepa đevojko?“ Zamuckivala sam gledajući u vrhove svojih belih cipela, a zatim se dala u beg. Trčala sam ukrug dok nisam ugledala ring u kom su Srbi, Hrvati, Slovenci i Makedonci grejali svoju slovensku dušu. U predahu između dve pesme, zamolila sam voditelja da pozove moju mamu jer sam se izgubila. Mama je došla, spakovala me pod pazuh i vratila na početak. Kada sam imala tri godine, bili smo na seoskoj slavi kod kumova u Šidu. Kumovi su Slovaci i njihova deca nosila su imena kao što su Libuška i Jaroslav. Sa takvim imenima i jezikom dovoljno sličnim našem, mesili smo kolače i mešali karte. Sve je bilo dom. Mama i tata bili su mlađi, kao i njihov smeh, blistao im je na prstu kao burma. Odveli su me u sobu sa zavesama u kojima sam prepoznala čobanina sa frulom i ovce. Jedna jeja mi je upalila TV i rekla mi da se ne mrdam dok se ona ne vrati. Ali sve u meni se mrdalo, kao kolone mrava, svakom na leđima po jedna mrva. Dečak iz zavese me je gledao sa torbakom na leđima kao da šapuće – kreni, idi, osvoji. Pažljivo sam otvorila vrata koja su škripala kao borosane moje babe na daščanom podu. Prostor je postao enigma, pravo je bilo isto što i nazad. Okliznula sam se i počela da propadam. Na mračni zid ispred sebe projektovala sam tatino upozorenje o pećini strogoj u kojoj živi babaroga. Ali pre nego što su me se njene rašljate ruke dočepale, kum me je držao u naručju psujući babaroge i čuda. Kada sam imala dve godine, mama me je ispratila na voz za Split. Igrala sam se babinom maramom krijući oči i tražeći obrise poznatog dok mamina ruka nije postala fatamorgana na horizontu, babino krilo neudobno, zagrljaj pretesan. Deda je hrkao prekoputa ispuštajući pisak dok mu se nahereni šešir spuštao po licu kao senka. Split je bio kamen, i sunce, i so. Kamen je dedi posekao stopalo, deda je prepolovio more kad je sa svojih sto kila uskočio u plićak. Voda je prsnula naviše, a kupači bez gaća su čučnuli posramljeni. Split je bio i mama koja je daleko, i parče hleba sa pekmezom od šljiva. Sve drugo je na moru imalo ukus soli. „Odakle si, curice?“ Ćutala sam. Od mame sam i tate, ali i od babe i dede. Takođe sam od kuma i kume i kao što ću posle osetiti, iz iste sam one pećine, po kojoj su tumarali moji preci i babaroge. Nekad ću saznati da sam malo i od grada i piknika, od svih ruku koje su me nosile i svih rupa u koje sam propadala. Iz ulice sam Željezničke, tako da sam i od željeza po kom su se kretali moji vozovi. Prostor je i dalje enigma, ali u njemu ništa nije izgubljeno. Pitanje je samo ko traži.
|
