детаљ слике: КРК Арт дизајн

Биро за изгубљене ствари

„Ко не зна шта му је, нека погледа где му је. Па ако га нађе – то му је.“

Душко Радовић

Александра Ђорђевић

                Нема човека који се некада није изгубио. Мало је оних који су пронађени. 

             Када смо имале шест година, родитељи су нас одвели на пикник дијаспоре. Тада смо живели у Торонту, по мом сећању – граду солитера, тржних центара и сладоледарских среда, које су трубиле улицом призивајући децу из комшилука. На дан пикника била је субота, било је сунце и пуно малих Ивица, Звонки, Биљана – исте оне деце која су трчала до камиона са сладоледом и већ на улици лепила језик за ледене посластице.

             На пикнику није било сладоледа; врвело је од гласова, боја и музике. Мама и тата су носили смех око врата, који је пристајао крошњама липе изнад њихових глава и ширио се трачицама неба спајајући се са грајом. Сестра је облизивала прсте сладећи се ражњићима, а ја сам тражила тачку око себе, нешто завршено и константно.

        Видећи ме умусану, друштво мало већ утихнуло са последњим стиховима моје омиљене песме од Неде Украден, мама ме је повела до љуљашки. Право и десно, сећам се добро и данас. На тој краткој релацији изгубила сам осећај за простор. Села сам на љуљашку, са које никада заправо нисам ни сишла, и упела ноге и руке да додирнем небо, променим перспективу, изгубим уземљење... Желела сам да ме ништа не веже, такву врсту слободе. И певала сам са Лепом Бреном и Весном Змијанац. 

                Кроз зеленило је допирао дим роштиља. Као каква змијуљина, протезао се између нас, деце, и уоквиривао територијално остатке некадашње Југославије, и једно и друго не више до дух. Ко ли га је пустио из боце да више никада не нађе пут назад, а понео је жеље целе једне генерације?

              Скочила сам са љуљашке и погледала око себе. Ако је било право па десно, сад је морало бити право па лево. Ловила сам око себе плаве очи своје сестре, њене црвене ципелице, златни прамен и не знајући за боју Јадранског мора, још мање за класје Паноније. Боје су се ускомешале, као и очи, округле, пинг-понг лоптице, чоколадне, бадемасте, слатке као медењаци и ускоро је право постало круг у ком сам виђала исте људе и слушала исту песму, познату али не своју.

            „Одакле си, лепа ђевојко?“

            Замуцкивала сам гледајући у врхове својих белих ципела, а затим се дала у бег. Трчала сам укруг док нисам угледала ринг у ком су Срби, Хрвати, Словенци и Македонци грејали своју словенску душу. У предаху између две песме, замолила сам водитеља да позове моју маму јер сам се изгубила. Мама је дошла, спаковала ме под пазух и вратила на почетак.

            Када сам имала три године, били смо на сеоској слави код кумова у Шиду. Кумови су Словаци и њихова деца носила су имена као што су Либушка и Јарослав. Са таквим именима и језиком довољно сличним нашем, месили смо колаче и мешали карте. Све је било дом.

          Мама и тата били су млађи, као  и њихов смех, блистао им је на прсту као бурма. Одвели су ме у собу са завесама у којима сам препознала чобанина са фрулом и овце. Једна јеја ми је упалила ТВ и рекла ми да се не мрдам док се она не врати. Али све у мени се мрдало, као колоне мрава, сваком на леђима по једна мрва. Дечак из завесе ме је гледао са торбаком на леђима као да шапуће – крени, иди, освоји. Пажљиво сам отворила врата која су шкрипала као боросане моје бабе на дашчаном поду. Простор је постао енигма, право је било исто што и назад. Оклизнула сам се и почела да пропадам. На мрачни зид испред себе пројектовала сам татино упозорење о пећини строгој у којој живи бабарога. Али пре него што су ме се њене рашљате руке дочепале, кум ме је држао у наручју псујући бабароге и чуда.

            Када сам имала две године, мама ме је испратила на воз за Сплит. Играла сам се бабином марамом кријући очи и тражећи обрисе познатог док мамина рука није постала фатаморгана на хоризонту, бабино крило неудобно, загрљај претесан. Деда је хркао прекопута испуштајући писак док му се нахерени шешир спуштао по лицу као сенка.

           Сплит је био камен, и сунце, и со. Камен је деди посекао стопало, деда је преполовио море кад је са својих сто кила ускочио у плићак. Вода је прснула навише, а купачи без гаћа су чучнули посрамљени. Сплит је био и мама која је далеко, и парче хлеба са пекмезом од шљива. Све друго је на мору имало укус соли.

            „Одакле си, цурице?“

          Ћутала сам. Од маме сам и тате, али и од бабе и деде. Такође сам од кума и куме и као што ћу после осетити, из исте сам оне пећине, по којој су тумарали моји преци и бабароге. Некад ћу сазнати да сам мало и од града и пикника, од свих руку које су ме носиле и свих рупа у које сам пропадала. Из улице сам Жељезничке, тако да сам и од жељеза по ком су се кретали моји возови. Простор је и даље енигма, али у њему ништа није изгубљено. Питање је само ко тражи.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: