|
|
|
 | Dušica Ivanović | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
ČUVAR PARKA
Živeli smo u dvoiposobnom stanu sa tri terase. Na jednoj od njih sam, slobodno mogu reći, provela pola svog detinjstva. Čak i u hladnim danima, i onda kad je padala kiša ili sneg, vreme sam provodila na prostranoj lođi, na kojoj je, čini mi se oduvek, stajao stari masivni trpezarijski sto, ispod koga sam se satima igrala. Drugu polovinu tih dečjih godina sam provodila u obližnjem parku, na samo par minuta od naše zgrade. Sva deca iz Ulice Đure Jakšića i Moše Pijade (danas je to Ulica Svetog Save) u Loznici igrala su se u Parku kod bazena. Nije to bio pravi bazen, ali je park bio pravi i krajem maja je već mirisao je na jorgovan, a njegovo žbunje je bilo najuzbudljivije mesto za sakrivanje. Jedan od tih žbunova sam nazvala Tajna i bila sam uverena da je samo moj, da se tu nikada niko osim mene nije ni sakrivao ni igrao. Ako bi se desilo da u parku nema dece, a to je bilo retko, donosila sam nekoliko lutaka i uvlačila se kroz gusto granje da bih u njegovom središtu našla svoj kutak za igru. Odatle bih jasno čula glasove dece koja dolaze, igraju se šuge, žmurke, ili između dve vatre. Nikada niko nije pokušao da se sakrije u mojoj Tajni. Pomišljala sam na to da je drugima nevidljiva, da imam posebne čarobne moći, ili oči koje vide više i drugačije od ostalih. Bila sam maštovito dete, stalno sam izmišljala priče sa mnogo zapleta i mnoštvom likova. Mama i tata su na to gledali sa odobravanjem i obično me hvalili familiji ili prijateljima rečima: Ona ume sama da se igra. Tajna je čuvala moje tajne. A park je nadgledao čuvar, jedina osoba koje sam se u tim godinama pre polaska u školu pribojavala. Šetao je stazama onako visok i jak, gledao na decu strogo, dajući im do znanja da se prema njegovom parku, posebno prema uvek lepo negovanoj travi, moraju odnositi s poštovanjem i posebnom pažnjom. Slušali smo ga. Zelena dečja oaza usred malog grada bila je uvek čista, a mi nismo gazili travu tamo gde je stajao znak, na koji bi čuvar povremeno, bez reči, samo pokazao prstom i podigao desnu obrvu u znak upozorenja za nedelo koje se još nije desilo, a na koje smo možda pomišljali.– Zašto ti nisi čuvar parka? – zapitkivala sam tatu. Svi su se tome smejali, a ja sam bila uverena da je čuvar parka najmoćnija ličnost u Loznici, neko ko bi mogao da me zaštiti od svega, posebno od bezobraznih dečaka, koji su gađali devojčice ledenim grudvama, otimali im lopte ili lutke, rugali nam se...– Stvarno bi bilo divno da radiš u parku, a ne u „Viskozi”– jadikovala sam. A onda se desilo nešto što je sasvim promenilo moje mišljenje. Bila je zima one godine pre nego što ću poći u školu. Sa sestrom i drugaricama sam se sankala u našoj ulici. Spuštale smo se niz kratku padinu pored rečice Štire, baš preko puta zgrade u kojoj sam živela. Naišao je dečak s kojim se nismo družile, malo stariji, krupan i bahat. Zgrabio je sanke na kojima smo moja drugarica i ja već sedele i spremale se za spust. Izmakao nam ih je i mi smo pale. On se smejao, a mi smo plakale. Pojavio se moj tata, koji se upravo vraćao sa posla, iz fabrike „Viskoza”, u kojoj je radilo pola Loznice. Preteći je prišao tom dečaku, a meni naredio da idem kući. Nisam videla šta se dogodilo, ali mi je samo deset minuta kasnije kod kuće, dok sam još uvek šmrcala, iako nisam bila fizički povređena, rekao da ne brinem i da se to više nikad neće desiti. Bio je u pravu. Sve do našeg odlaska iz Loznice posle završene osnovne škole, tog sam dečaka sretala u ulici i svaki put mi se tiho javio, a onda žustro prešao na drugu stranu. Ponosno bih se nasmešila i nastavila svojim putem uverena da je moj tata, a ne čuvar parka, u stvari, najmoćniji čovek u našem gradu.
|
