О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ЧУВАР ПАРКА

Душица Ивановић
детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЧУВАР ПАРКА


 
Живели смо у двоипособном стану са три терасе. На једној од њих сам, слободно могу рећи, провела пола свог детињства. Чак и у хладним данима, и онда кад је падала киша или снег, време сам проводила на пространој лођи, на којој је, чини ми се одувек, стајао стари масивни трпезаријски сто, испод кога сам се сатима играла.
Другу половину тих дечјих година сам проводила у оближњем парку, на само пар минута од наше зграде. Сва деца из Улице Ђуре Јакшића и Моше Пијаде (данас је то Улица Светог Саве) у Лозници играла су се у Парку код базена. Није то био прави базен, али је парк био прави и крајем маја је већ мирисао је на јоргован, а његово жбуње је било најузбудљивије место за сакривање. Један од тих жбунова сам назвала Тајна и била сам уверена да је само мој, да се ту никада нико осим мене није ни сакривао ни играо. Ако би се десило да у парку нема деце, а то је било ретко, доносила сам неколико лутака и увлачила се кроз густо грање да бих у његовом средишту нашла свој кутак за игру. Одатле бих јасно чула гласове деце која долазе, играју се шуге, жмурке, или између две ватре. Никада нико није покушао да се сакрије у мојој Тајни. Помишљала сам на то да је другима невидљива, да имам посебне чаробне моћи, или очи које виде више и другачије од осталих. Била сам маштовито дете, стално сам измишљала приче са много заплета и мноштвом ликова. Мама и тата су на то гледали са одобравањем и обично ме хвалили фамилији или пријатељима речима: Она уме сама да се игра.
Тајна је чувала моје тајне.
А парк је надгледао чувар, једина особа које сам се у тим годинама пре поласка у школу прибојавала. Шетао је стазама онако висок и јак, гледао на децу строго, дајући им до знања да се према његовом парку, посебно према увек лепо негованој трави, морају односити с поштовањем и посебном пажњом. Слушали смо га. Зелена дечја оаза усред малог града била је увек чиста, а ми нисмо газили траву тамо где је стајао знак, на који би чувар повремено, без речи, само показао прстом и подигао десну обрву у знак упозорења за недело које се још није десило, а на које смо можда помишљали.
         Зашто ти ниси чувар парка? запиткивала сам тату.
Сви су се томе смејали, а ја сам била уверена да је чувар парка најмоћнија личност у Лозници, неко ко би могао да ме заштити од свега, посебно од безобразних дечака, који су гађали девојчице леденим грудвама, отимали им лопте или лутке, ругали нам се...
         Стварно би било дивно да радиш у парку, а не у Вискози јадиковала сам.
А онда се десило нешто што је сасвим променило моје мишљење. Била је зима оне године пре него што ћу поћи у школу. Са сестром и другарицама сам се санкала у нашој улици. Спуштале смо се низ кратку падину поред речице Штире, баш преко пута зграде у којој сам живела. Наишао је дечак с којим се нисмо дружиле, мало старији, крупан и бахат. Зграбио је санке на којима смо моја другарица и ја већ седеле и спремале се за спуст. Измакао нам их је и ми смо пале. Он се смејао, а ми смо плакале. Појавио се мој тата, који се управо враћао са посла, из фабрике Вискоза, у којој је радило пола Лознице. Претећи је пришао том дечаку, а мени наредио да идем кући. Нисам видела шта се догодило, али ми је само десет минута касније код куће, док сам још увек шмрцала, иако нисам била физички повређена, рекао да не бринем и да се то више никад неће десити.
Био је у праву. Све до нашег одласка из Лознице после завршене основне школе, тог сам дечака сретала у улици и сваки пут ми се тихо јавио, а онда жустро прешао на другу страну. Поносно бих се насмешила и наставила својим путем уверена да је мој тата, а не чувар парка, у ствари, најмоћнији човек у нашем граду.




 



ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2025 © Књижевна радионица "Кордун"