|
|
 | Душица Ивановић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ЧУВАР ПАРКА
Живели смо у двоипособном стану са три терасе. На једној од њих сам, слободно могу рећи, провела пола свог детињства. Чак и у хладним данима, и онда кад је падала киша или снег, време сам проводила на пространој лођи, на којој је, чини ми се одувек, стајао стари масивни трпезаријски сто, испод кога сам се сатима играла. Другу половину тих дечјих година сам проводила у оближњем парку, на само пар минута од наше зграде. Сва деца из Улице Ђуре Јакшића и Моше Пијаде (данас је то Улица Светог Саве) у Лозници играла су се у Парку код базена. Није то био прави базен, али је парк био прави и крајем маја је већ мирисао је на јоргован, а његово жбуње је било најузбудљивије место за сакривање. Један од тих жбунова сам назвала Тајна и била сам уверена да је само мој, да се ту никада нико осим мене није ни сакривао ни играо. Ако би се десило да у парку нема деце, а то је било ретко, доносила сам неколико лутака и увлачила се кроз густо грање да бих у његовом средишту нашла свој кутак за игру. Одатле бих јасно чула гласове деце која долазе, играју се шуге, жмурке, или између две ватре. Никада нико није покушао да се сакрије у мојој Тајни. Помишљала сам на то да је другима невидљива, да имам посебне чаробне моћи, или очи које виде више и другачије од осталих. Била сам маштовито дете, стално сам измишљала приче са много заплета и мноштвом ликова. Мама и тата су на то гледали са одобравањем и обично ме хвалили фамилији или пријатељима речима: Она уме сама да се игра. Тајна је чувала моје тајне. А парк је надгледао чувар, једина особа које сам се у тим годинама пре поласка у школу прибојавала. Шетао је стазама онако висок и јак, гледао на децу строго, дајући им до знања да се према његовом парку, посебно према увек лепо негованој трави, морају односити с поштовањем и посебном пажњом. Слушали смо га. Зелена дечја оаза усред малог града била је увек чиста, а ми нисмо газили траву тамо где је стајао знак, на који би чувар повремено, без речи, само показао прстом и подигао десну обрву у знак упозорења за недело које се још није десило, а на које смо можда помишљали.– Зашто ти ниси чувар парка? – запиткивала сам тату. Сви су се томе смејали, а ја сам била уверена да је чувар парка најмоћнија личност у Лозници, неко ко би могао да ме заштити од свега, посебно од безобразних дечака, који су гађали девојчице леденим грудвама, отимали им лопте или лутке, ругали нам се...– Стварно би било дивно да радиш у парку, а не у „Вискози”– јадиковала сам. А онда се десило нешто што је сасвим променило моје мишљење. Била је зима оне године пре него што ћу поћи у школу. Са сестром и другарицама сам се санкала у нашој улици. Спуштале смо се низ кратку падину поред речице Штире, баш преко пута зграде у којој сам живела. Наишао је дечак с којим се нисмо дружиле, мало старији, крупан и бахат. Зграбио је санке на којима смо моја другарица и ја већ седеле и спремале се за спуст. Измакао нам их је и ми смо пале. Он се смејао, а ми смо плакале. Појавио се мој тата, који се управо враћао са посла, из фабрике „Вискоза”, у којој је радило пола Лознице. Претећи је пришао том дечаку, а мени наредио да идем кући. Нисам видела шта се догодило, али ми је само десет минута касније код куће, док сам још увек шмрцала, иако нисам била физички повређена, рекао да не бринем и да се то више никад неће десити. Био је у праву. Све до нашег одласка из Лознице после завршене основне школе, тог сам дечака сретала у улици и сваки пут ми се тихо јавио, а онда жустро прешао на другу страну. Поносно бих се насмешила и наставила својим путем уверена да је мој тата, а не чувар парка, у ствари, најмоћнији човек у нашем граду.
|