detalj slike: KRK Art dizajn

Hodočasnice

    Negde, oko podneva, prijateljica je javila gospođi R, da obližnja turistička agencija, uskoro, organizuje lepo pokloničko putovanje, ka jednom od najvećih duhovnih svetilišta, na tom prostoru. Mogle bi, smatrala  je, da malo „izađu iz kuće“, i da se pritom „razonode“ ― polazak je siguran, a i vreme će ih, valjda, poslužiti.

    Gospođe nisu bile rade da kleče, i da se klanjaju pred svetim moštima, celivaju ikone, ili upražnjavaju bilo šta od uobičajene verske rutine. Svaki vid ovakvog ponašanja smatrale su za odveć ekstremno ―   ugrožavajuće po fizičko zdravlje, i osetljivu samodopadljivost, koja se često branila trnjem.  Bogu će biti drago što uopšte idu, mislile su ove dve dame, izuzetne, među pokrivenim ženama i prostom pastvom, koja je na put pošla zbog neke svoje muke sa kojom ne ume, ili ne može da se nosi.

*

    I, već negde na prvom stajalištu, kada je dosadna kiša počela da dobuje  po staklima autobusa, one zažališe što su krenule, ali, bilo je dockan da se nešto preduzme. Dečak na sedištu ispred njihovog, povremeno bi uzvikivao, glasno i nerazumljivo, što je ovim gospođama, očigledno,  remetilo mir, čineći im se, verovatno, kao nekakav urlik...  U stvari ―  bio je to vapaj. Svejedno, obe su, da bi se odbranile, stavile slušalice i zatvorile oči, kako ne bi gledale, ni slušale to ispred, jer Bog je stvorio život koji mora biti lep, i one će mu kad stignu gore, u Svetinju, kurtoazno zahvaliti ― i na letovanjima, i na zimovanjima, i na lepim cipelama i tašnama ― razume se... Pa onda, na dobrostojećem mužu, zdravoj i razboritoj deci, koja su se pametno postavila u ovom pragmatičnom svetu, opredelivši se za život daleko, čak, i od predvorja ove balkanske kalvarije. Eto, Bog je ove racionalne korake razumeo, i štedro ih je nagradio ― rasuđivale su.

*

    Kada je, posle mnogobrojnih krivina, autobus, kao ranjena zver, uspeo da se dovuče uz liticu i sakrije ispod oblaka i planinskog masiva, bilo je sasvim jasno da je ovaj avanturistički čin potpun promašaj, i da su se hodočasnice, isto tako, Bogu mogle obratiti, i iz svojih kola, ili đakuzija,  pri čemu bi ova rigidna forma ostala prepuštena egzibicijama karikaturalnog plebsa, koji je u tom trenutku, izuvši se, bosonog bauljao do vrha Svetinje.

    Eh svetina, ne razume...  prevrtale su očima, gorde i arogantne,  gledajući sa nipodaštavanjem šareni skup raznobojnog cveća, koje se sticajem okolnosti našlo u istoj vazi. I mirisalo baš, po Božijoj volji.

*

    Sa gađenjem posmatrajući svoje stvari na krevetu manastirskog konaka R. je jedva od besa zadržavala suze, i verovatno bi briznula u plač, da nije bila previše umorna. Sva ta tela, jeftina obuća, isparavanje vlažne garderobe, miris tamjana i znoja... Tonući u san, u hladnom i neudobnom krevetu, pitala se zašto ni danas nije videla Boga, tamo gore, dok je trajala Liturgija ― gde su ga mnogi videli. Nema veze, naglo se prenula, vrativši se u čulni svet, na tezgama pored hrama kupila je dosta suvenira, toliko nije donela ni sa prošlogodišnjeg letovanja u Egiptu.

*

    Sutradan, u autobusu, dok su hodočasnice gledale svoje slike iz lokalnog restorana, dečak je zaćutao. Povremeno, na njegovom licu pojavio bi se blaženi osmeh.

PODELITE OVAJ TEKST NA: