детаљ слике: КРК Арт дизајн

Ходочаснице

    Негде, око поднева, пријатељица је јавила госпођи Р, да оближња туристичка агенција, ускоро, организује лепо поклоничко путовање, ка једном од највећих духовних светилишта, на том простору. Могле би, сматрала  је, да мало „изађу из куће“, и да се притом „разоноде“ ― полазак је сигуран, а и време ће их, ваљда, послужити.

    Госпође нису биле раде да клече, и да се клањају пред светим моштима, целивају иконе, или упражњавају било шта од уобичајене верске рутине. Сваки вид оваквог понашања сматрале су за одвећ екстремно ―   угрожавајуће по физичко здравље, и осетљиву самодопадљивост, која се често бранила трњем.  Богу ће бити драго што уопште иду, мислиле су ове две даме, изузетне, међу покривеним женама и простом паством, која је на пут пошла због неке своје муке са којом не уме, или не може да се носи.

*

    И, већ негде на првом стајалишту, када је досадна киша почела да добује  по стаклима аутобуса, оне зажалише што су кренуле, али, било је доцкан да се нешто предузме. Дечак на седишту испред њиховог, повремено би узвикивао, гласно и неразумљиво, што је овим госпођама, очигледно,  реметило мир, чинећи им се, вероватно, као некакав урлик...  У ствари ―  био је то вапај. Свеједно, обе су, да би се одбраниле, ставиле слушалице и затвориле очи, како не би гледале, ни слушале то испред, јер Бог је створио живот који мора бити леп, и оне ће му кад стигну горе, у Светињу, куртоазно захвалити ― и на летовањима, и на зимовањима, и на лепим ципелама и ташнама ― разуме се... Па онда, на добростојећем мужу, здравој и разборитој деци, која су се паметно поставила у овом прагматичном свету, определивши се за живот далеко, чак, и од предворја ове балканске калварије. Ето, Бог је ове рационалне кораке разумео, и штедро их је наградио ― расуђивале су.

*

    Када је, после многобројних кривина, аутобус, као рањена звер, успео да се довуче уз литицу и сакрије испод облака и планинског масива, било је сасвим јасно да је овај авантуристички чин потпун промашај, и да су се ходочаснице, исто тако, Богу могле обратити, и из својих кола, или ђакузија,  при чему би ова ригидна форма остала препуштена егзибицијама карикатуралног плебса, који је у том тренутку, изувши се, босоног бауљао до врха Светиње.

    Ех светина, не разуме...  превртале су очима, горде и арогантне,  гледајући са ниподаштавањем шарени скуп разнобојног цвећа, које се стицајем околности нашло у истој вази. И мирисало баш, по Божијој вољи.

*

    Са гађењем посматрајући своје ствари на кревету манастирског конака Р. је једва од беса задржавала сузе, и вероватно би бризнула у плач, да није била превише уморна. Сва та тела, јефтина обућа, испаравање влажне гардеробе, мирис тамјана и зноја... Тонући у сан, у хладном и неудобном кревету, питала се зашто ни данас није видела Бога, тамо горе, док је трајала Литургија ― где су га многи видели. Нема везе, нагло се пренула, вративши се у чулни свет, на тезгама поред храма купила је доста сувенира, толико није донела ни са прошлогодишњег летовања у Египту.

*

    Сутрадан, у аутобусу, док су ходочаснице гледале своје слике из локалног ресторана, дечак je заћутао. Повремено, на његовом лицу појавио би се блажени осмех.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: