Američki i BH pisac Aleksandar Hemon, moderator pres-konferencija jubilarnog 25. Sarajevo film festivala, povodom svoje najnovije knjige "Moji roditelji: Uvod"
Na jubilarnom Sarajevo film festivalu Aleksandar Hemon, uspešni bosansko-američki pisac, profesor na Prinston univerzitetu i koscenarista četvrtog dela filma „Matriks“, dva puta u razmaku od nekoliko dana je promovisao svoj najnoviji roman „Moji roditelji: Uvod“ i oba puta promocije su bile neverovatno posećene.
Piše: Aleksandra Ćuk
Prvi tiraž ove, kako je predočeno, knjige „memoarske proze“ je planuo, a drugo po redu predstavljanje, u bašti Bybook-a, koje je vodila Kristina Lijevak, počelo je upravo konstatacijom o tome kako je Hemonovo najnovije postignuće odjeknulo u Srbiji.
– „Scenario za Matriks piše Srbin“ bio je jedan od naslova, a to Srbin je napisano velikim slovima – skrenula je pažnju Lijevak upitavši Hemona da li je to prvo prepoznavanje njega u susednoj Srbiji nakon svih književnih i akademskih uspeha, u stvari, potvrda koliko je to za njega važno autorsko dostignuće.
– Nije to Srbija – rekao je Hemon, nego stvar novina koje takve informacije objavljuju. Ja već dugo idem u Srbiju i tamo imam izdavača ali su novine u kojima je to objavljeno posebna planeta – konstatovao je Hemon, našalivši se da je eto, posle toliko napora, dobio i diplomu Srbina. U nastavku nije bio naročito govorljiv na temu kultnog „Matriksa“, samo je rekao da je scenario za njegov nastavak gotov i da ga zajedno potpisuju on, Dejvid Mičam i Lana Vačovski.
– Ona je jedna od dvoje Vačovskih koji su režirali prethodna tri djela Matriksa i koja će sama režirati ovaj četvrti deo. Film je u predprodukciji i trebalo bi da počne da se snima početkom sledeće godine… Ali, pričaj ba o knjizi – skratio je Hemon. Knjiga je bila okosnica razgovora i za Danas, koji je usledio nakon što je Hemon ispotpisivao knjige svima u ogromnom redu.
* Da li ste radeći na ovoj knjizi o roditeljima došli do nekih opservacija u vezi sa samim sobom?
– Retroaktivno mi je postalo jasno da nisam bio dovoljno strpljiv sa svojim roditeljima, da ih nisam dovoljno slušao i da mi je na izvestan način žao što to ranije nisam radio, ali se nadam da je zato ova knjiga nadoknada u tom smislu jer sam radeći na njoj slušao i obratio pažnju na ono što oni misle i osjećaju.
* Spomenuli ste na promociji priču o Hrani, Katastrofi – oko kojih se još čvorišta vrte poglavlja o roditeljima?
– Prostor, Biografija, Domovina, Život i smrt, Ostala živa bića, ne tim redom, a možda sam nešto i ispustio.
* Da biste napisali knjigu morali ste da radite intervjue sa svojim roditeljima i da ih slušate. Da li je postajao neki trenutak u procesu intervjuisanja koji biste izdvojili?
– Pa, bio je to trenutak u kojem su se prisećali o tome kako su njih dvoje postali par, kako su se upoznali, kako su se vjenčali, period nakon toga kad su bili razdvojeni, pa ponovo zajedno. Ja sam uvijek znao kako se i šta dješavalo ali je bilo nešto u tome što me je posebno dotaklo, a i njima je bilo važno da se sjećaju tih 1960-ih godina.
* Kako se to odrazilo na vas?
– Više ih volim. Uvijek jesam, uvijek sam znao da su dobri i pametni ljudi ali sam nekako sad dublje ušao u bogatstvo njihovog života i velikodušnost njihovog duha.
* Na koga vi ličite?
– To zavisi da li su u svađi ili nisu. Fizički sličim na oca, a majka tvrdi da je moj temperament sličan njenom. Moj otac je čovjek koji sve rukama pravi i gradi, a ja sam sakat.
* Posle knjige koju ste posvetili roditeljima, kakav imate odnos prema njihovim rečima, pokretima i gestovima koje prepoznajete u sebi?
– Pomislim, neke stvari možda ne bi trebalo da radim, a s druge strane, one su upisane u meni. Moj otac kada priča pomera kažiprst i ja to isto činim. Moja mlađa ćerka isto to radi tako da postoji kontinuitet. Moja mati kad govori podigne prst kao da objavljuje nešto. Mislim da i to radim, tako da uglavnom kad pričamo, mi pokazujemo prstom.
* Trideset je godina od Kišove smrti, koliko, s ove vremenske distance, nakon dugog boravka u Americi, imaju na vas uticaj jugoslovenski pisci?
– Kiš je uvijek bio utjecaj i prije rata, a naročito poslije njega – Kišova čitava filozofija da je književnost uvijek etički projekat i da se to uvijek mora uzeti u obzir. Dakle, savjet mladom piscu implicitno jeste da književnost uvijek ima etičku dimenziju koja je važna i koje pisac treba da bude svjestan i to je ključni utjecaj Kiša u mom životu.
* Kako gledate na to što nikad dosad nije napravljena nijedna filmska ekranizacija Andrića?
– Ne znam. Očigledno je bilo vrlo skupo jer on pokriva različite periode. Isto tako mislim da u Andriću postoji mnogo tačaka gledišta, a u filmu obično treba da bude jedna ili dvije i zbog toga je Andrić politički veoma komplikovan jer ako se zauzme jedna na uštrb druge tačke gledišta, već se pomjera balans na različite načine. Tako da, iako nisam o tome mnogo razmišljao, to bi dramaturški bilo veoma komplikovano. Ako Kusturica snima Andrića, onda to ne bi bio onaj Andrić koji se bavi kompleksnošću bosanskog društva i odnosima među različitim ljudima i osvajačima. Možda bi „Travnička hronika“ mogao da bude manji, intimniji film, a „Na Drini ćuprija“ je spektakl. Kusturica to sprema već decenijama.
* Bili ste moderator na konferencijama za novinare Takmičarskog programa 25. SFF. Šta ste videli zanimljivo? Da li biste izdvojili neki film i zašto?
– Takmičarska selekcija je bila jako zanimljiva i ujednačena. Možda gruzijski film „A onda smo plesali“. Zato što je dobar film, a ono što mi je bilo zanimljivo to je da se radi o ljubavnoj priči dva muškarca u kontekstu tradicionalnog gruzijskog plesa. U filmu je bilo interesantno to pitanje – kako se ta tradicija može promjeniti retroaktivno. Pošto sam pričao sa rediteljem, saznao sam da je ta tradicija uključivala ženski ples i homoerotični ples, a onda je on u tipično nacionalističkoj operaciji eliminisan da bi se maskulinizirao. U filmu se upravo to dovodi u pitanje i dolazi do promjene. Ta situacija je važna za nas koji dolazimo iz ovih krajeva budući da govori o tome da je tradicija jaka, ponekad prejaka i postavlja se pitanje da li da se potpuno odbaci što je radikalno ili da se potpuno prihvati što je takođe radikalno i u osnovi je fašizam. Film sugeriše da je moguće da se tradicija mijenja retroaktivno. Da se u nju može ući i iznutra je promjeniti. I to je vrlo lijepo urađeno, sam taj ples je fascinantan, posebno završni ples glavnog junaka koji u tom trenutku mijenja tradiciju i uključuje sebe u nju kao homoseksualnog muškarca.
* Pratite li književnu scenu u bivšoj Jugoslaviji?
– Pratim, ali izdaleka. Ja u osnovi čitam knjige sa odgodom. Ono što izlazi ove godine čitam sledeće – doći će do mene. Tako da sam uglavnom u zaostatku sa čitanjem, ali znam šta se i gdje se dešava.
* Otišli ste iz rodnog Sarajeva u Ameriku po pozivu Američkog kulturnog centra zahvaljujući vašem književno-novinarskom radu i zauvek ostali. Tamo ste počeli da pišete, objavljujete na engleskom jeziku, postižete uspehe. Kakav je osećaj sada kad dođete u Sarajevo, pripremate li se za njega pre nego što dođete?
– Ja već dolazim nakon rata svake godine dva-tri puta. Ovaj put je odjednom ali mesec dana, tako da sam ja odavno prevazišao te nostalgične veze sa Sarajevom. Kad se vratim, dođem ovdje da vidim ljude, da radim i sarađujem. Volim doći u Sarajevo kakvo jeste sada, a to što je ono vezano za ono što je ranije bilo, to je odlično. Ja se ne vraćam iz nostalgičnih razloga. Ne pripremam se na sve to. Jednostavno, dođem i uđem u sve to. Isto tako ja ovdje volim da dođem da nešto radim. Ako nemam neki projekat, nešto da radim, nakon sedam-osam dana već mi je dosadno jer ja volim da radim. Isto tako moji prijatelji koji imaju svoje projekte rade sa svojim stvarima. Mi se vidimo, popijemo kafu i onda oni imaju svoje živote poslije. Tako da kada dođem volim da provedem čitav dan u radu, a onda izađem da popijem piće.
* Da imate uvek neki projekat kao što ste rekli da je to slučaj s vašim roditeljima?
– Da.
Patrijarhat je kičma nacionalizma
Prva povorka ponosa u Sarajevu će biti održana 8. septembra a Hemon ju je podržao u video-kampanji rekavši da za to ima mnogo razloga. Osim ljubavi i lojalnosti prema prijateljima, za to postoje i politički razlozi, kako je kazao.
– Način na koji rodna podjela rada djeluje u ovom društvu nije dobra, čak i u situaciji mojih roditelja. Ja ih volim i oni su takvi kakvi jesu, ali podjela rada koja dolazi sa heteroseksualnim hijerarhijama i položajem žena se mora razgrađivati svakodnevno. Naši LGBT prijatelji su saveznici u toj borbi. Jer, patrijarhat je takođe kičma nacionalizma u svakom obliku. U nacionalističkoj hijerarhiji vrijednosti muškarci su na vrhu jer su oni vođe nacije, oni ratuju, a žene rađaju buduće ratnike i moraju da se povinuju zadacima pripadnika nacije. Svi oni koji su između tih binarnih pozicija muško – žensko su sumnjivi i ne doprinose razvoju i borbi nacije za samoostvarenje. Tako da postoji, rekao bih, i politički razlog zašto se povorka ponosa mora podržati, zašto se stalno mora razgrađivati nacionalizam i patrijarhat – zaključio je Hemon.
Ako se ništa loše nije dogodilo, šta se uopšte dogodilo?
„Tišina je smrt pripovjedanja, a samim tim i ljubavi“, jedan je od citata iz Hemonove knjige „O roditeljima“ iz poglavlja „O katastrofi“ koje govori o sklonosti ljudi odavde da pričaju o apokaliptičnim vremenima. Čitajući odlomak Hemon je rekao da je njegov otac na jednom porodičnom druženju zamolio njegovu suprugu Teri da mu ispriča nešto o svojoj porodici. „Šta se loše desilo?“, pitao je, a ona uz najbolju volju nije uspela zadovoljiti njegovu znatiželju. „Osim opšte i večite nesreće američkog rasizma koji pogađa cijelu crnu populaciju nije baš imalo puno historijskih i porodičnih tragedija o kojima je mogla ispričati. Mog oca je to zbunilo, a čak i razočaralo jer ako se ništa nije loše dogodilo teško je zamisliti da se iz toga može izroditi bilo kakva priča. Ako se ništa loše nije dogodilo, o čemu ćemo pričati, ako se ništa loše nije dogodilo, šta se uopšte dogodilo, da li se išta i dogodilo? – pročitao je Hemon, koji je kazao da ga je, donekle, na pripovedanje podstakao otac. On bi neretko umeo da mu zapovedi – Pričaj…
Izvor: Danas
