Амерички и БХ писац Александар Хемон, модератор прес-конференција јубиларног 25. Сарајево филм фестивала, поводом своје најновије књиге "Моји родитељи: Увод"
На јубиларном Сарајево филм фестивалу Александар Хемон, успешни босанско-амерички писац, професор на Принстон универзитету и косценариста четвртог дела филма „Матрикс“, два пута у размаку од неколико дана је промовисао свој најновији роман „Моји родитељи: Увод“ и оба пута промоције су биле невероватно посећене.
Пише: Александра Ћук
Први тираж ове, како је предочено, књиге „мемоарске прозе“ је плануо, а друго по реду представљање, у башти Бyбоок-а, које је водила Кристина Лијевак, почело је управо констатацијом о томе како је Хемоново најновије постигнуће одјекнуло у Србији.
– „Сценарио за Матрикс пише Србин“ био је један од наслова, а то Србин је написано великим словима – скренула је пажњу Лијевак упитавши Хемона да ли је то прво препознавање њега у суседној Србији након свих књижевних и академских успеха, у ствари, потврда колико је то за њега важно ауторско достигнуће.
– Није то Србија – рекао је Хемон, него ствар новина које такве информације објављују. Ја већ дуго идем у Србију и тамо имам издавача али су новине у којима је то објављено посебна планета – констатовао је Хемон, нашаливши се да је ето, после толико напора, добио и диплому Србина. У наставку није био нарочито говорљив на тему култног „Матрикса“, само је рекао да је сценарио за његов наставак готов и да га заједно потписују он, Дејвид Мичам и Лана Вачовски.
– Она је једна од двоје Вачовских који су режирали претходна три дјела Матрикса и која ће сама режирати овај четврти део. Филм је у предпродукцији и требало би да почне да се снима почетком следеће године… Али, причај ба о књизи – скратио је Хемон. Књига је била окосница разговора и за Данас, који је уследио након што је Хемон испотписивао књиге свима у огромном реду.
* Да ли сте радећи на овој књизи о родитељима дошли до неких опсервација у вези са самим собом?
– Ретроактивно ми је постало јасно да нисам био довољно стрпљив са својим родитељима, да их нисам довољно слушао и да ми је на известан начин жао што то раније нисам радио, али се надам да је зато ова књига надокнада у том смислу јер сам радећи на њој слушао и обратио пажњу на оно што они мисле и осјећају.
* Споменули сте на промоцији причу о Храни, Катастрофи – око којих се још чворишта врте поглавља о родитељима?
– Простор, Биографија, Домовина, Живот и смрт, Остала жива бића, не тим редом, а можда сам нешто и испустио.
* Да бисте написали књигу морали сте да радите интервјуе са својим родитељима и да их слушате. Да ли је постајао неки тренутак у процесу интервјуисања који бисте издвојили?
– Па, био је то тренутак у којем су се присећали о томе како су њих двоје постали пар, како су се упознали, како су се вјенчали, период након тога кад су били раздвојени, па поново заједно. Ја сам увијек знао како се и шта дјешавало али је било нешто у томе што ме је посебно дотакло, а и њима је било важно да се сјећају тих 1960-их година.
* Како се то одразило на вас?
– Више их волим. Увијек јесам, увијек сам знао да су добри и паметни људи али сам некако сад дубље ушао у богатство њиховог живота и великодушност њиховог духа.
* На кога ви личите?
– То зависи да ли су у свађи или нису. Физички сличим на оца, а мајка тврди да је мој темперамент сличан њеном. Мој отац је човјек који све рукама прави и гради, а ја сам сакат.
* После књиге коју сте посветили родитељима, какав имате однос према њиховим речима, покретима и гестовима које препознајете у себи?
– Помислим, неке ствари можда не би требало да радим, а с друге стране, оне су уписане у мени. Мој отац када прича помера кажипрст и ја то исто чиним. Моја млађа ћерка исто то ради тако да постоји континуитет. Моја мати кад говори подигне прст као да објављује нешто. Мислим да и то радим, тако да углавном кад причамо, ми показујемо прстом.
* Тридесет је година од Кишове смрти, колико, с ове временске дистанце, након дугог боравка у Америци, имају на вас утицај југословенски писци?
– Киш је увијек био утјецај и прије рата, а нарочито послије њега – Кишова читава филозофија да је књижевност увијек етички пројекат и да се то увијек мора узети у обзир. Дакле, савјет младом писцу имплицитно јесте да књижевност увијек има етичку димензију која је важна и које писац треба да буде свјестан и то је кључни утјецај Киша у мом животу.
* Како гледате на то што никад досад није направљена ниједна филмска екранизација Андрића?
– Не знам. Очигледно је било врло скупо јер он покрива различите периоде. Исто тако мислим да у Андрићу постоји много тачака гледишта, а у филму обично треба да буде једна или двије и због тога је Андрић политички веома компликован јер ако се заузме једна на уштрб друге тачке гледишта, већ се помјера баланс на различите начине. Тако да, иако нисам о томе много размишљао, то би драматуршки било веома компликовано. Ако Кустурица снима Андрића, онда то не би био онај Андрић који се бави комплексношћу босанског друштва и односима међу различитим људима и освајачима. Можда би „Травничка хроника“ могао да буде мањи, интимнији филм, а „На Дрини ћуприја“ је спектакл. Кустурица то спрема већ деценијама.
* Били сте модератор на конференцијама за новинаре Такмичарског програма 25. СФФ. Шта сте видели занимљиво? Да ли бисте издвојили неки филм и зашто?
– Такмичарска селекција је била јако занимљива и уједначена. Можда грузијски филм „А онда смо плесали“. Зато што је добар филм, а оно што ми је било занимљиво то је да се ради о љубавној причи два мушкарца у контексту традиционалног грузијског плеса. У филму је било интересантно то питање – како се та традиција може промјенити ретроактивно. Пошто сам причао са редитељем, сазнао сам да је та традиција укључивала женски плес и хомоеротични плес, а онда је он у типично националистичкој операцији елиминисан да би се маскулинизирао. У филму се управо то доводи у питање и долази до промјене. Та ситуација је важна за нас који долазимо из ових крајева будући да говори о томе да је традиција јака, понекад прејака и поставља се питање да ли да се потпуно одбаци што је радикално или да се потпуно прихвати што је такође радикално и у основи је фашизам. Филм сугерише да је могуће да се традиција мијења ретроактивно. Да се у њу може ући и изнутра је промјенити. И то је врло лијепо урађено, сам тај плес је фасцинантан, посебно завршни плес главног јунака који у том тренутку мијења традицију и укључује себе у њу као хомосексуалног мушкарца.
* Пратите ли књижевну сцену у бившој Југославији?
– Пратим, али издалека. Ја у основи читам књиге са одгодом. Оно што излази ове године читам следеће – доћи ће до мене. Тако да сам углавном у заостатку са читањем, али знам шта се и гдје се дешава.
* Отишли сте из родног Сарајева у Америку по позиву Америчког културног центра захваљујући вашем књижевно-новинарском раду и заувек остали. Тамо сте почели да пишете, објављујете на енглеском језику, постижете успехе. Какав је осећај сада кад дођете у Сарајево, припремате ли се за њега пре него што дођете?
– Ја већ долазим након рата сваке године два-три пута. Овај пут је одједном али месец дана, тако да сам ја одавно превазишао те носталгичне везе са Сарајевом. Кад се вратим, дођем овдје да видим људе, да радим и сарађујем. Волим доћи у Сарајево какво јесте сада, а то што је оно везано за оно што је раније било, то је одлично. Ја се не враћам из носталгичних разлога. Не припремам се на све то. Једноставно, дођем и уђем у све то. Исто тако ја овдје волим да дођем да нешто радим. Ако немам неки пројекат, нешто да радим, након седам-осам дана већ ми је досадно јер ја волим да радим. Исто тако моји пријатељи који имају своје пројекте раде са својим стварима. Ми се видимо, попијемо кафу и онда они имају своје животе послије. Тако да када дођем волим да проведем читав дан у раду, а онда изађем да попијем пиће.
* Да имате увек неки пројекат као што сте рекли да је то случај с вашим родитељима?
– Да.
Патријархат је кичма национализма
Прва поворка поноса у Сарајеву ће бити одржана 8. септембра а Хемон ју је подржао у видео-кампањи рекавши да за то има много разлога. Осим љубави и лојалности према пријатељима, за то постоје и политички разлози, како је казао.
– Начин на који родна подјела рада дјелује у овом друштву није добра, чак и у ситуацији мојих родитеља. Ја их волим и они су такви какви јесу, али подјела рада која долази са хетеросексуалним хијерархијама и положајем жена се мора разграђивати свакодневно. Наши ЛГБТ пријатељи су савезници у тој борби. Јер, патријархат је такође кичма национализма у сваком облику. У националистичкој хијерархији вриједности мушкарци су на врху јер су они вође нације, они ратују, а жене рађају будуће ратнике и морају да се повинују задацима припадника нације. Сви они који су између тих бинарних позиција мушко – женско су сумњиви и не доприносе развоју и борби нације за самоостварење. Тако да постоји, рекао бих, и политички разлог зашто се поворка поноса мора подржати, зашто се стално мора разграђивати национализам и патријархат – закључио је Хемон.
Ако се ништа лоше није догодило, шта се уопште догодило?
„Тишина је смрт приповједања, а самим тим и љубави“, један је од цитата из Хемонове књиге „О родитељима“ из поглавља „О катастрофи“ које говори о склоности људи одавде да причају о апокалиптичним временима. Читајући одломак Хемон је рекао да је његов отац на једном породичном дружењу замолио његову супругу Тери да му исприча нешто о својој породици. „Шта се лоше десило?“, питао је, а она уз најбољу вољу није успела задовољити његову знатижељу. „Осим опште и вечите несреће америчког расизма који погађа цијелу црну популацију није баш имало пуно хисторијских и породичних трагедија о којима је могла испричати. Мог оца је то збунило, а чак и разочарало јер ако се ништа није лоше догодило тешко је замислити да се из тога може изродити било каква прича. Ако се ништа лоше није догодило, о чему ћемо причати, ако се ништа лоше није догодило, шта се уопште догодило, да ли се ишта и догодило? – прочитао је Хемон, који је казао да га је, донекле, на приповедање подстакао отац. Он би неретко умео да му заповеди – Причај…
Извор: Данас
