"Svako od nas u sebi nosi dozu sete i nostalgije za onim što smo ostavili. To se oslikava u našim knjigama, slikama, pesmama", kaže srpski pisac u Njujorku, Danijel Mirkov.
U haotičnom Sao Paulu su nastale prve stranice mog prvenca – “Plavo-beli voz”, koja za tematiku ima nemilu 1999. godinu kada sam bio vojnik vojne gardijske policije na Dedinju, kaže u razgovoru za portal “Naši u svetu”, mladi pisac Danijel Mirkov, Novosađanin sa adresom u Njujorku. Njegov prvenac preveden je na portugalski i prodaje se na Amazonu. Dok verzija na engleskom čeka izdavača, intrigantna je, ističe, njegovim poznanicima u SAD koji “žele da čuju kakvo je to zapravo bilo bombardovanje i zbog čega, iz olovke jednog golobradog vojnika iz protivničkih redova”.
x Kuda ide Plavo-beli voz? Šta on simobolizuje?
– “Plavo-beli voz” je moja prva objavljena knjiga, tačnije autobiografski, putopisni roman. Ovaj voz putuje u pravcu slobode, on je simbol ljudske, duševne i one prave slobode na koju svako ima pravo. Boje su plava i bela pošto je moja prva “sloboda” tog tipa bila komšijska Grčka. Tamo sam se po prvi put obreo davne 1995. godine i proveo predstojeći niz godina.
x Kako ste odlučili da se bavite pisanjem? Šta Vas je motivisalo?
– Voleo sam da pišem od malena, moji sastavi iz srpsko-hrvatskog jezika su odskakali od ostalih vrlo često. Moj prvi nagon za pravim realnim pisanjem je nastupio u momentu kada sam se preselio u Brazil. Verujem da mi je tropska klima probudila uspavane nagone. Ogromna razlika između nove i stare kuće me je jednostavno primorala da sve stavim na papir i podelim sa svetom. Jedan prosečan Brazilac nikada nije iskusio gorku kap rata. Niti je njegov otac, niti deda pa ni pradeda. Jednostavno rat je u Južnoj Americi misaona imenica. Baš tu, u haotičnom Sao Paulu su nastale prve stranice mog prvenca, knjige “Plavo-beli voz”, koja za tematiku ima nemilu 1999. godinu gde sam ja bio vojnik vojne gardijske policije na Dedinju. Od tada se pisanje usadilo u meni kao forma iskazivanja i deljenja sa drugima.
x Šta je bio razlog za preseljenje u Njujork?
– U Velikoj jabuci sam bio predhodno par puta. Radio sam između ostalog na prekookeanskom kruzeru kao bartender. Hotelijerstvom se inače bavim čitavog života, verujem da je to kao neka zacrtana sudbina vodilja. Na Kritu sam učio zanat i prepoznao se u njemu. Komunikacija mi je uvek bila jača strana i prioritet, različitost i mnoštvo naroda, jezika i običaja, sami po sebi su me fascinirali. Posle desetak godina života u Brazilu upoznao sam moju sadašnju suprugu koja godinama živi u Njujorku. Jedan od uslova za našu bolju budućnost je bio moj dolazak u “Centar sveta” kako ga često zovem. Splet okolnosti da baš iz Sao Paula pređem u Njujork je praktično bila olakšavajuća okolnost. Tačnije najveći grad Južne Amerike ima više milona stanovnika od svog starijeg brata, Big Epla, tako da je sam čin dolaska ovamo bio jedan lep apgrejt, na bolje, na lakše. Sao Paulo je neorganizovan, haotičan, korumpiran i što šta još. Njujork je njegov uzorni bata, po njemu se svi ugledaju u Brazilu, pokušavaju da kopiraju savršenstvo divnog kapitalističkog korporativnog džina, koji već vekovima igra na jednu te istu kartu. Novac kao glavni adut. Južnoamerički mali brat je još uvek div koji je zaglibljen u blato do kolena. Potencijal je tu, ali se i dalje usavršava i patentira kako bi se upotrebio, dok ga korupcija gricka svojim višestoletnim kraljevskim zubima. Posle dugogodišnjeg putovanja po svetu, nakon 57 razlicitih pečata u mom pasošu, Njujork nije više bio novi svet za mene. Prestonica i glavni svetski grad da, ali novi svet ne.
x Ako uporedite teme kojima se bave mladi pisci u Njujorku i teme o kojima ste pisali – koliko se one razlikuju?
x Šta pišu njujorški pisci, umetnici – je dobro pitanje. U ovom gradu su iluzije toliko velike da je sve dozvoljeno, svaka dobro “spakovana” zamisao rizikuje da bude otkupljena. Novac je ovde veći i prisutniji nego bilo gde na svetu. Ovde se čovek oseti kao u gnezdu samog nekog zlatnog zmaja. Ekipa sa Vol Strita odavde virtuelno filuje elektronske račune svojim digitalnim monetama širom sveta. Najveća svetska perionica novca na poluostrvu Menhetn kupljenim za svega 20 dolara od preplašenih Delevara. Iskreno, ne poznajem mnogo književnika u Americi. Moj veliki prijatelj i kolega po peru je Ilija Šaula, pesnik i umetnik koji stvara iz Vest Čestera, Pensilvanija. Mora se istaći njegov humanitarni način i pristup svim mladim umetnicima. On svojom književnom radionicom “Kordun” pomaže u radu, što finansijski, a tako i moralno svakog mladog i neafirmisanog pisca. Postoje i mnogi drugi umetnici sa kojima se sastajemo i družimo na raznim skupovima i događajima u gradu i široj okolini. Čini mi se da svako od nas u sebi uvek nosi jednu dozu sete i nostalgije za onim što smo nekada ostavili iza sebe. To se oslikava u našim knjigama, slikama, pesmama i ostalim umetninama. Smatram da je s jedne strane to dobra stvar, pošto se na taj način u jednoj određenoj dozi stvara dugovečnost naše kulture i tradicije. Svako od nas se obrusi po malo, postane jednim delom Njujorčanin, napiše po nešto iz ovog domena. Moja poslednja kratka priča se upravo odnosi na to o čemu govorim. “Vožnja vredna 45 minuta” prvi i drugi deo, je slikovito prikazan odlazak i povratak sa posla u ovom ogromnom gradu, 15 miliona širokom.
x Da li je mladom piscu teže da stvara u otadžbini ili u inostranstvu?
– Nekad imam običaj da kažem da se situacija lepše i bolje sagleda iz daleka, iz nekog neutralnog i novog ugla. Pa tako je i sa mojim pisanjem, imam utisak da bistrije pišem odavde, odavde negde, nego kod kuće. Naime, ja sam iz Novog Sada otišao prvi put sa 17 godina i ostao zapljusnut šarenilom sveta. Iskreno sam malo pisao od kuće. Više sam čitao o tim, tada, dalekim svetovima, gde sam sada. Jedina sadašnja prepreka i izazov, ako se sme tako nazvati, je danas moja dvogodišnja ćerka. Slobodnog vremena za pisanje je sve manje, vrlo često se koristim improvizacijama, pišem u kolima koja koristim kao kancelariju. Mnogo puta pišem u metrou na putu do posla i nazad.
x Koliko Vas je preseljenje promenilo u stvaralaštvu, da li možda neke teme i motive sada sagledavate na drugačiji način?
– Možemo reći da pametan čovek uči svakog dana. Mišljenje o nekim stvarima i događajima mi se dosta promenilo u odnosu kada sam bio na početnoj tačci, kada sam odlazio. Sva moja putovanja su me poprilično iskorigovala i naučila mnogo čemu. Sretan sam što sam imao priliku da sledim svoje snove i upoznam svet, smatram se tu krije ključ. Danas inspiraciju za sadržaj mojih tekstova uzimam još uvek iz svojih ličnih putovanja, tako osećam pravu esenciju tih mora, plaža, šuma i planina, samog ukusa vazduha. Upoznao sam mnogo ljudi po svetu, različitih vera, nacija i mentaliteta, svi oni doprinose mom stvaranju. Gledam drugim očima na svet. Moja mala prestolonaslednica, je moja trenutna inspiracija. Ona je prva Afro-Srpkinja-Brazilka-Amerikanka, govorim to kroz šalu, pošto je ovde bitno da se ljudi etiketiraju preko boje kože i nacionalnosti. Ona je moj primer da je sve jedno, bitno je biti čovek.
x Da li ste imali priliku da Vaš roman predstavite američkoj publici i kako oni na to reaguju?
– Svakako imam ogromnu želju da moj roman bude objavljen na engleskom jeziku i izdat u jednoj od Njujorških izdavačkih kuća. Radim na tome. Knjiga je prevedena i spremna za agente koji bi mogli da rade na njoj. Smatram da je to vrlo pikantna tema za same Amerikance iz razloga što u poslednje vreme sve češće vole da čuju o njihovim sjajnim podvizima po svetu i iz drugog ugla. Imaju određenu znatiželju, kao neka griža savesti ili intriga. Buđenje neke svesti valjda, šta li je. Da čuju kakvo je to zapravo bilo bombardovanje i zbog čega, iz olovke jednog golobradog vojnika iz protivničkih redova. Na odlomke knjige koje sam s vremena na vreme slao pojedinim Amerikancima, uvek sam dobijao pozitivne i znatiželjne komentare. Dosta njih su prokomentarisali da bi bilo sjajno da se nekako provuče holivudska produkcija kroz sve na šta ja nisam bio oduševljen, naravno. Knjiga je odmah posle objavljivanja 2015. godine, prevedena na brazilski portugalski i objavljena u elektronskom izdanju na platformama Amazon i Apple pod prevodom “Trem Azul e Branco”. Tu je privukla i veliku medijsku pažnju na svim društvenim mrežama.
x Najavili ste drugi roman. Čime ćete obradovati publiku?
– Moj novi roman i još jedan putopis je trenutno u radnoj verziji pod nazivom “Plavo-beli brod”. To je indirektni nastavak prve knjige i sklop okolnosti je da se dve boje nanovo ponavljaju. Prekookeanski kruzer na kome sam radio je plavi bele boje, a svet koji sam sa njim preplovio je u istim tonovima. U romanu će se čitaoci naći pred santama leda Antartika, do obala plaža Kariba, odavanja pošte 100 godina potonuća Titanika, severnog Baltičkog mora, trka formule jedan u Monte Karlu i mnogo drugih egzotičnih mesta.
Biografija
Danijel Mirkov je multimedijalni umetnik, rođen u Novom Sadu 1978. godine. “Plavo-beli voz” mu je prva knjiga. Vrlo često je pominjan u novinama sa svojim prilozima ili učesnik-gost u raznim emisijama na TV stanicama, od Grčke do Brazila. Novi Sad mu je u svakoj misli, jer tvrdi da takav grad u svetu ne postoji. Trenutno živi i stvara u Njujorku, tačnije u Kvinsu. Oženjen je sa Brazilkom i ima ćerku s njom.
Izvor: Naši u svetu
