"Свако од нас у себи носи дозу сете и носталгије за оним што смо оставили. То се осликава у нашим књигама, сликама, песмама", каже српски писац у Њујорку, Данијел Мирков.
У хаотичном Сао Паулу су настале прве странице мог првенца – “Плаво-бели воз”, која за тематику има немилу 1999. годину када сам био војник војне гардијске полиције на Дедињу, каже у разговору за портал “Наши у свету”, млади писац Данијел Мирков, Новосађанин са адресом у Њујорку. Његов првенац преведен је на португалски и продаје се на Амазону. Док верзија на енглеском чека издавача, интригантна је, истиче, његовим познаницима у САД који “желе да чују какво је то заправо било бомбардовање и због чега, из оловке једног голобрадог војника из противничких редова”.
x Куда иде Плаво-бели воз? Шта он симоболизује?
– “Плаво-бели воз” је моја прва објављена књига, тачније аутобиографски, путописни роман. Овај воз путује у правцу слободе, он је симбол људске, душевне и оне праве слободе на коју свако има право. Боје су плава и бела пошто је моја прва “слобода” тог типа била комшијска Грчка. Тамо сам се по први пут обрео давне 1995. године и провео предстојећи низ година.
x Како сте одлучили да се бавите писањем? Шта Вас је мотивисало?
– Волео сам да пишем од малена, моји састави из српско-хрватског језика су одскакали од осталих врло често. Мој први нагон за правим реалним писањем је наступио у моменту када сам се преселио у Бразил. Верујем да ми је тропска клима пробудила успаване нагоне. Огромна разлика између нове и старе куће ме је једноставно приморала да све ставим на папир и поделим са светом. Један просечан Бразилац никада није искусио горку кап рата. Нити је његов отац, нити деда па ни прадеда. Једноставно рат је у Јужној Америци мисаона именица. Баш ту, у хаотичном Сао Паулу су настале прве странице мог првенца, књиге “Плаво-бели воз”, која за тематику има немилу 1999. годину где сам ја био војник војне гардијске полиције на Дедињу. Од тада се писање усадило у мени као форма исказивања и дељења са другима.
x Шта је био разлог за пресељење у Њујорк?
– У Великој јабуци сам био предходно пар пута. Радио сам између осталог на прекоокеанском крузеру као бартендер. Хотелијерством се иначе бавим читавог живота, верујем да је то као нека зацртана судбина водиља. На Криту сам учио занат и препознао се у њему. Комуникација ми је увек била јача страна и приоритет, различитост и мноштво народа, језика и обичаја, сами по себи су ме фасцинирали. После десетак година живота у Бразилу упознао сам моју садашњу супругу која годинама живи у Њујорку. Један од услова за нашу бољу будућност је био мој долазак у “Центар света” како га често зовем. Сплет околности да баш из Сао Паула пређем у Њујорк је практично била олакшавајућа околност. Тачније највећи град Јужне Америке има више милона становника од свог старијег брата, Биг Епла, тако да је сам чин доласка овамо био један леп апгрејт, на боље, на лакше. Сао Пауло је неорганизован, хаотичан, корумпиран и што шта још. Њујорк је његов узорни бата, по њему се сви угледају у Бразилу, покушавају да копирају савршенство дивног капиталистичког корпоративног џина, који већ вековима игра на једну те исту карту. Новац као главни адут. Јужноамерички мали брат је још увек див који је заглибљен у блато до колена. Потенцијал је ту, али се и даље усавршава и патентира како би се употребио, док га корупција грицка својим вишестолетним краљевским зубима. После дугогодишњег путовања по свету, након 57 разлицитих печата у мом пасошу, Њујорк није више био нови свет за мене. Престоница и главни светски град да, али нови свет не.
x Ако упоредите теме којима се баве млади писци у Њујорку и теме о којима сте писали – колико се оне разликују?
x Шта пишу њујоршки писци, уметници – је добро питање. У овом граду су илузије толико велике да је све дозвољено, свака добро “спакована” замисао ризикује да буде откупљена. Новац је овде већи и присутнији него било где на свету. Овде се човек осети као у гнезду самог неког златног змаја. Екипа са Вол Стрита одавде виртуелно филује електронске рачуне својим дигиталним монетама широм света. Највећа светска перионица новца на полуострву Менхетн купљеним за свега 20 долара од преплашених Делевара. Искрено, не познајем много књижевника у Америци. Мој велики пријатељ и колега по перу је Илија Шаула, песник и уметник који ствара из Вест Честера, Пенсилванија. Мора се истаћи његов хуманитарни начин и приступ свим младим уметницима. Он својом књижевном радионицом “Кордун” помаже у раду, што финансијски, а тако и морално сваког младог и неафирмисаног писца. Постоје и многи други уметници са којима се састајемо и дружимо на разним скуповима и догађајима у граду и широј околини. Чини ми се да свако од нас у себи увек носи једну дозу сете и носталгије за оним што смо некада оставили иза себе. То се осликава у нашим књигама, сликама, песмама и осталим уметнинама. Сматрам да је с једне стране то добра ствар, пошто се на тај начин у једној одређеној дози ствара дуговечност наше културе и традиције. Свако од нас се обруси по мало, постане једним делом Њујорчанин, напише по нешто из овог домена. Моја последња кратка прича се управо односи на то о чему говорим. “Вожња вредна 45 минута” први и други део, је сликовито приказан одлазак и повратак са посла у овом огромном граду, 15 милиона широком.
x Да ли је младом писцу теже да ствара у отаџбини или у иностранству?
– Некад имам обичај да кажем да се ситуација лепше и боље сагледа из далека, из неког неутралног и новог угла. Па тако је и са мојим писањем, имам утисак да бистрије пишем одавде, одавде негде, него код куће. Наиме, ја сам из Новог Сада отишао први пут са 17 година и остао запљуснут шаренилом света. Искрено сам мало писао од куће. Више сам читао о тим, тада, далеким световима, где сам сада. Једина садашња препрека и изазов, ако се сме тако назвати, је данас моја двогодишња ћерка. Слободног времена за писање је све мање, врло често се користим импровизацијама, пишем у колима која користим као канцеларију. Много пута пишем у метроу на путу до посла и назад.
x Колико Вас је пресељење променило у стваралаштву, да ли можда неке теме и мотиве сада сагледавате на другачији начин?
– Можемо рећи да паметан човек учи сваког дана. Мишљење о неким стварима и догађајима ми се доста променило у односу када сам био на почетној тачци, када сам одлазио. Сва моја путовања су ме поприлично искориговала и научила много чему. Сретан сам што сам имао прилику да следим своје снове и упознам свет, сматрам се ту крије кључ. Данас инспирацију за садржај мојих текстова узимам још увек из својих личних путовања, тако осећам праву есенцију тих мора, плажа, шума и планина, самог укуса ваздуха. Упознао сам много људи по свету, различитих вера, нација и менталитета, сви они доприносе мом стварању. Гледам другим очима на свет. Моја мала престолонаследница, је моја тренутна инспирација. Она је прва Афро-Српкиња-Бразилка-Американка, говорим то кроз шалу, пошто је овде битно да се људи етикетирају преко боје коже и националности. Она је мој пример да је све једно, битно је бити човек.
x Да ли сте имали прилику да Ваш роман представите америчкој публици и како они на то реагују?
– Свакако имам огромну жељу да мој роман буде објављен на енглеском језику и издат у једној од Њујоршких издавачких кућа. Радим на томе. Књига је преведена и спремна за агенте који би могли да раде на њој. Сматрам да је то врло пикантна тема за саме Американце из разлога што у последње време све чешће воле да чују о њиховим сјајним подвизима по свету и из другог угла. Имају одређену знатижељу, као нека грижа савести или интрига. Буђење неке свести ваљда, шта ли је. Да чују какво је то заправо било бомбардовање и због чега, из оловке једног голобрадог војника из противничких редова. На одломке књиге које сам с времена на време слао појединим Американцима, увек сам добијао позитивне и знатижељне коментаре. Доста њих су прокоментарисали да би било сјајно да се некако провуче холивудска продукција кроз све на шта ја нисам био одушевљен, наравно. Књига је одмах после објављивања 2015. године, преведена на бразилски португалски и објављена у електронском издању на платформама Амазон и Аппле под преводом “Трем Азул е Бранцо”. Ту је привукла и велику медијску пажњу на свим друштвеним мрежама.
x Најавили сте други роман. Чиме ћете обрадовати публику?
– Мој нови роман и још један путопис је тренутно у радној верзији под називом “Плаво-бели брод”. То је индиректни наставак прве књиге и склоп околности је да се две боје наново понављају. Прекоокеански крузер на коме сам радио је плави беле боје, а свет који сам са њим препловио је у истим тоновима. У роману ће се читаоци наћи пред сантама леда Антартика, до обала плажа Кариба, одавања поште 100 година потонућа Титаника, северног Балтичког мора, трка формуле један у Монте Карлу и много других егзотичних места.
Биографија
Данијел Мирков је мултимедијални уметник, рођен у Новом Саду 1978. године. “Плаво-бели воз” му је прва књига. Врло често је помињан у новинама са својим прилозима или учесник-гост у разним емисијама на ТВ станицама, од Грчке до Бразила. Нови Сад му је у свакој мисли, јер тврди да такав град у свету не постоји. Тренутно живи и ствара у Њујорку, тачније у Квинсу. Ожењен је са Бразилком и има ћерку с њом.
Извор: Наши у свету
