detalj slike: Krk.art@designe

MI IZ PODGRMEČA

Dr Simo Jelača

Podgrmeč je oduvek bio pitom i prijatan za življenje, a svi koji su rođeni i odrastali u Podgrmeču prirodno su obdareni i bili uspešni u svojim strukama. Posle poslednjeg rata Podgrmeč je gotovo opustio. Slično su stradale mnogobrojne porodice i u drugim krajevima. Sada u Podgrmeču ima bezbroj kućnih ruševina, zaraslih u korov i šiblje, sa propalim i razrovanim putevima, sa uništenim školama, polupanih prozora, zapaljenim i još ne obnovljenim crkvama i sa povećanim grobljima. Nema više dece ni pesme, gde su se ona nekada igrala. Sada se češće viđaju lisice i vukovi. Samo je Grmeč ostao isti, i u njemu je i dalje vazduh svež i prijatan. Još po neko od starije generacije povremeno navrati da osveži sećanja i napije se sveže izvorske vode.

U PITOMOM PODGRMEČU

Proleće tek što je ogranulo, sunčani zraci prijaju, mada zemlju nisu još zagrejali da bi se moglo ići boso. Dečaci su na to naučili od svojih prvih koraka. Voleli su da trče po okolnim livadama, a često i da zagaze u hladan potok. Stariji su nedovoljno obraćali pažnju na njih, uvek su imali svojih poslova oko kuće. A ionako su znali da se u potoku ne mogu udaviti jer potok još nije nadošao od proletnjih kiša i otopljenih snegova. A računali su, ako im je voda hladna izaći će iz nje bez da ih zovemo.

Ono voća koje Turci još nisu posekli dok je trajao rat lepo je procvetalo, a i pčele se počele okupljati na cvetovima. Približilo se već podne, kad ih Marija pozva da uđu u kuću, trebaju ručati i ići sa ocem Lazom u mlin. Bila je nedelja, njihov je bio red od šest uveče pa do iza ponoći. Njih dvojica, Jovo i Boris obradovali su se tome. Voleli su da gledaju kako se žrvanj okreće i melje žito, a ispod mlina ih je naročito opčinjavao točak koga je pogonio mlaz vode iz badnja. Njihov mlin zvao se ''Tajrovac'' i nalazio se na potoku ''Zaspa''. Kad su predveče pristigli sa žitom natovarenim u volovska kola, ispred mlina su zatekli Iliju koji je upravo završavao svoj red mlevenja i čistio brašno oko žrvnjeva. Lazo je istovario svoje džakove i uneo ih u mlin, a za kola privezao volove da jedu tek nedavno pokošenu travu.

-Pomaže Bog ! glasno osloviLazo Iliju, ulazeći u mlin.

-Bog ti pomogao Lazo moj, kako si? Kako familija?

-Eto, dobro smo svi, fala Bogu, živi se.

-Kako melje mlin danas, ima li problema, treba li ga podešavati? Upita Lazo, spremajući se da zaspe žito.

-Netreba, radi dobro, možeš slobodno početi.

Ako si naumio mleti sitnije možeš samo malo spustiti žrvanj. Ja sam mleo kukuruz pa je trebalo malo krupnije. Hajde, neka je sa srećom i doviđenja.

Kad je Lazo zasuo svoje žito i počeo mlevenje gotovo ništa se nije čulo od buke žrvnjeva pa dečaci izađoše napolje i počeše obilaziti oko vodotoka ispred i iza mlina. Zagledali su u vodu ima li riba u njoj. A kako je već počinjalo da se smrkava otac ih pozva da uđu unutra. U jednom uglu mlina bilo je prostrte slame, gde mlinari noću prilegnu da odspavaju, pa dečaci sedoše u nju i zaćutaše. Tako su sedeli neko vreme, sve dok im i otac ne priđe i spusti se pored njih. Dečake je interesovalo kako mlin radi, pa im otac poče pričati o tome. Ispričao im je da su taj mlin napravili još njegovi roditelji sa ostalim komšijama i da ga svi naizmenično održavaju.

-A zašto je baš tebe zapao red da melješ nedeljom i to noću? upita Boris oca.

-Tako je još moj otac Jovo želeo. Danju se mnogo radilo pa se nije imalo kada ići u mlin, a nedeljom se i tako odmara. I tako je ostalo.

-Ja bih, da se pitam, to menjao, napravio bih red tako da svakoga zapadne i nedeljom i radnim danom, a i noću, dodade Boris.

-Ti se i onako ništa ne pitaš, reče mu Jovo, pa nećeš ni za to. Nemožeš ti to sada promeniti. Ljudi su navikli na svoj red i tako će ostati. Zaboravi!

Bila je to tek jedna godina od završetka Drugog svetskog rata, seljaci su tek proizveli svoje prvo žito, zametnuli nešto stoke i počeli da se okućavaju. Trebalo je naseći drva u šumi i privesti ih kući, ispilati i iscepati, trebalo je orati i raditi sve poljske radove, blago redovno izgoniti na pašu, a deca još nejaka, a starija pošla u školu. Muči se Lazo, ne stiže sve sam, žena umrla, deca ostala nejačka, a on ćuti, nema se kome žaliti.

Jovo već krenuo u prvi razred, gotovo da je napunio jedanaest godina, jer ranije nije mogao, bio je rat. Mlađi mu brat, Boris, iako tek sedam godina, preuzeo je njegove obaveze da pomaže ocu. Na oranju je vodio volove, a oni gladni i hvataju svaku travku dok on plače, jer im ne može ništa. Otac ljut, a nemoćan, drži plug i psuje. Psuje, pa kad oseti da je već preterao skine kapu, prevrne je pa kaže:

-Oprosti Bože, nisam to bio ja – Bio je to Dedo. A Dedo je bio musliman koji je ratovao na strani neprijatelja.

Kako bi uveče došli kući, doneli bi vode sa potoka i ugrejali je na šporetu, delimično se oprali i još dok su dečaci čekali večeru, umorni bi najčešće zaspali na sećiji. Kad bi ih starija sestra probudila teško bi nešto i pojeli, i jedva su čekali da legnu u krevet. Noć bi im bila prekratka, a već kako je svanjivalo otac ih je budio i raspoređivao ko će gde. Jovo je odlazio u školu, a Boris morao čuvati stoku. Otac mu je često govorio:

-Ti si još mali, kad poradimo sve ići ćeš i ti u školu. Čekaj, kad dođe zima.

Sestre su radile sve kućne poslove. Bile su još devojčice, a morale su sve znati. Niko ih nije imao učiti, majka umrla, učio ih je život. Marija je završila četiri razreda osnovne škole pre rata, pa je bila pismena, a za mlađu sestru Savu taman je stigao rat pa ni ona nije stigla da se školuje. Učila je uz Mariju, pa je tako sama naučila sva slova, počela da čita i piše. Šteta što joj je život oduzeo taj vremenski deo života, bila bi pravi mali genijalac. Čak je lepo crtala, vezla, šila, plela i rano naučila da šije na šivaćoj mađini ''Singerici''. Imala je lepu kosu kestenjaste boje, uvek uredno očešljanu sa zakačenim šnalicama u njoj. Bila je omiljena među svojim drugaricama, vršnjakinjama iz obližnjeg komšiluka, sa kojima se povremeno viđala. U takvom sklopu odrastala su deca Jelača. Njihov kraj nazivan je Plećine, zbog terena zemljišta na kome su kuće sagradili i zemlju obrađivali. A dole u dnu Luke, gde je proticao potok kuću je sagradio Lazo, koga su sva deca takođe zvala ''Ćić Lazo'', pa su ga i sopstvena deca oslovljavala ''Ćićo''. Da bi preciznije odredili gde je ko živeo, za Lazin kraj često se govorilo ''u potoku''. Lazo je tu svoju kuću sagradio nakon što se vratio iz Amerike. On i brat mu Dušan imali su i trećeg brata Đuru, koji se odmah posle rata odselio u Vojvodinu, a svoju tadašnju kuću ustupio bratu Dušanu.

Stric Dušan je bio obrazovan čovek, završio je za šumara i obavljao tu dužnost u okolnim selima Podgrmeča, a bio je vičan gajenju pčela i uvek su mu deca imala meda. Zato su i ostala Jelačka deca rado navraćala kući Ćića Dušana, očekujući da će im strina Milka dati meda. Ćić Dušan je bio mnogo izdašniji od strine. On za decu ništa nije žalio. I njegovi dečaci bili su svi dobri, na oca. Svi su bili odlični učenici u školama, a kako su koji odrastali svoju robu su poklanjali drugima, mlađim rođacima.

Slobodana Ilijinog svi su zvali Boćo i on je najčešće čuvao blago sa Borisom. Svi dečaci Ćića Dušana (Braco, Trivo, Predrag i Nenad) išli su u školu, pre podne. Oni su uvek delovali fino, poput prave gospodske dece.

Tokom čuvanja blaga dečaci su se zanimali hrvanjem, bacanjem kamena, skakanjem u dalj (iz mesta i iz zaleta), klisanjem i sličnim seoskim igrama. Dok su čuvali stoku u poljima, sa turskom decom, uvek su se sa njima takmičili. Lazina zemlja se u poljima i gradini graničila sa turskim njivama, pa su oni najčešće jedni drugima pomagali tokom kopanja kukuruza i žetve i uvek su dobro međusobno živeli. Očuvao je dobre odnose sa Muslimanima što je preneo i na Jovu. Lazo je inače često znao da kaže:

- Sa komšijama treba dobro živeti. Oni su često važniji od rođaka, jer su bliži. To svoje predanje preneo je i na decu.

Tokom zime snegovi su obično uvek bili veliki i trajali po tri meseca. Dečaci su se sankali na sankama koje su sami pravili, a Braco je bio mnogo umešniji, on je pravio i skije. On je ostale dečake i učio da se skijaju. Ponekad, tokom poledice, najsigurnije je bilo spuštati se niz bregove na kožunima. Braco je znao da pravi i tambure, a naučio je i da svira, pa su ga ponekad zvali na prela da ih malo razveseli. Jedne prilike, tokom vršidbe pšenice pokvari se motor vršalice i vlasnik nije znao da ga popravi. Braco se zagleda u motor, popipa deo po deo, uradi nešto što je primetio, starta ga i motor upali. Od tada su ga svi u selu smatrali genijem.

Tokom zimskih noći po kućama su se naizmenično organizovala seoska prela. To je bio vid sastajanja i međusobnog informisanja, kao i podučavanje mlađih devojaka ručnim radovima. Tu su one učile jedna od druge i od starijih žena kako se prede, plete, veze, a usput su razmenjivale saznanja kako se pravi koje jelo. Dosta ih je prerano ostalo bez majki pa su morale sve same obavljati za sebe i svoje ukućane. One to nisu shvatale kao teškoću, već više kao zabavu. Na prela su dolazili i mladići da bi se upoznavali sa devojkama, pa su im svima prela bila jedini i najlepši vid zabave.

Leti, kada su se žela žita, rano se odlazilo u polja i radilo do zalaska sunca. Obično su bile velike vrućine pa se pilo mnogo vode, a deca su prinosila vodu žeteocima. U tim poslovima seljaci su se međusobno pomagali, pa su unapred planirali kada će se kod koga raditi. Domaćice, pa makar to u nekim slučajevima bile i devojčice, spremale su večeru za sve žeteoce i znale su da večera mora biti gotova sa zalaskom sunca. Tek kada bi večerali i popili po koju čašu rakije, odlazili bi svojim kućama, umorni i od sunca potpuno iscrpljeni. Žetvu su svi smatrali najvažnijom, jer je ona bila garancija za preživljavanje. Žetva je bila najvažniji posao godine i garancija opstanka.

Kada je Lazo sa mlađim sinom Borisom završio jesenja oranja, privezao dovoljno drva za zimu, sadeo sva sena i detelinu za ishranu stoke, spremio kukuruz u kruzanu i ostale radove, reče on Borisu:

- E sad kad padne sneg moći ćeš i ti poći u školu. – Zašto bi morao čekati da padne sneg, zar ne mogu odmah? –Biće još šta da se radi, pa tek kad završimo sve moći ćeš u školu. Idi ove godine toliko da se malo podučiš, pa ćeš dogodine poći u prvi razred.

Borisu ne bi pravo, ali nije imao drugog izbora, čekao je tako sve do Božića, kada je napadao prvi sneg. Sestra Marija odvela ga je u školu i predala učiteljici Nadi. Seo je u poslednju klupu i slušao nastavu. U razredu je već sedeo i njegov stariji brat Jovo.

Nastaviće se

PODELITE OVAJ TEKST NA: