детаљ слике: Krk.art@designe

МИ ИЗ ПОДГРМЕЧА

Др Симо Јелача

Подгрмеч је одувек био питом и пријатан за живљење, а сви који су рођени и одрастали у Подгрмечу природно су обдарени и били успешни у својим струкама. После последњег рата Подгрмеч је готово опустио. Слично су страдале многобројне породице и у другим крајевима. Сада у Подгрмечу има безброј кућних рушевина, зараслих у коров и шибље, са пропалим и разрованим путевима, са уништеним школама, полупаних прозора, запаљеним и још не обновљеним црквама и са повећаним гробљима. Нема више деце ни песме, где су се она некада играла. Сада се чешће виђају лисице и вукови. Само је Грмеч остао исти, и у њему је и даље ваздух свеж и пријатан. Још по неко од старије генерације повремено наврати да освежи сећања и напије се свеже изворске воде.

У ПИТОМОМ ПОДГРМЕЧУ

Пролеће тек што је огрануло, сунчани зраци пријају, мада земљу нису још загрејали да би се могло ићи босо. Дечаци су на то научили од својих првих корака. Волели су да трче по околним ливадама, а често и да загазе у хладан поток. Старији су недовољно обраћали пажњу на њих, увек су имали својих послова око куће. А ионако су знали да се у потоку не могу удавити јер поток још није надошао од пролетњих киша и отопљених снегова. А рачунали су, ако им је вода хладна изаћи ће из ње без да их зовемо.

Оно воћа које Турци још нису посекли док је трајао рат лепо је процветало, а и пчеле се почеле окупљати на цветовима. Приближило се већ подне, кад их Марија позва да уђу у кућу, требају ручати и ићи са оцем Лазом у млин. Била је недеља, њихов је био ред од шест увече па до иза поноћи. Њих двојица, Јово и Борис обрадовали су се томе. Волели су да гледају како се жрвањ окреће и меље жито, а испод млина их је нарочито опчињавао точак кога је погониo млаз воде из бадња. Њихов млин звао се ''Тајровац'' и налазио се на потоку ''Заспа''. Кад су предвече пристигли са житом натовареним у воловска кола, испред млина су затекли Илију који је управо завршавао свој ред млевења и чистио брашно око жрвњева. Лазо је истоварио своје џакове и унео их у млин, а за кола привезао волове да једу тек недавно покошену траву.

-Помаже Бог ! гласно ословиЛазо Илију, улазећи у млин.

-Бог ти помогао Лазо мој, како си? Како фамилија?

-Ето, добро смо сви, фала Богу, живи се.

-Како меље млин данас, има ли проблема, треба ли га подешавати? Упита Лазо, спремајући се да заспе жито.

-Нетреба, ради добро, можеш слободно почети.

Ако си наумио млети ситније можеш само мало спустити жрвањ. Ја сам млео кукуруз па је требало мало крупније. Хајде, нека је са срећом и довиђења.

Кад је Лазо засуо своје жито и почео млевење готово ништа се није чуло од буке жрвњева па дечаци изађоше напоље и почеше обилазити око водотока испред и иза млина. Загледали су у воду има ли риба у њој. А како је већ почињало да се смркава отац их позва да уђу унутра. У једном углу млина било је прострте сламе, где млинари ноћу прилегну да одспавају, па дечаци седоше у њу и заћуташе. Тако су седели неко време, све док им и отац не приђе и спусти се поред њих. Дечаке је интересовало како млин ради, па им отац поче причати о томе. Испричао им је да су тај млин направили још његови родитељи са осталим комшијама и да га сви наизменично одржавају.

-А зашто је баш тебе запао ред да мељеш недељом и то ноћу? упита Борис оца.

-Тако је још мој отац Јово желео. Дању се много радило па се није имало када ићи у млин, а недељом се и тако одмара. И тако је остало.

-Ја бих, да се питам, то мењао, направио бих ред тако да свакога западне и недељом и радним даном, а и ноћу, додаде Борис.

-Ти се и онако ништа не питаш, рече му Јово, па нећеш ни за то. Неможеш ти то сада променити. Људи су навикли на свој ред и тако ће остати. Заборави!

Била је то тек једна година од завршетка Другог светског рата, сељаци су тек произвели своје прво жито, заметнули нешто стоке и почели да се окућавају. Требало је насећи дрва у шуми и привести их кући, испилати и исцепати, требало је орати и радити све пољске радове, благо редовно изгонити на пашу, а деца још нејака, а старија пошла у школу. Мучи се Лазо, не стиже све сам, жена умрла, деца остала нејачка, а он ћути, нема се коме жалити.

Јово већ кренуо у први разред, готово да је напунио једанаест година, јер раније није могао, био је рат. Млађи му брат, Борис, иако тек седам година, преузео је његове обавезе да помаже оцу. На орању је водио волове, а они гладни и хватају сваку травку док он плаче, јер им не може ништа. Отац љут, а немоћан, држи плуг и псује. Псује, па кад осети да је већ претерао скине капу, преврне је па каже:

-Опрости Боже, нисам то био ја – Био је то Дедо. А Дедо је био муслиман који је ратовао на страни непријатеља.

Како би увече дошли кући, донели би воде са потока и угрејали је на шпорету, делимично се опрали и још док су дечаци чекали вечеру, уморни би најчешће заспали на сећији. Кад би их старија сестра пробудила тешко би нешто и појели, и једва су чекали да легну у кревет. Ноћ би им била прекратка, а већ како је свањивало отац их је будио и распоређивао ко ће где. Јово је одлазио у школу, а Борис морао чувати стоку. Отац му је често говорио:

-Ти си још мали, кад порадимо све ићи ћеш и ти у школу. Чекај, кад дође зима.

Сестре су радиле све кућне послове. Биле су још девојчице, а морале су све знати. Нико их није имао учити, мајка умрла, учио их је живот. Марија је завршила четири разреда основне школе пре рата, па је била писмена, а за млађу сестру Саву таман је стигао рат па ни она није стигла да се школује. Учила је уз Марију, па је тако сама научила сва слова, почела да чита и пише. Штета што јој је живот одузео тај временски део живота, била би прави мали генијалац. Чак је лепо цртала, везла, шила, плела и рано научила да шије на шиваћој мађини ''Сингерици''. Имала је лепу косу кестењасте боје, увек уредно очешљану са закаченим шналицама у њој. Била је омиљена међу својим другарицама, вршњакињама из оближњег комшилука, са којима се повремено виђала. У таквом склопу одрастала су деца Јелача. Њихов крај називан је Плећине, због терена земљишта на коме су куће саградили и земљу обрађивали. А доле у дну Луке, где је протицао поток кућу је саградио Лазо, кога су сва деца такође звала ''Ћић Лазо'', па су га и сопствена деца ословљавала ''Ћићо''. Да би прецизније одредили где је ко живео, за Лазин крај често се говорило ''у потоку''. Лазо је ту своју кућу саградио након што се вратио из Америке. Он и брат му Душан имали су и трећег брата Ђуру, који се одмах после рата одселио у Војводину, а своју тадашњу кућу уступио брату Душану.

Стриц Душан је био образован човек, завршио је за шумара и обављао ту дужност у околним селима Подгрмеча, а био је вичан гајењу пчела и увек су му деца имала меда. Зато су и остала Јелачка деца радо навраћала кући Ћића Душана, очекујући да ће им стрина Милка дати меда. Ћић Душан је био много издашнији од стрине. Он за децу ништа није жалио. И његови дечаци били су сви добри, на оца. Сви су били одлични ученици у школама, а како су који одрастали своју робу су поклањали другима, млађим рођацима.

Слободана Илијиног сви су звали Боћо и он је наjчешће чувао благо са Борисом. Сви дечаци Ћића Душана (Брацо, Триво, Предраг и Ненад) ишли су у школу, пре подне. Они су увек деловали фино, попут праве господске деце.

Током чувања блага дечаци су се занимали хрвањем, бацањем камена, скакањем у даљ (из места и из залета), клисањем и сличним сеоским играма. Док су чували стоку у пољима, са турском децом, увек су се са њима такмичили. Лазина земља се у пољима и градини граничила са турским њивама, па су они најчешће једни другима помагали током копања кукуруза и жетве и увек су добро међусобно живели. Очувао је добре односе са Муслиманима што је пренео и на Јову. Лазо је иначе често знао да каже:

- Са комшијама треба добро живети. Они су често важнији од рођака, јер су ближи. То своје предање пренео је и на децу.

Током зиме снегови су обично увек били велики и трајали по три месеца. Дечаци су се санкали на санкама које су сами правили, а Брацо је био много умешнији, он је правио и скије. Он је остале дечаке и учио да се скијају. Понекад, током поледице, најсигурније је било спуштати се низ брегове на кожунима. Брацо је знао да прави и тамбуре, а научио је и да свира, па су га понекад звали на прела да их мало развесели. Једне прилике, током вршидбе пшенице поквари се мотор вршалице и власник није знао да га поправи. Брацо се загледа у мотор, попипа део по део, уради нешто што је приметио, старта га и мотор упали. Од тада су га сви у селу сматрали генијем.

Током зимских ноћи по кућама су се наизменично организовала сеоска прела. То је био вид састајања и међусобног информисања, као и подучавање млађих девојака ручним радовима. Ту су оне училе једна од друге и од старијих жена како се преде, плете, везе, а успут су размењивале сазнања како се прави које јело. Доста их је прерано остало без мајки па су морале све саме обављати за себе и своје укућане. Оне то нису схватале као тешкоћу, већ више као забаву. На прела су долазили и младићи да би се упознавали са девојкама, па су им свима прела била једини и најлепши вид забаве.

Лети, када су се жела жита, рано се одлазило у поља и радило до заласка сунца. Обично су биле велике врућине па се пило много воде, а деца су приносила воду жетеоцима. У тим пословима сељаци су се међусобно помагали, па су унапред планирали када ће се код кога радити. Домаћице, па макар то у неким случајевима биле и девојчице, спремале су вечеру за све жетеоце и знале су да вечера мора бити готова са заласком сунца. Тек када би вечерали и попили по коју чашу ракије, одлазили би својим кућама, уморни и од сунца потпуно исцрпљени. Жетву су сви сматрали најважнијом, јер је она била гаранција за преживљавање. Жетва је била најважнији посао године и гаранција опстанка.

Када је Лазо са млађим сином Борисом завршио јесења орања, привезао довољно дрва за зиму, садео сва сена и детелину за исхрану стоке, спремио кукуруз у крузану и остале радове, рече он Борису:

- Е сад кад падне снег моћи ћеш и ти поћи у школу. – Зашто би морао чекати да падне снег, зар не могу одмах? –Биће још шта да се ради, па тек кад завршимо све моћи ћеш у школу. Иди ове године толико да се мало подучиш, па ћеш догодине поћи у први разред.

Борису не би право, али није имао другог избора, чекао је тако све до Божића, када је нападао први снег. Сестра Марија одвела га је у школу и предала учитељици Нади. Сео је у последњу клупу и слушао наставу. У разреду је већ седео и његов старији брат Јово.

Наставиће се

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: