|
|
|
 | Ilija Šaula | |
| |
detalj slike: Krk.art@designe
GLAS KOJI SE TEK BUDI
Ilija Šaula
Postoji u čoveku jedan glas koji nikada nije naučio da govori. On ćuti jer pripada vremenu koje prethodi svakoj reči, vremenu starijem od jezika, starijem od straha, starijem od sveta koji smo, iz potrebe za sigurnošću, podigli oko sebe poput prozirne i lomljive tvrđave.Taj glas izmiče razumu i ne može se svesti na telo. On nastanjuje onaj bešumni prostor u nama koji se otvara tek kada se povuče šum svakodnevice, kada svetla oslabe i kada čovek odloži uloge koje je naučio da nosi kao sopstvene, oslobođen svake maske i svake potrebe da se predstavi. Ostaje izvan pravila, tokova i konstrukata koji oblikuju spoljašnji svet. Ne dotiču ga jezici ideologija ni ritmovi tržišta; veran je jedino onome što se prepoznaje iznutra, bez potrebe za dokazom.A ono što se tako prepoznaje uvek je jednostavno u svojoj suštini, iako ne mora biti lako. Uvek vodi nazad čoveku.U tom prigušenom sloju postoji sećanje, ali ne ono slikovito sa uspomenama, već kao stanje. Sećanje na ono što smo bili pre nego što smo pristali na imena i uloge, pre nego što smo sebe počeli da merimo kroz funkcije, brojeve i pripadnosti. Na biće koje je hodalo zemljom da bi joj pripadalo, koje je gledalo u nebo iz potrebe za razumevanjem, koje je znalo da je smisao temelj koji ne gubi vrednost.To prisustvo ostaje u nama. Utišano, povučeno, ali postojano. Strpljivo čeka trenutak u kojem ćemo odustati od potrebe da budemo ono što nismo i dozvoliti sebi da budemo jednostavniji nego što mislimo da smemo.Čovek je u svojoj suštini svedok. Svedok svetlosti i tame, svedok značenja koje se ne može izračunati i svedok sopstvene unutrašnje istine.Zato se taj glas danas javlja sve jasnije. Kao postepeni povratak, nešto poznato što izranja iz zaborava i podseća na izgubljeno koje je i dalje u životu.Budući da živimo u vremenu kada se jedan oblik sveta lagano iscrpljuje pod sopstvenim teretom, očekujemo da je ovo granica iza koje čovek počinje da stoji u punini onoga što jeste, ili je prelaz u kojem se staro povlači, a novo još nema oblik, ali se naslućuje.Ono što dolazi nema potrebu za imenom, poznato nam je. Nema ni oblik koji bi se mogao nametnuti. To je bešumni, unutrašnji pomak, ličan, ali dovoljno snažan da promeni način na koji čovek stoji u svetu.Povratak sebi. Povratak smislu koji ostaje i kada se sve drugo promeni. Povratak istini koja ne traži potvrdu.I možda će taj glas najpre dobiti oblik kroz one koji još umeju da slušaju. Jer pesnici ne govore glasnije od drugih. Oni ostaju otvoreni za ono što je već tu. Prepoznaju razliku između vidljivog i doživljenog, i znaju da ono nevidljivo često nosi veću težinu stvarnosti.Zato ovo donosim kao tihu molitvu. Dodir onoga što u čoveku već živi – postojano, strpljivo i spremno da se pojavi.Jer svetlost ne pripada strukturama za oblikovanje. Ona pripada onome ko je u stanju da je prepozna.A čovek će je, pre ili kasnije, ponovo videti.
|
