О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ГЛАС КОЈИ СЕ ТЕК БУДИ

Илија Шаула
детаљ слике: Krk.art@designe


ГЛАС КОЈИ СЕ ТЕК БУДИ


Илија Шаула


Постоји у човеку један глас који никада није научио да говори. Он ћути јер припада времену које претходи свакој речи, времену старијем од језика, старијем од страха, старијем од света који смо, из потребе за сигурношћу, подигли око себе попут прозирне и ломљиве тврђаве.
Тај глас измиче разуму и не може се свести на тело. Он настањује онај бешумни простор у нама који се отвара тек када се повуче шум свакодневице, када светла ослабе и када човек одложи улоге које је научио да носи као сопствене, ослобођен сваке маске и сваке потребе да се представи. Остаје изван правила, токова и конструката који обликују спољашњи свет. Не дотичу га језици идеологија ни ритмови тржишта; веран је једино ономе што се препознаје изнутра, без потребе за доказом.
А оно што се тако препознаје увек је једноставно у својој суштини, иако не мора бити лако. Увек води назад човеку.
У том пригушеном слоју постоји сећање, али не оно сликовито са успоменама, већ као стање. Сећање на оно што смо били пре него што смо пристали на имена и улоге, пре него што смо себе почели да меримо кроз функције, бројеве и припадности. На биће које је ходало земљом да би јој припадало, које је гледало у небо из потребе за разумевањем, које је знало да је смисао темељ који не губи вредност.
То присуство остаје у нама. Утишано, повучено, али постојано. Стрпљиво чека тренутак у којем ћемо одустати од потребе да будемо оно што нисмо и дозволити себи да будемо једноставнији него што мислимо да смемо.
Човек је у својој суштини сведок. Сведок светлости и таме, сведок значења које се не може израчунати и сведок сопствене унутрашње истине.
Зато се тај глас данас јавља све јасније. Као постепени повратак, нешто познато што израња из заборава и подсећа на изгубљено које је и даље у животу.
Будући да живимо у времену када се један облик света лагано исцрпљује под сопственим теретом, очекујемо да је ово граница иза које човек почиње да стоји у пунини онога што јесте, или је прелаз у којем се старо повлачи, а ново још нема облик, али се наслућује.
Оно што долази нема потребу за именом, познато нам је. Нема ни облик који би се могао наметнути. То је бешумни, унутрашњи помак, личан, али довољно снажан да промени начин на који човек стоји у свету.
Повратак себи. Повратак смислу који остаје и када се све друго промени. Повратак истини која не тражи потврду.
И можда ће тај глас најпре добити облик кроз оне који још умеју да слушају. Јер песници не говоре гласније од других. Они остају отворени за оно што је већ ту. Препознају разлику између видљивог и доживљеног, и знају да оно невидљиво често носи већу тежину стварности.
Зато ово доносим  као тиху молитву. Додир онога што у човеку већ живи – постојано, стрпљиво и спремно да се појави.
Јер светлост не припада структурама за обликовање. Она припада ономе ко је у стању да је препозна.
А човек ће је, пре или касније, поново видети.






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"