детаљ слике: Krk.art@designe

ГЛАС КОЈИ СЕ ТЕК БУДИ

Илија Шаула

Постоји у човеку један глас који никада није научио да говори. Он ћути јер припада времену које претходи свакој речи, времену старијем од језика, старијем од страха, старијем од света који смо, из потребе за сигурношћу, подигли око себе попут прозирне и ломљиве тврђаве.

Тај глас измиче разуму и не може се свести на тело. Он настањује онај бешумни простор у нама који се отвара тек када се повуче шум свакодневице, када светла ослабе и када човек одложи улоге које је научио да носи као сопствене, ослобођен сваке маске и сваке потребе да се представи. Остаје изван правила, токова и конструката који обликују спољашњи свет. Не дотичу га језици идеологија ни ритмови тржишта; веран је једино ономе што се препознаје изнутра, без потребе за доказом.

А оно што се тако препознаје увек је једноставно у својој суштини, иако не мора бити лако. Увек води назад човеку.

У том пригушеном слоју постоји сећање, али не оно сликовито са успоменама, већ као стање. Сећање на оно што смо били пре него што смо пристали на имена и улоге, пре него што смо себе почели да меримо кроз функције, бројеве и припадности. На биће које је ходало земљом да би јој припадало, које је гледало у небо из потребе за разумевањем, које је знало да је смисао темељ који не губи вредност.

То присуство остаје у нама. Утишано, повучено, али постојано. Стрпљиво чека тренутак у којем ћемо одустати од потребе да будемо оно што нисмо и дозволити себи да будемо једноставнији него што мислимо да смемо.

Човек је у својој суштини сведок. Сведок светлости и таме, сведок значења које се не може израчунати и сведок сопствене унутрашње истине.

Зато се тај глас данас јавља све јасније. Као постепени повратак, нешто познато што израња из заборава и подсећа на изгубљено које је и даље у животу.

Будући да живимо у времену када се један облик света лагано исцрпљује под сопственим теретом, очекујемо да је ово граница иза које човек почиње да стоји у пунини онога што јесте, или је прелаз у којем се старо повлачи, а ново још нема облик, али се наслућује.

Оно што долази нема потребу за именом, познато нам је. Нема ни облик који би се могао наметнути. То је бешумни, унутрашњи помак, личан, али довољно снажан да промени начин на који човек стоји у свету.

Повратак себи. Повратак смислу који остаје и када се све друго промени. Повратак истини која не тражи потврду.

И можда ће тај глас најпре добити облик кроз оне који још умеју да слушају. Јер песници не говоре гласније од других. Они остају отворени за оно што је већ ту. Препознају разлику између видљивог и доживљеног, и знају да оно невидљиво често носи већу тежину стварности.

Зато ово доносим  као тиху молитву. Додир онога што у човеку већ живи – постојано, стрпљиво и спремно да се појави.

Јер светлост не припада структурама за обликовање. Она припада ономе ко је у стању да је препозна.

А човек ће је, пре или касније, поново видети.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: