detalj slike: Krk.art@designe

ZVUK RATA

Obično sve počinje idejom o bratstvu i jedinstvu, uz baklje i štafete, pesmu i zakletvu. A u mraku tinja ideja da se izbrišu svi koji se ne bore za isti sveti cilj.

Malo je potrebno da se taj cilj realizuje: neopredeljenost, pogrešni kontakti, objava koja bode oči. Ako je evolutivno i bilo opravdano, opstajanje grupa više ne bi trebalo da počiva na strahu od istrebljenja, pa ipak se i danas živi u vrsti aparthejda, na Bliskom istoku bukvalno, a u našem, modernom svetu, suptilno.

Neka vrsta infantilne zaštite je ta neretko agresivna retorika kojom se prozivaju otpadnici i odmetnici od „vere”, a čuva njena nedodirljivost i neuprljanost. Bilo da je u pitanju simpatiziranje sa beskompromisnim vođama ili opštenje sa onima koji su zašli u „opasno”, bori se protiv neistomišljenika, žustro i nadasve nemilosrdno, i to sve pod plaštom nejveće religije od svih – demokratije.

U tom kontekstu, polovi na levom i desnom spektru su se zaoštrili. Iako se borba svodi na isto – borbu identiteta – insistira se na liberalizmu izbora i na konzervaciji ustanova, simbola i ličnosti. Kriv je onaj koji zarazu prenosi, te je nemački iznedrio i reč za tu vrstu izdaje: kontaktschuld (kontaktna krivica). Argumenti ne igraju ulogu u pravdanju izbora koji su u određenom sistemu vrednosti apriori pogrešni. I levica i desnica se međusobno optužuju za istu vrstu pronevere. Koliko je u prirodi jedne da veliča slobodu, toliko je u prirodi druge da je konzervira.

Da li je u tom ključu demokratija ugrožena nacionalnim državama? I ako one ne postoje, da li to automatski označava težnju ka unifikaciji? „Svoje se smrti niki ne seća”, glasi replika iz domaćeg filma „Sinovci”, pa tako i mi u stanju obamrlosti ne znamo kada smo prestali da se borimo za suverenost države, generacije, ličnosti, a kada smo prešli u mrzitelje onoga što nas čini jedinstvenim.

Bilo da su u pitanju Izrael i Gaza, pucanje u Kosovo kao u jabuku iznad nevestine glave ili rasparčavanje kolača zvanog Jugoslavija, ponašanje velikih grupacija počiva na istim psihološkim mehanizmima na kojima počiva i preživljavanje pojedinca: fight or flight or play dead. Sve dok ne odustanemo od ideje da mora jedno, drugo ili treće, demokratija je neodrživa. Dok ne usaglasimo poglede po pitanju slike sveta u kom želimo da živimo, nećemo prevazići tiraniju pojedinca ili manjine.

Srbi tri zakona ili tri vere, uz „blagoslove” političkih elita, nisu uspeli da pronađu način da žive pod zajedničkim imeniocem. Jezička nesolidarnost dovela je do razlistavanja i same lingvistike. Nije li slobodu moguće očuvati samo uslovljavanjem, razgraničavanjem i poštovanjem tih granica i uslova? S druge strane, ne svode li se sve diplomatske intervencije upravo na ovakvo, „civilizovano”, uspostavljanje reda i poretka, pa opet istorija beleži poraz za porazom.

Ako krivicu zamenimo odgovornošću, ona je dakako u rukama odgovornog odraslog.  Međutim, bez obzira na smer političkog delovanja, kada optužujemo i kažnjavamo jedni druge zbog bliskosti, fizičke i ideološke, sa predstavnicima ideja sa kojima se ne slažemo, na delu nije odgovornost, već snažan mehanizam plemenskog razmišljanja. Zrelo ponašanje kaznu ne dodeljuje po bliskosti već po učinjenom, a zrela ličnost pita da bi saznala i usaglašava svoje mišljenje sa novonastalom slikom. Odnosi koji počivaju na igranju žmurke i otimanju lopte, ne traže odgovornost, već žrtveno jare, krivca i zamorče. Ovo sveto trojstvo je u rukama dežurnih sudija, ali ne i u interesu spasenja.

Nažalost, ova vrsta fundamentalizma zahvata i najosetljivije kategorije – vaspitanje. Iz želje da ostanu verni svojim idealima, neki novi roditelji beže od Holokausta u logore samoponištenja. Nove generacije zalaze u zavodljivu fluidnost postojanja i gube potporu u porodici i društvu. Upravo u trenutku kada je sve stvar izbora: od pola, preko religije i nacije, do oboženja ili negiranja vlastitih političkih uverenja.

Da li ubijanjem ega ili prekidom veze sa precima, novi svet stvara svoje podanike pod istom, vekovima starom krilaticom –„borbom za pravu stvar”. Možda je najzreliji oblik pobede prihvatiti žrtvu, a ne zahtevati je pod belom zastavicom neutralnosti. Isus kao primer da je u čoveku Bog pobedio čoveka, samo je jedan od primera vere. Za to je čovek morao da umre. Ako zamenimo čoveka koji umire idejom čoveka koji živi za drugog, ne kao žrtva već produžetak ljubavi, postigli smo sveti cilj prihvatanja žrtve i sprečili ubistvo vere.
Konačno, nema veće pobede od života.

U stilu „Sinovaca”, umesto da ginemo, bolje da živimo za ideje i gradimo kuće radosti pitajući se kako da u njima služimo jedni drugima, a ne vladamo jedni nad drugima.

PODELITE OVAJ TEKST NA: