детаљ слике: Krk.art@designe

ЗВУК РАТА

Обично све почиње идејом о братству и јединству, уз бакље и штафете, песму и заклетву. А у мраку тиња идеја да се избришу сви који се не боре за исти свети циљ.

Мало је потребно да се тај циљ реализује: неопредељеност, погрешни контакти, објава која боде очи. Ако је еволутивно и било оправдано, опстајање група више не би требало да почива на страху од истребљења, па ипак се и данас живи у врсти апартхејда, на Блиском истоку буквално, а у нашем, модерном свету, суптилно.

Нека врста инфантилне заштите је та неретко агресивна реторика којом се прозивају отпадници и одметници од „вере”, а чува њена недодирљивост и неупрљаност. Било да је у питању симпатизирање са бескомпромисним вођама или општење са онима који су зашли у „опасно”, бори се против неистомишљеника, жустро и надасве немилосрдно, и то све под плаштом нејвеће религије од свих – демократије.

У том контексту, полови на левом и десном спектру су се заоштрили. Иако се борба своди на исто – борбу идентитета – инсистира се на либерализму избора и на конзервацији установа, симбола и личности. Крив је онај који заразу преноси, те је немачки изнедрио и реч за ту врсту издаје: kontaktschuld (контактна кривица). Аргументи не играју улогу у правдању избора који су у одређеном систему вредности априори погрешни. И левица и десница се међусобно оптужују за исту врсту проневере. Колико је у природи једне да велича слободу, толико је у природи друге да је конзервира.

Да ли је у том кључу демократија угрожена националним државама? И ако оне не постоје, да ли то аутоматски означава тежњу ка унификацији? „Своје се смрти ники не сећа”, гласи реплика из домаћег филма „Синовци”, па тако и ми у стању обамрлости не знамо када смо престали да се боримо за сувереност државе, генерације, личности, а када смо прешли у мрзитеље онога што нас чини јединственим.

Било да су у питању Израел и Газа, пуцање у Косово као у јабуку изнад невестине главе или распарчавање колача званог Југославија, понашање великих групација почива на истим психолошким механизмима на којима почива и преживљавање појединца: fight or flight or play dead. Све док не одустанемо од идеје да мора једно, друго или треће, демократија је неодржива. Док не усагласимо погледе по питању слике света у ком желимо да живимо, нећемо превазићи тиранију појединца или мањине.

Срби три закона или три вере, уз „благослове” политичких елита, нису успели да пронађу начин да живе под заједничким имениоцем. Језичка несолидарност довела је до разлиставања и саме лингвистике. Није ли слободу могуће очувати само условљавањем, разграничавањем и поштовањем тих граница и услова? С друге стране, не своде ли се све дипломатске интервенције управо на овакво, „цивилизовано”, успостављање реда и поретка, па опет историја бележи пораз за поразом.

Ако кривицу заменимо одговорношћу, она је дакако у рукама одговорног одраслог.  Међутим, без обзира на смер политичког деловања, када оптужујемо и кажњавамо једни друге због блискости, физичке и идеолошке, са представницима идеја са којима се не слажемо, на делу није одговорност, већ снажан механизам племенског размишљања. Зрело понашање казну не додељује по блискости већ по учињеном, а зрела личност пита да би сазнала и усаглашава своје мишљење са новонасталом сликом. Односи који почивају на игрању жмурке и отимању лопте, не траже одговорност, већ жртвено јаре, кривца и заморче. Ово свето тројство је у рукама дежурних судија, али не и у интересу спасења.

Нажалост, ова врста фундаментализма захвата и најосетљивије категорије – васпитање. Из жеље да остану верни својим идеалима, неки нови родитељи беже од Холокауста у логоре самопоништења. Нове генерације залазе у заводљиву флуидност постојања и губе потпору у породици и друштву. Управо у тренутку када је све ствар избора: од пола, преко религије и нације, до обожења или негирања властитих политичких уверења.

Да ли убијањем ега или прекидом везе са прецима, нови свет ствара своје поданике под истом, вековима старом крилатицом –„борбом за праву ствар”. Можда је најзрелији облик победе прихватити жртву, а не захтевати је под белом заставицом неутралности. Исус као пример да је у човеку Бог победио човека, само је један од примера вере. За то је човек морао да умре. Ако заменимо човека који умире идејом човека који живи за другог, не као жртва већ продужетак љубави, постигли смо свети циљ прихватања жртве и спречили убиство вере.
Коначно, нема веће победе од живота.

У стилу „Синоваца”, уместо да гинемо, боље да живимо за идеје и градимо куће радости питајући се како да у њима служимо једни другима, а не владамо једни над другима.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: