detalj slike: The Guardian

Pogled ispod burkinija: što čovek ne vidi

Aleksandr Đprđević 

Danas sam na plaži videla ženu u burkiniju. I u meni su se javile dve sukobljene misli: s jedne strane, da je ta moja sestra privržena svojoj zajednici, kulturi, Bogu, a s druge da je njena sloboda izražavanja sužena na uveliko zastarelo tumačenje čestitosti.

Mnoge moje koleginice i poznanice nose maramu kao što ja nosim krst, i nikada oko toga nismo pravile pitanje. Međutim, kada se moje učenice sa navršenih jedanaest, dvanaest ili trinaest godina, odnosno po dostizanju polne zrelosti  najavljene prvom menstruacijom iliti verskog punoletstva, pojave sa hidžabom, kroz mene prostruje žalost i otpor. Mogla bih to uporediti sa nemoći roditelja pred osobom koja sve manje liči na njegovu minijaturu i sve je osobenija, odraslija i udaljenija. Ali nije samo to; kopka me ta transformacija uslovljena običajno i kulturološki, odvojena od prirodnog, psihološkog razvitka uma i tela. I boli me što je vidljiva samo na Ženi.

Razumem potrebu mladog bića da pokaže i dokaže pripadnost svom rodu i zajednici kao što razumem i imanentnu potrebu čoveka da se pred ljudima kao svedocima pokloni svom bogu i izabere svoje pleme, ali isto tako verujem da je sa godinama sve manja potreba za spoljnim znakovima i sve veće poverenje u unutrašnje vrednosti, ako smo se držali svog puta. Prikupljanje apoena prisvajanjem prijatelja čija će različitost dobro izgledati u biografiji onoga ko prisvaja licemerno je i nepotrebno, pa ipak svaka moja misao pri pogledu na ovu ženu počinje sa Šta ako... Ne, ja nemam iskrenu prijateljicu koja nosi hidžab, još manje poznanicu koja nosi nikab. A i kako bih? Naši svetovi odeljeni su običnom tkaninom, pa ipak toliko daleko jedan od drugog.

Razmišljam o njenom danu, snovima, navikama... Ta žena na plaži ima dva muška deteta, koja će, kad odrastu, u svojim budućim suprugama tražiti obrise svoje majke. Da li ona predstavlja za njih samo lice, čije je telo bez obrisa, potpuno potčinjeno dogmama kulture u kojoj odrastaju ili oni još poznaju osmeh njenog tela: toplinu mlečnih grudi i šare koje su ostavili na njenom stomaku i bedrima? I kako bismo se nas dve zbližile kad bilo koja rečenica kojom bih zapodenula razgovor uključuje iskustvo koje burka negira: negu, lepotu i otpornost ženskog tela.

Fascinirana sam činjenicom da mi druga žena, štaviše majka, može biti tolika nepoznanica. I moguće je da većinu uslovnih rečenica nastavlja moje predubeđenje, ali i pored obilja nagosti, pred kojom prezam, pronalazim u njoj evropske, pa i zapadne korene, u koje su moja razmišljanja upletena.

Želim da je ta nepoznata žena sa kojom delim žensko iskustvo, iako ne vidljivo, jaka osoba čvrstih uverenja i blage ćudi. Neko ko razume različitosti i bira da pokrije kosu i telo, ne zato što bi bila odbačena, već zato što je to u skladu sa načinom na koji je osvestila život i ljude oko sebe. Takođe zamišljam da ne postoji nikakva opsesivnost u prikrivanju sebe i da bi već sutra mogla da raspusti kosu na vetru, ako bi želela, kao što ja nosim krst, ali i kad ga nemam, ne osećam prisustvo Boga manje; krst je u meni. Dakle da odsustvo simbola ne ukazuje na odsustvo ljubavi vere, kao što njihovo prisustvo ne mora da označava fundamentalizam misli.

I ja sam se mogla roditi na Bliskom istoku i sada bih se možda kupala u burkiniju, ali rodila sam se gde jesam i kupam se u moru uverenja, principa i verovanja koji su obeležili moj narod, kulturu, generaciju. Svesna da ne označava svako oslobađanje slobodu, želim da nijedna žena ne bude stavljena u Prokrustovu postelju bilo jedne ideologije, muškog pogleda ili mog sopstvenog poimanja stvarnosti.

PODELITE OVAJ TEKST NA: